Na ladici večeras kraj uzglavlja imam ceduljice sa afirmacijama... olovku... započetu knjigu "Mitologije" i ako kosmički kuvar bude darežljiv da mi podari nekoliko stihova... ili pesmu... ili više pesama... kao u dobra stara vremena kad se pisalo bez prestnaka...Toliko bedim u igranju šaha protiv kompjutera da ću još umisliti da sam šahovski velemajstor...Umorna sam od dosada...Ja imam veliku volju za crtanjem-slikanjem iako su mi crteži sigurno smešni... a šta bih radila u ovom svetu da mi nije malo toga... nešto mog ličnog pretrpljenog dubokog bola, koga isterujem uspešno...NIKAD NE ODUSTAJ OD SVOJE SOPSTVENE SLOBODE, KAO NI OD SVOGA VLASTITOG JA...Dok nas drugi poučavaju kako se oko nas odviajaju i dešavaju neka tobož čuda... Ja samo znam jedno - oko mene se dešava najdivniji Život..."Lep Život započinje sa najlepšim mislima"..."Danas je prvi dan kojim započinje ostatak mog Života. Vreme je za mene da živim moj Život na način na koji Ja želim, a ne da živim nečiju drugačiju-tuđu verziju"...U moru potreba biti sa ovim ili onim, Ja upravo živim svoje najdublje biće... Ja živim sa svojim Ja u najlepšoj harmoniji ikada...Da nije ovde opcije po nazivom "Na današnji dan", Ja naprosto ne bih imala dokaz, a ni pouzdaniji pokazatelj kako je to umelo da se ispolji i moje "savršenstvo" ovo jedno malo...Uspevala sam najviše da stvorim i ostvarim, pa i napišem, kada sam sve manje pratila, čitala i gledala šta to dugi rade ili kome rade... tako da opet moram i trebam započeti samo tako - zagledana u svoje unutrašnje biće koje volim najviše na svetu... obožavam svoje JA...A sad Vama ostavljam kao i uvek - izanalizirajte me što preciznije, tačnije i što bolje... Ja sam svoj ciklus sa velikim uspehom završila...Pokošeno seno, postane o jeseni apsolutno nemo...Reč ko zamah krila tišinama kroz dalekosežnost krug svog plavog prostranstva odsanja i vešto se spusti na drveća granje, među hrpe lišća trula, i tako u bezizmernom trenu pusti kiše ko vesnike jeseni pozne, da ćutanje bljesne tišinom sličnog plavog dima, tu gde reč tišine smerno u sve nove redove stihova stupa, kad bude sve to pod nazivom "Stihovi pored srca"...Nađem u stihu retke preživele osećajne tišine, kroz sve te kosmičke sile ko beskonačne daljine i beskrajne zvezdaste divljine, tu gde Mesec žuti ćuti, i sa svojim tamnim stranama ko sa strašnim ranama, Sunce zorom pre svitanja probudi i muzikom svoje tugaljive pesme razbudi...Taj zvuk tišine iskre kosmičke ukopčava i tajnu Suštine nesagledljivom mišlju otkopčava, da tako najsitnije deliće atoma tišine, zračnim stihom iznova u knjigu prikopča...U prisustvu suštine, čovek neprekidno hoće strah sumnje da stihom nadjača i kroz tišine bez prestanka porekne i reči porazno izgovorene i dok stihom pušta neme dubine da ćutke ispare pred neumitnošću kobne kosmičke mere, čaša od prašnjava blata, tišinom tišina, muziku hučnih voda kroz čangrljanje iz večnosti pred senkom nesaglednom, rasplače, a da ne pogodi nikakve rime...U samo dve svačije suze stane Kosmos celi...Svileni svemir ljudskog srca, sa bisernim suzama Meseca, huči daljinama muzikom zlatostrune harfe i stih ko nebrušeni safir plavi u tom srcu gospodstveno u duši kosmičkog praska jezgrom njegovim i gospodari...Žuto lišće bez zvuka, tužno obrise zlatnog praha u svodove zračno plave tek najlepše hodnicima truleži puštanjem dogega, u tren nesročenog stiha i perfidnog trika...U veliku zavetrinu, kao u kašljucava pluća, svoj trofej jutro kišom blata u kapi male magle iz slave davne rečima sputa, u traženju ravnodušne srebrne tišine, tu gde pomrčina komade svoga brisanja, mirno sažaljeva nad horizontom što svetli u krupnoj praznini neumorno plave lave, kao nemi mesec kroz harmoniju lagane punoće...Taj pokunejni mislilac pod fenejrom u vidnom nevidnom grču nad razmišljanjem uzdržano vazda ćuti i sam potonuo pod težinom svih svojih misli i ćudi u noći tamnoj, a tupa zvonjava metalnih novčića na trenutke prolama njegove mrtve stomačne tišine, kao žubor želudačne kiseline i bol što ga nagoni na povraćanje ali ono stvarno kada se nakupi višak vode u ustima i nije ni slutio da će doista povraćati sinoć i to večeru poslednju od sinoć, sad rečeno pre tačno 14 do 15 sati, oljušten od hladnog preznojavanja i oblivanja usled unutrašnejg stanja svoga trbuha, ali sa potmulim naznakama i večeras da povraćanja može biti opet noćas, a on zalud sebe naliva čajem od silne mente... Skupio se želudac u lešnik, dal od današnje pretrpljene gladi ili umora visokoga ranga, gladi ili nekog sasmim trećeg nepoznatog sranja...Ja se iz hobija svojim rečima igram, ali strogo vodim računa da moje reči budu tamo gde i treba - na svom malom mestu...I zaista u ljudskoj prirodi, postoje takve neslućene pozitivne mogućnosti, samo ih treba samospoznati i samoispoljiti... i zbog toga se ne treba onespokojiti... i treba ih za početak na hartiju rasprostreti... i time se bar na neko vreme zadovoljiti... A onda ih sve umnogostručiti... Itd... Mirna i dobra noć - neka se na zemlju sruči...Samo ono što je realno ima i smisla...Moja prava mera ogleda se u tome da tačno znam granicu do koje treba da idem i kojoj treba da stremim... A isto je i sa ciljevima koje postavljam sebi... Moji ciljevi su tačno definisani i unapred određeni... Ja svoje ciljeve dosežem i sve sa lakoćom postižem... Ja sve stižem...Moj najveći luksuz jeste dobrota...Treba dobro uočiti razliku između korisnog saveta i pogrešnog saveta...Uspeh je vaspitati i disciplinovati nekoga bez upotrebe sile i batina...Ledena doba su nas naučila i naučiće nas da više cenimo i poštujemo Sunce...Snaga jednog uma, počiva u njegovom jedinstvu, njegovoj jedinstvenosti i njegovoj harmoniji... Jer "snaga je u jedinstvu"...U igri života, a morate se složiti sa mojim tvrđenjem - da je život igra i da je igra život... Dakle, u igri života treba menjati taktiku i pravila igre - pravila života... Zato "budite spremni da promenite način na koji igrate"...Na neuspeh su uvek bili osuđeni svi oni ljudi, koji nikada ništa nisu isplanirali... Jer ako "ne planirate, planirate neuspeh"...U životu mogu jedino uživati samo oni, koji sa sobom neizostavno nose svu lepotu neponovljivih trenutaka prošlosti, a to su ništa drugo da naše uspomene, koje u sadašnjem trenutku iskaču iz uma, putem naših prisećanja i lepih sećanja, kojih kad sve zbrojimo matematički ima velika tona... Pa, stoga: "Upotrebite sećanja kako biste više uživali u životu"...I sve što napisah ili što sam napisala ili što ću napisati... Napisah, napisala sam i napisaću na svoj način... A baš mi se čini da sam onomad nešto ovako slično rekla... Ili mi se samo učinilo???... Znam - istu pesmu slušam i isto mesto prepoznajem i isto vreme evociram... A možda malko i provociram...Ja sam od onih vrlo retkih sorti... Okupirana sam, da doslovce ne kažem - preokupirana sam i bavim se isključivo svojim malim rabotama... Istražujem svoje sopstvene mane, pošto vrline više nisu u mom posedu... A tako mi preosatne sve manje vremena, gotovo ništa vremena, da se bavim vrlinama drugih ljudi, pošto oni više ne poseduju mane... No, kao što se iz mog pisanja već nazire: predmet mog istarživanja su moje sopstvene (vlastite) mane... I knjiga mudrosti ovako reče: "ONAJ KOJI VIDI SOPSTVENE MANE JE ISUVIŠE ZAUZET DA BI VIDEO MANE DRUGIH LJUDI"..."Čovek se ne ceni po onome što kaže, već po tome šta čini"...Neverovatno učinkovit radni dan... Napisala sam i 21-i nastavak priče... I prezahvalna sam na svemu tome... Sada sam u plusu za čak 2 priče... Ujutru ću objaviti 20-u, a popodne ću napisati i 22-u, a možda i 23-u... Do završetka priče ostalo je još 105 strana..."Neprekidan naučni rad umara naš moždani apart i time slabi i njegovu intuiciju, glavni izvor stvaralaštva, dok ga povremeni prekidi posla osvežavaju. To je činio i moj kolega Mihailo Petrović baveći se ribarstvom. Taj njegov sporedni posao bio je koristan. Važno je ta dva poziva ne raditi u isti mah, već alternativno. Koristio sam lulu i duvan za osvežavanje moždanog aparata"-Milutin Milanković...I kako olako i brzo prođoše i septembar, a evo i oktobar... I nisam se brinula šta ću i kako ću, a evo preživeh veoma udobno i veoma radno... I kao da se desiše ti presudni momenti, kada iz dobro odmornih moždanih vijuga, i iz celokupnog moždanog aparata, krenuše opet stvaralačke iskre intuicije moje male... A Vi mi baš danas razotkriste tu misteriju, da je intuicija upravo glavni izvor stvaralaštva... I da prosto mora da se načini prekid i predah, jer je tako potrebno osvežiti moždani aparat... I ja jedva čekam da završim za par dana ovu veliku priču o Vama, a onda ću da se odmaram uz neki alternativni rad... Možda ko Vaš pajtaš Mika odem u ribolov... A šta ako pripalim lulu duvana, pa tako oživim moždanu aparaturu moju malu???... Tako ste i Vi radili...Ko rano rani, dve priče ugrabi... Ona 19-a od juče već je tu i može da se čita... A 20-a jubilarna počinje polagano da se ispisuje i stvara upravo sada...''Prilagodjeni otudjenju unapred su izgubili, a neprilagodjeni ce izgubiti tek na kraju''.''Ko trazi, ne nalazi, no ko ne trazi, biva nadjen''.''Bolje zivi golub na krovu nego zrgceni polumrtvi vrabac u ruci''.
Umesto tuđica možemo i trebalo bi da koristimo neke svoje reči... Tako sledeće reči smenimo i zamenimo:
umesto bukvalno neka piše doslovce ili doslovno...
umesto izvinjenja napišimo oproštaj...
mesto interesantno recimo zanimljivo...
mesto komšija recimo sused...
mesto momenat reci trenutak...
mesto prenebregla kažimo zanemarila...
umesto supersonični kažimo nadzvučni...
umesto upražnjava recimo bavi se...
Da poslušamo savet premudrih... A oni upravo iznose koje su 3 ključne stvari neophodne za ostvarenje uspeha u životu... Verovali ili ne, ove 3:
1. da niste beskičmenjak
2. da znate za jadac i
3. da se laktate kroz život.
Pa, umete li sve ovo???...
Ja mogu sve što hoću...
Ja mogu sve što želim...
Ja mogu sve što znam...
Ja mogu sve što još ne znam...
Ja mogu...
U samoposmatranju
tražim
odbeglu misao
još od jutra...
ima težina...
a nema težinu...
misao moja...
Idem kroz poezije zgasle svoje...
odbegla od današnje čame...
da misao pod Sunce stane...
da sutrašnje jutro divno svane...
Нема коментара:
Постави коментар