Изјутра
о Лучиндану кренула је чета мала ка планини Тари код домаћина путем волујским,
предратним, рађеним пре свих ратова, у колибу Стевановића. Водич, возач и
домаћин наш, јесте велики познавалац Таре, чувар и онај који брине о својој
колевци, чувени пчелар са планине Таре, чика Гвозден Стевановић. Само онај ко
је овде рођен, уме да застане и руком
покаже, ка Високој главици и да вам каже да је њена надморска висина
1173 метра, а Бајина Башта свега 200 метара, док је највиши врх Таре Збориште,
дичан и поносан на својих 1544 метра изнад површине морке. Само онај који
тарску земљу доби у аманет од прађедова, ђедова и очева, кадар је да вам пажњу
одвуче и вашим очима привуче висораван и врх звани Гавран и све његове
живописне пределе.
На
путу ка домаћиновој колиби, којим се једино може проћи пешице или теренским
возилом, ка колиби Стевановића, сазнајем да је Тарабића до брдо изнад колибе.
Упознајем и нове топониме као што су: Гребен, Букова главица, долина Ђуровина,
а лево од Ђуровине је Вис, високо брдо, а између Виса и Гребена је седло звано
Ђуровина.
Застајемо
да се напијемо лепоте Божије, те предивне Божије творевине, чистим ваздухом да
се умијемо и надишемо, а правим пролећним сунцем огрејемо, које једино овде
тако мило сија и греје. Застајемо на брду званом Караула, Стевановића караула.
Застајемо да сагледамо шуме и измеримо неизмерљиво простарнство лепоте, али и
да поздравимо најбољу медоношу за пчеле у месецу марту и априлу звану црњуша
или латински речено ERICA CARNEA. Између Карауле и Зборишта је брдо звано
Кипревине.
Наш
водич и врли домаћин чика Гвозден, изговори и рече нешто велико и важно, а ја
пожурих да то и запишем и под наводнике сатвим: ''Краљица света која се зове Тара'', рече чика Гвозден и тиме започе прича звана Добро поље. Од Бара се иде
преко шуме Прњавора и долази се у Тарабића до, где је и почетак Доброг поља.
Висока главица са друге, северне старне, лежи у јапади. Богата је овде
вегетација, бујне су шуме, клима је сурова, а на Тари се среће и виђа да баш у
њој живи тетреб. Наш саговорник чика Гвозден то је лично и доживео у близини
своје колибе, па свима даље сведочи, иако то многи оспоравају. А зашто неко
мисли да је немогућа појава и станиште тетреба на Тари?
Ту
испод пута којим пролазимо је извор Совљак који баш ту извире по трећи пут.
Први пут извире у Кипревинама, други пут у Булибановцу, трећи у Совљаку, а
четврти на Лађевцу.
Са
Таре преко Кремана кренусмо од Шарганског тунела лево, пређосмо Шарган, па са
друге стране десно, окренусмо ка највишем врху Таре. Крај пута необран шипурак
и извори са својим чесмама, за све
путнике добронамернике, рабаџије, трактористе и возаче. Пре само неколико
минута видесмо јастреба што је летео над широким креманским пољем тражећи себи
плена. Пре неколико минута иза нас остависмо Кремна и брдо Велетово. Сада је ту
около нас планина Шарган, која повезује Тару и Залтибор у једно, а то једно
зове се свелепота лепоте над лепотама, што се купа у пролећном сунцу, на
осунчаном дану, о Лучиндану, у јесен 2005. лета Господњег. Крај пута је трава
власуља за коју кажу да овце не воле да је пасу.
Милошевац,
па Јевтовац пут рађен 1993. и извор ладне воде на Зборишту. Милошевац се
завршава, али горе је врх Збориште са својих 1544 метра. Пењемо се ка врху и
освајамо врх дивећи се лепоти и премудрости Творца, Украситеља и Уредитеља. Са
врха даље идемо ка Секулићу у сусрет Љутом пољу. Карј пута расте кипревина,
трава медоносна, којој је полен црн, али ту је и каћун или мразовац са својом
предивном светло-љубичастом бојом, који цвета два пута у години, у рано пролеће
и у касну јесен. После Љутог поља сусрели смо се са простаним Добрим пољем.
Прича
се прича за причом, препричава, ниже се бисер за бисером у прелепу ниску од
прича тарских, а све са циљем да се отргне од заборава. Пролазимо крај Ћубића
локве, али и крај Вашаришта, места на коме се сваке прве недеље месеца
септембра одржавао велики планински вашар. Тога више нема, али нема ни
палнинских торова са стадима преко 50 оваца. Склоп стена и брда, Барице, Омар
који веже са Караулом.
Опет
смо на почетку краја и на крају почетка пред колибом, крај огњишта, за синијом,
седећи на троножици, на ручку код домаћице тетка Ђуле, одлучне и храбре, вазда
спремне да послужи и угости све путнике намернике, под топлим кровом
Стевановића колибе.
31. октобар 2005.
о Лучиндану, на
планини Тари
објављено у листу БАШТИНА
IZ ISTORIJE PČELARSTVA RAČANSKOGA KRAJA
Dolaskom srpskih plemena na Balkan preko Dunava u 5-om
veku, dolaze i prve košice oblepljene blatom, tako zvane vrškare, koje su
prevezene u čamcima preko goleme reke... Kasnije su svi srpski manastiri, naročito
srednjevekovni, bili najveći inicijatori i prenosioci grane pčelarstva... Tako
je bivalo sve do 18-og veka, dok nije usledio pronalazak šećera i dok šećer
nije zauzeo široko mesto u svakodnevnoj upotrebi čovekovoj i tako potisnuo med
- do tada jedini prirodni zasladjivač... Nekada se i u Bogoslovijama izučavao predmet
Pčelarstvo. Danas je skoro nemoguće naći portu manastirsku bez košnica... Sa
stradanjem naših manastira i naroda, stradalo je i pčelarstvo, u gotovo svim
ratovima, bitkama i seobama, pa je tako dolazilo i do selidbe pčelinjaka i
spašavanja svega onoga što se spasiti moglo u ta teška, smutana i neizvesna
vremena...
Kada su kaznene ekspedicije Bugarske vojske u vihoru
drugog svetskog rata 16-og oktobra 1943-e spalile zgrade, svu pokretnu i nepokretnu
imovinu kluđerskih stanova, na Barama na Tari, a potom sišli do manastira Rače,
da tu nastave svoj strašni krvavi pir i dokrajče što se dokrajčiti može,
poharaše i popališe i tako uništiše manastirski pčelinjak... U vihoru ratnom
Gvozden još kao beba u mačinom stomaku gubi oca, koji kao srpski vojnik strada
od ruke Burgarskog vojnika pred Aranđelovdan 1943-e... Arhive beleže da je
manastir račanski 1945-e imao svega dve zazimljene košnice. Sa Slobodanom
Jeremićem iz Vrutaka Gvozden 1991-e za manastir Raču vrši preseljavanje
manastirskih pčela iz dotrajalih posleratnih košnica u nove savremene košnice,
tako da kaluđeri račanski Arhimandrit Hrizostom i jeromonah Sava, prelaze na
elegantno i savremeno pčelarenje. Danas Gvozden uz blagoslov sadašnjeg Arhimandrita
oca Save pazi račanske pčele i pčelinju baštu ukraj manastirskog ribnjaka.
Od tih posleratnih godina i stradanja, pčelari sa Tare i
oni oko račanske pčelinje bašte, prolazili su hod po mukama i podnosili velike
muke poput Tantala koji beše tako surovo kažnjen doživotnim gladovanjem i
iskušavan najstaršnijom neutoljivom žeđi. Kada bi Tantal pokušao da uzabere
plod sa grana koje su mu visile iznad glave, one bi se podizale, a kada bi
pokušao da ugasi žeđ, voda bi se povlačila. Takvim istim ''tantalovim mukama''
iskušavano je bratstvo Stevanović, koje se naseli u selo Vrutke u blizinu
manastira Rujan u vreme Prvoga srpskog ustanka početkom 19-og veka. Godine 1907-e zadruga Stevanović se razdelila.
Brojali su preko 100 članova i bili su najbrojnija i najveća zdaruga u užičkom
regionu. Na početku 20-og veka (1925-e), Žarko Stevanović sa svega 17 godina
pronalazi roj pčela u duplji drveta i počinje prvi sa pčelarenjem u okolini
Vrutaka i Stapara. Oko 30 vrškara drži na Tari pred drugi svetski rat. Do drugog svetskog rata imao je 60 vrškara. Godine
1943-e u kasnu jesen useljava se partizanska jedinica u kolibe Stevanovića. Štala
je bila puna goveda i ovaca, a pčelinjak pun uzimljenih pčela. Partizani su
boravili kao nezvani gosti oko mesec dana, dok nisu pojeli svu stoku i sav med
(pčele su morali prethodno barutom unuštiti). Od partizana Žarko se morao sakriti
sa porodicom u jednu obližnju pećinu kod Sovljaka. Najveća žalost morila ga je
za pčelama. Da bi spasao pčele, za vreme podesnih noći, ''ukrade'' svoje 4 vrškare,
i odnese u šumu kod Rogine vrtače pa zakopa. Kada im je u pećini nestalo hleba
i krompira, otkopao je jednu svoju vrškaru i jeli su saće sa medom. Tako su
preživeli prisustvo ''nezvanih gostiju''. U toku rata polovinu pčelinjaka - 15
vrškara, seli u šumu na 1 kilometar od kolibe. Posle rata Žarko prvi pravi đerzonke
(dadanke) i svih 40 komada drži na Tari. Godine 1952-e pčelinjak postaje stalna
meta napada od strane mrkih tarskih medveda, koji rasturaju košnice, jedu med,
tako da Žarko i njegovi potomci odustaju od pčelarenja
na Tari. Kada su braća shvatila da ne mogu da sačuvaju pčelinjak od medveda,
rešili su na zadnjoj košnici da naplate račun. Sva trojica braće Čedića: Žarko,
Miljko i Radovan - jedne noći reše da čuvaju, pored vatre, sa puškama u rukama,
zadnju košnicu. Međutim, raspričaju se braća i iznenada čuju šum u zobi, nekih
50-ak metara ispod vatre. Okrenu se pogledaju na košnicu - a nje više nema.
Medved je i pored dobrog naoružanja očistio pčelinjak. Žarkov rođak Milenko od
te godine nastavlja da pčelari u Vrutcima, a posle 38 godina (1990-e) u istom
selu pčelarenje započinje Milan. Žarkov unuk od sinovca Čedo, koji nosi ime po
čukundedi po kome se taj deo Stevanovića nazivaju Čedićima, počinje sa 6 društava... Kao mali Gvozden pomaže stricu Milenku u
pčelinjaku. Kada je napunio 18 godina (1962-e) od strica dobija na dar roj pčela
i od tada postaje svoj gazda. Već za 8 godina (1970-e) osniva pčelinjak na Tari
i pravi kolibu, a kraj nje pčelinju baštu. Od starog pčelinjaka uzima dve vrškare
i počinje sa LR košnicama po preporuci Steve Lončarevića. Važno je istaći da
košnice izrađuje sam. Kroz 6 godina (1976-e) poseduje 30 društava, a po košnici
dobija preko 100 kilograma meda. Te godine u Čajetinu dolazi veterinar Vojin
Todorović da održi stručno predavanje iz oblasti pčelarstva. Gvozden
prisustvuje predavanju kao član podružnice. Nakon debate Gvozden ga umoljava da
ga uputi u neki evropski insitut da izuči i usavrši tehnologiju gajenja matice.
Vojo mu odgovara, sada već legendarnom rečenicom: ''Šta će ti to, kada u
bajinobaštanskom kraju, imaš svetskog stručnjaka - Lika od Rogačice (Vilotije
Spasojević) ''. Liko beše školovan pčelar, učenik Dušana Simonovića, pčelar
predratni, koji imade jedno jedino zanimanje - pčelarenje. Beše to Gvozdenov
mentor koji ga uvodi u sve tajne uzvišenog poziva kao što je proizvodnja
matica, čije prijateljstvo nikada ne zaboravljava, već sa ponosom ističe. Uvek
mu je govorio Liko da pčele treba naterati ''silom'' da urade dobre matičnjake.
Da bi to bilo moguće neophodno je obezbediti dosta mladih pčela, dosta polena,
i umesto sirupa pčelama dodavati razmućen med. Mnogo godina kasnije ta teza je
publikovana na međunarodnom nivou od drugih stručnjaka, a Liku niko ne odade
dužno priznanje ni poštovanje. Konstruisao je Liko, a da nikada nije ni video -
australijski hvatač polena. Provodio bi Liko
dobar deo leta ležeći ispod košnice posmatrajući kako se pčele ponašaju
sa tovarom polena, dok nije pronašao rešenje, kako da pčelama ukrade polen sa duplom žičanom mrežom razmaka
8 mm...
U Ameriku Gvozden odlazi od 1986-e do 2006-e. Iza sebe
ima više desetina sezona u proizvodnji matica na Floridi i dve sezone medarenja
na severu u Viskonsinu. U godini kada nas Amerika bombarduje (1999-e) poseduje
čak 250 društava na lepotici Tari - koja beše meta američkih ''milosrdnih anđela''.
Od odlaska u penziju potpuno je posvećen pčelama, a svoje znanje neumorno
prenosi i poklanja drugima...
Gvozden jeste pčelar sa bogatom tradicijom u gajenju pčela,
ne samo da gaji i voli pčele, već uživa u njima, pa svoj pčelinjak ne ostavlja
ni onda kada Taru i kolibu prekriju najveći snežni smetovi i kada ga pohode
najljući marzevi - čak minus 25 koliko je izmerio krajem januara ove 2010-e
kraj svoje kolibe. Nadasve je vredan, požrtvovan i predan svojim pčelama. Poput
najboljeg istoričara rado me upoznaje sa bogatom istorijom našeg bajinobašatanskog
kraja i planine Tare. Pri svakom susretu i razgovoru uz topli čaj od divlje
nane, otkrije po koju novu anegdotu. Prošle godine dobija veliku nagradu i
priznanje za svoj med koji je proglašen - bioproizvodom godine, i tako dobija
potvrdu za svoje organsko pčelarstvo koje započinje prvi u Srbiji...
U pčelarstvu, kao i u drugim oblastima, neznanje i
zablude su osnovni i najveći neprijateqlji pčelarstva. Pčela je jedini insekt u
riznici Božijoj na čiji razvoj, ali i propast, čovek može itekako uticati.
Pčela je jedinstven primer u živom svetu. Čuvena je po svojoj besprekornoj
disciplini. Bez jakih pčelinjih društava nema ni dovoljno meda. Pčele jedine
rade od jutra do mraka. Kada nestane pčela i pčelinjaka nastupiće teška, možda
poslednja vremena, upozorava pčelar Gvozden, kao na početku hrišćanske ere
''glas vapijućeg u pustinji''... Trenutna pčelareva preokupacija jeste
''agresivno'' isticanje u predavanjima kojima želi da predoči nastupajuće
probleme bolesti pčela (nozema - cerana) koja je veoma podmukla i nepredvidiva.
Apeluje na pčelare da daju svoje uzorke na analizu, kako bi blagovremeno preduzeli spašavanje onoga
što se spasiti da i može...
31.
januar - 20. februar 2010.
Bajina
Bašta
ПЧЕЛАР ОД ТАРЕ - ЕКСПЕРТ ПЧЕЛАРСТВА И ПРВИ
ОРГАНСКИ ПЧЕЛИЊАК НА ТАРИ
Пчелар
од Таре, Господин Гвозден Стевановић, рођен је 1944. у селу Врутци, између Таре
и Ужица. Одрастао је на Тари поред стричевих пчелињака. О себи као пчелару на
почетку ове приче рече: ''Живим углавном
на планини Тари где и пчеларим. Кући Ужице силазим за Божић и крсну славу
Светог Архангела Михаила. За Васкрс породица радије излази у планину. Од мојих
предака остало ми је у навици да за недељу силазимо на Свету Литургију у манастир
Рачу. Прихватио сам и нормално упражњавам навику својих предака задње две
деценије''. Од 1962. власник је прве вршкаре, а од 1970. (пуних 38 година)
пчелари стационирано на Тари, крај своје колибе, где има стабилан пчелињак без
сеоба. Од 1986. постао је предавач СПОС-а, али је пре пар година избрисан са
списка предавача. Предавао је на теме које се тичу технологије пчеларења у
САД-у, али и на теме гајења матица и узимљавање и зимовање пчелињих заједница.
Највише је писао и опет почиње да пише за часопис ''ПЧЕЛАР''. Са проф. Мићом Младеновићем
издао је пре пар лета књигу под називом ''САВРЕМЕНО ГАЈЕЊЕ МАТИЦА''. Од 1982.
до 1985. у сарадњи са проф. др Јованом Кулинчевићем радио је на гајењу матица.
Повремено је радио на гајењу матица по 3 месеца зими, у периоду од 1986. до
2006. у Америци, на Флориди, где је од фебруара до априла задње две деценије
гаио матице за две пчеларске америчке компаније. Поседује америчку радну
дозволу и звање експерта из области пчеларства. У наставку приче, пчелар
саговорник каже: ''Из љубави према мојој
Тари одустао сам од ангажмана у Америци. Овде се забављам са гајењем матица за
своју душу у чему ми помаже проф. др Кулинчевић избором селективних мајки на
свом институту. Желим да поставим високу коту квалитета меда пчеларству Србије,
с` обзиром да Србија поседује много еколошких палнина које су не насељене
пчелама''. Пчелар од Таре јесте породичан човек, поносан отац ћерке и сина,
и деда четири унука: Јована, Саве, Јована и Андреја. Од 1990. бави се искључиво
пчеларством. Поред свог пчелињака на Тари, ради, обилази и пази кошнице у
пчелињој башти на манастирском пчелињаку у Рачи. Својим заслугама, упорношћу и
талентом, сам у причи признаје - ''Натерао
сам америчке послодавце обе компаније да дођу у Србију 2003. и 2004. и да се
увере да ми Срби не убијамо друге народе зато што су друге вере. Зато се сада у Америци код 'газде' за време вечере на
лап топу мењају снимци прелепе Србије''. У пчеларству и пчелињаки не би
успео да му није супруге Госпођа Ђуле, а успева уз њену моралну и физичку
подршку. Тако овај брачни пар пчелари из превелике љубави. Воле пчеле. Бораве
на планини Тари у колиби код пчелињака, где нема ни струје, асфалта, ни
мобилног телефонског домета, далеко од сваког извора загађења. Поносни су на
свој стабилан први органски пчелињак од 100 ЛР кошница. Како сам пчелар каза: ''Кренуло се енергично уз Божију помоћ''. Кренуо
је први не само на Тари, већ и у Србији са овом изазовном делатношћу
(производња органксог меда) званом - огранско пчеларење. Три пуне године трагао
је за решењем многобројних проблема и ту је сакупио неопхопдно му искуство и
виђење. Једина сертификациона кућа у Србији из области органске производње ОСЦ
из Суботице, посетила је његов пчелињак у току лета 2007. ''Сам процес у пчелињаку кренуо је 20. фебруара 2007. захваљујући
благој зими. Господ је био дарежљив,
јер главна планинска медоноша црњуша никада није тако добро медила. Уз строго
поштовање законских одредби и Божијег дара палнине Таре, успео сам уз физичку
помоћ супруге, створити еколошки пчелињак без хемикалија. Због отаџбинске
обавезе међу пчеларима морам водити пропаганду о органском пчеларству, поготову
ако се има у виду да у Србији сада има око две хиљаде напуштених села'', са
тугом завршава своју мисао мој сабеседник. На тегли меда пчелара са Таре, на
етикети писаће: ''МЕД СА ТАРЕ ПРОИЗВЕДЕН ПО ПРАВИЛНИКУ ПО МЕТОДАМА ОРГАНСКЕ
ПРОИЗВОДЊЕ У ПЧЕЛАРСТВУ - са ознаком -
ОРГАНКСИ МЕД''. На планинин Тара на надморској висини око 1100 метара, окружен
са свих страна четинарском и листопадном шумом, на 5 км од Калуђерских Бара,
лоциран је овај јединствен и први органски пчелињак нашега краја. Најближи
асфалтни пут је источно 3 и по км, јужно су Кремна на 10 км, западно Заовине, а
северно Митровац на преко 20 км. Западно је највиши врх Таре Збориште на око 6
км. За ову пчеларску 2008. годину признаје: ''Дужност ми је да предочим изузетно тешку ситуацију у нашем пчеларству
ове године и ако пчеле успеју да преживе ову непоновљиву годину. Проблем је што
за зимску прихрану треба најмање 1 тона органског шећера. Уколико не обезбедим
неповратна средства за 1 тону органског шећера пчелињак морам редуковати са 100
на 10 органских пчелињих заједница да би их могао прихранити. Једно је сигурно,
у пчелињак на Тари више никада неће бити унети: бели шећер и конвенционални
лекови!''. Познато је да загађеност воска и меда хемикалијама не долази
само од пчелара. Ту су и други загађивачи: аграр, путеви, индустрија, насеља и
друге пошасти модерне цивилизације. У Службеном листу од септембра 2002.
регулисано је органско пчеларство (бр. 51, стр. 16-17.). Чврст је став пчелара
од Таре који каже: ''Обавезно прећи на
органско пчеларење. Пластика није дозвољена код кошница у органској производњи.
Задњих година притиска ме квалитет меда у нашим пчелињацима, због хемикалија
које се користе у лечењу пчела од варое. Почео сам осећати велики грех који
чинимо ми пчелари према деци која користе пчелиње производе''. Пут којим је
кренуо јесте мукотрпан, шокантан физички и психички. Посао је обиман. Вредно је
и великодушно похвалити пчелареву жртву за квалитет, али и истину која можда овде
не пролази, али истина остаје. Овај пчелар чини велико дело и нека да Бог да
истраје до краја и да му сав овај мукотрпан посао ''не падне у воду''...
5/6. август 2008.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
Нема коментара:
Постави коментар