Причање поштованог оца
архимандрита Хаџи Хризостома Пајића, старешине манастира Раче, у порти
рачанској пролећа 1994. лета Господњег, али уједно и сећање на ову ваистину
велику личност, на аву рачанског, који се после краће болести чесно представио
Господу 4. септембра 1995., у својој 79-ој години живота.
Радосна што сам издејствовала
благослов и што ћу чути старчево причање о Рачи дичној и славној, учиниле су ме
посебно срећном тог сунчаног мајског и пролећног дана. Био је то месец који је
најважнији за пчеле, те неуморне трудбенице, које журе са цвета на цвет да
напуне рамове најслађим медом. Тако и ја, покушавам да имитирам ове мале
пчелице и журим и хитам да забележим сваку очеву реч медоносну.
Почиње старац своје причање из
кога сазнајем да је манастир Рача из далеког 13 века, тачније да је саграђен
1276. године од стране краља Драгутина Немањића. У 17 и 18 веку у манастиру Рачи
постојала је чувена рачанска преписивачка школа, при којој је делало чак три
стотине монаха-калуђера, на књизи. Први српски Буквар на словенском језику,
написан је у манастиру Рачи од старне Кипријана и Јеротеја, званих Рачани. При
Великој Сеоби Срба 1690. године под вођством Патријарха Арсенија Трећег Црнојевића,
сви монаси рачани, који су овде живели и радили, отишли су са Патријархом
Црнојевићен за ондашњу Аустро-Угарску Царевину, данашњу Мађарску. Уздишући од
бола за изгубљеним, отац рачански, даље каже: ''Све драгоцености понели су са собом из манастира Раче, тако да се
данас у Сент Андреји, у Мађарској, налази велика библиотека манастира Раче,
која је писана полузлатом и са иницијалима''.
После две године, тачније 1692.
Турци наилазе у бајнобаштанске крајеве,у
тадашњу соколску нахију, у манастир Рачу и делимично га руше. Поред овог
манастира постојала су још два скита, два манастирчића, са становима за монахе
испоснике. Један се налазио на 2 километра на извору речице Раче, и звао се
Свети Георгије. Други је био низводно 1 километар са оне стране реке Раче, и
звао се Света Богородица. Сва три била
су порушена. Само је манастир Рача делимично порушен, и он је после обновљен
1795. од старне Хаџи Мелентија Стефановића, соколског војводе, чији је гроб и
споемник поред цркве.
Док су ова два поменута скита у
рушевинама. После неуспеха Првог српског устанка 1813. године, манастир Рача
опет страда. Наилазе Турци и врше покољ. Заклали су на Часној Трапези јеромонаха Исаију и јерођакона Игњатија, који
су баш у то време чинодејствовлаи вршећи Свету и Божанствену Литургију у Светом
олтару рачанском. Исекли су их и спалили такође у олтару. Био је то крвави пир
разјарених и обесних звери агарјанских. Манастир Рача је опет постарадао, а
неуморни Хаџи Меленрије по други пут обнавља рачански велики манастир, рачанску
царску лавру.
За време другогс ветског рата,
1943. године, манастир украј Дрине, Света Рача, опет страда. Велики манастирски
монашки конака са два спрата, богату библиотеку и ризницу, руше Шиптари
Албанци, а у тој немилосрдној акцији уништавају још седам зграда на Тари, на Калуђерским
Барама. Данас је на Калуђерским Барама направљен конак са капелом, који је
посвећен Сабору Српских Просветитеља.
Са детињом радошћу,
високопреподобни отац посебно истиче и подвлачи следеће: ''Манастир Рача данас има два конака, док се други полако завршава, и у
који треба да се пренесу књиге из Сент Андреје, тј. некадашња богата библиотека
манастира Раче. Али ако то не успе, онд бар у препису, да би наш народ могао да
види своје корене, односно одакле је потекао''. Колико се испунила очева
последња жеља бајнобаштани сами знају, живећи своје најлепше рачанске дане
украј Дрине бисерне и хладне.
Манастир је сав у фрескама.
Живописан је. Фреске је радио мајстор Димитрије Посниковић из Новог Сада, а иконостас
је дело мајстора Ђорђа Бакаловића из Руме. Манастир је посвећен празнику
Вазнесења Господа Исуса Христа, или како га народ зове још- Спасовдан. У
богатој манастирској ризници и духовно-историјској баштини, чува се застава Хаџи
Мелентија и војна каса која је поклон руског цара Николаја.
Посебно су ми се урезале у ово
сећање живо, речи духоносног оца рачанског који тихо рече, помало уморан од ове
приче големе, скоро шапатом: ''Најновија историја српског народа дефинисала је
манастир Рачу, као извориште прве и највеће књижевности. У фрушкогорским
манастирима има по нешто и рачанско. У Беочину су рачански калуђери обновили
манастир, који је њихов. Услед Сеоба разишли су се на све стране. Неки су
отишли у Фрушку Гору, а неки за Сент Андреју. Где су се затекли ту су остављали
књиге понете из манастира Раче. Тако да у Фрушкој Гори има доста ствари из
манастира Раче''.
Овим отац Хризостом Рачанин заврши
причу о стардалној и намученој Рачи, поклони ми још једно своје духовно благо,
најлепше духовен песме, које је испевао и посветио како сам рече: ''Сенима књижевника 17 и 18 века Кипријана, Јеротеја и Гаврила
Стефановића Венцловића пострижника манастира Раче''. Потом ме послужи
рачанским медом, најслађим, и уз балгослов са велик и светим миром ме отпусти.
У мом сећању непрестано тиња жива
слика великог рачанског архиамндрита, а стихови његове песме ''Покров Пресвете Богородице у мнанастиру
Рачи'', и данас ме хране и кроз живот храбро воде:
Богомајка Света Покровом покрива,
Свакога верника, који Је поштива.
Благо сваком оном, кој се Њојзи моли;
Свакој муци тај ће лако да одоли.
Посте да постимо, Причест да примамо,
И у Рачи Светој, Славу да славимо.
Славу да славимо, Бога да молимо,
Покров Богомајке, од сад празнујемо.
7/8. октобар 2004; Бајна Башта
објављено у листу БАШТИНА
Нема коментара:
Постави коментар