Београд (некада Сингидонос) један од већих градова у римској провинцији Горња
Мисија, на ушћу реке Саве у Дунав. Половином 5 века град је био у рукама
Атилиних освајача Хуна, а 453. г. освајачи су Гепиди, 471. г. Самарити, па Гот
Теодорих у чијим рукама град остаје до 510. г. све док није прешао у неке нове
руке - руке Византије. У руке Авара пао
је 584. г. , а почетком 7 века у руке наших пра предака - Словена. Град је
обновљен у време Јустинијаново и тада је опасан јаким бедемима. Још у 6 веку
град је поседовао своју речну флоту. У 7 веку добија словенско име Велеградон, Белиград и то име се одржало до дана данашњег. У средњем веку град
је био велики хришћански центар из кога се све креће и све покреће, па тако и
данас, на почетку 21 века и ово наше мало ходочашће ка манастиру Лепавина, 3.
децембра 2005. г. уочи празника Ваведења, тачно у поноћ.
Трагови
хришћанства у граду Белиграду видни су још почетком 4 века. Први нама познати
хришћански мученици јесу ђакон Фортунат и хришћанин Донат, који су страдали у
време Диоклецијново крајем 3 и почетком 4 века. Године 313. Светог Ермила и
Стратоника Господ просалви као два нова беогрдаска мученика које злотвори
бацише у реку Дунав, која се освети крљу мученика. Антички Сингидонос пре
доласка Словена био је хришћански град, што је наставио бити и кроз средњи век, а нарочито под светим
краљевима Драгутином (ктитором наше Раче крај Дрине, монах Свети Теоктист),
Милутином и деспотом Стефаном Лазаревићем, када се град ваистину расцвбетао као
веома снажно црквено средиште.
По
кишној суботњој вечери уз благослов и
молитву оца Душана Синаита, хаџије и свештеноинока са хомољских планина,
кренула је група од стотинак поклониука ка обитељи световаведењској -
лепавинској, да прослави празник Ваведење у срцима својим. Ноћ уочи празника 3.
децембра 2005. г. окупана је децаембарско - ваведењском кишом, која пада да
очисти, окупа и омије сва сагрешења наша, како би кроз покајање то ново рађање,
дошли и стали као светли и чисти пред отворене двери лепавинске, пред
лепавински пречудесни лик.
Кренули
смо да се помолимо и своје срце отворимо пред чудотворним образом БогоМајке
Лепавинске. Моје срце ткало је молитву од речи које су се ројиле у тренутцима
приближавања обитељи световаведењској - лепавинској: Пресвета Богородице
Лепавинска Радости свих који тугују, Радости свих тужних, Мајко Божија
најузвишенија, у жалости и тузи Утехо, чудотворни образу Лепавински, Најдивније
Добре Очи, Драга Владичице, Рођена моја, Ти знаш невоље и потребе наше, помози
Мајко Божија и свих тужних радости, Чуварице и Чуварко моја, Чуваркућо наша,
моли Христа Сина свога за све и за
свакога.
Навиру
сећања, док аутобус језди низ раван и кишни друм. Сећам се, а уствари као да
чујем великог Николаја Гогоља који једном и за свагда каза: ''Благосиљам те, света веро православна!
Једино у теби налазим извор утехе, једино ти ми помажеш да превазиђем свој бол.
Прибегните сви Свемогућем, као што сам му ја прибегао! Бога ваља љубити тако да
све друго, све што је мимо Њега, узимамо за споредно и мање важно, да законе
Његове држимо за више и важније од свих наредби људских, савете Његове - више
од свију савета људских, и да се много више бојимо да увредимо Бога него ма кога од људи. Бриге
само сустижу једна другу, данас овакве, сутра онакве. У свету је наше призвање
- војевање. а не празновање: победу ћемо славити на ономе свету. Овде смо дужни
да се мушки, не малаксавајући духом, боримо, како бисмо добили више награда,
већу славу на небесима!''.
Мноштво
људи са свих страна света дошло је у ову мирну лепавинску луку, у тихо световаведењско
пристаниште, носећи са собом молитву, да благодат сунчаног лепавинског
чудотворног образа, угаси сваку муку. Боже дај заувек. Амин.
Дошло
је пред лепавинску капију 15 - ак аутобуса од Београда, Панчева, Ваљева, Бања
Луке, Аустрије и Немачке, Хрватске
и Словеније. Сабрало
се близу 800 душа браће и сестара у Христу, 4. децембра 2005. г. у недељу о
празнику Ваведењу. Свету Архијерејску Литургију са почетком у 10 сати одслужио
је Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко- љубљански и Италије целе
Господин Јован (Павловић). Обрело се на световаведењској Литургији пред
чудотворним образом Пресвете Богородице Лепавинске на храмовној слави мноштво
велико, као удеоничари великог светоевхаристијског сабрања и заједничарења. Иза
нас су године суза, патње и очекивања да грешним нам душама од Господа мир и
утеха пружене буду.
Прослављамо
Пресвету Богородицу у лепавинском храму о Ваведењу и искамо од Ње помоћ и
заштиту. Наша милосредна и љубвеобилна БогоМајка данас заступа пред милостивим
Христом Господом род васцели људски, род светосавски и косовски, помаже свим
људима и походи земљу целу. Заступница хришћанских народа чује уздахе и молбе
наше, види све сузе што лију као и синоћ
што је лила децембарско - ваведењска киша. Дошли смо да је величамо и да се
поклонимо њеном Божанском Сину у светињи лепависнкој о храмовној слави Светом Ваведењу.
Данас, али увек и свагда прослављајмо Бога и Свету Тројицу, која кроз образ
лепавински чини чуда.
Кроз
нас који смо сведоци овог световаведењњско - лепавинског славља, децембра 2005.
г. данас се шаље благослов свима онима који нису могли доћи под куполе ове
свете обитељи, на литургијско празнично и недељно сабрање. Ово је место где душа
дише лако и слободно.
Скоро
800 душа у реду за поклоњење, у реду за свету воду лепавинску целебну, у реду
за свето причешће. Тиска се народ и креће полагано ка једном од неколико
путира, не би ли окусио и видео како је диван Бог Господ што се у телу јави.
После литургије Митрополит Јован је освештао славски колач и жито у порти
лепавинској. Све се завршило празничном трпезом љубави. У летопису манастира
Лепавине Митрополит Јован је записао: ''Најсвечанија
манастирска слава, лијепо вријеме, литија и мноштво народа. Бог је благословио
овај манастир и побожни народ. Пресвета Богородице спаси нас!''.
У
Лепавини још једно чудо ове 2005. г. : с балгословом Митроплота и Епископа
лепавинског Јована, а у издању манастира Лепавина, штампан је акатист
чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске, чији је аутор Слађана Кадић.
Сада смо богатији за још један акатист. Поменута неседална песма штампана је у
виду мале књижице, џепно издање, тако да је прикладан и на дохват руке у свакој
прилици. Делић тог величанственог певања гласи: '' Радуј се , утехо плачућих! Радуј се, кротких помоћнице! Радуј се,
милостивих заступнице! Радуј се , гладних и жедних правде хранитељко! Радуј се,
неправедно гоњених и увређених заштитнице! Радује се Свете Тројице славо! Радуј
се, благодатна, која нас од злога избављаш!''.
После
ручка уз благослов игумана лепавинског оца Гаврила, кренули смо у 16 сати
опијени сунцем које је грејало лепше и јаче ове зиме о Ваведењу, него пролетос
и летос.
Стижемо
у 23 сата у Београд у дом, у колевку, ту испод храма светосавског и врачарског,
где нас дочека Отац Србски Свети Сава и полако отпусти уз Крст и осмех, све у
љубави и превеликом душевном миру.
Проћи
ће још 365 дана, још једна година цела, а грешна ми душа престати неће да
непрестано слави и хвали Творца, да
волио и када сурову битку губи, да моли и кад је оштро копље сломи, да се нада,
да смирено и ћутке трпи и поднесе храбро, јуначки, све до самога краја.
Зато
ћути, умукни и више ништа не говори,осим: ''БОГ
ЈЕ ВЕЛИК!''.
5. децембар 2005.
Београд - Лепавина -
Бајина Башта
ПАЛОМНИЦИ У ПРЕКРАСНОМ ВРТУ ЛЕПАВИНСКОМ
Одувек је постојао један леп обичај у животу
православног живља који је чак окарактерисан као благочестив и богоугодан
обичај,а то је ходачашће или поклоничко путовање или обилазак светих места и
светиња православних. Поклоници су се стога називали и ходочасницима али и
паломницима, а ова је реч данас у употреби код руског народа. Некада су хаџије
путујући у свету палестинску земљу доносили из светог града Јерусалима за
успомену палмове гранчице, па су отуда задобили овај леп назив - паломници. Те
гранчице символизирале су чуда која се непрекидно дешавају на овоземаљским
пространствима. Данас су паломници сви они који обилазе сваку православну
светињу: свете мошти, чудотворне иконе и многе дгруге реликвије. »Ходочашће је
(...) посебан подвиг. Путовање с обиласцима светих места, повезано са великим
тешкоћама и одрицањима, било је припрема за доживљавање светог места исто онако
као што се постом припремало за празник, рецимо Васкрс или Христово Рођење. Што
је путовање било напорније, то је с већом радошћу поклоник постизао свој циљ,
те се усрдније молио и благодарио Богу за Његову милост и благодат, Јер,
ходочашће представља служење, духовни рад, очишћење душе (...) Ходочашће је и
предивна могућност спајања људи (често из различитих парохија) путем зједничке
молитве, појања и разговора, освећених извором Божије благодати.» Тако је било
и овога пута, јер се сабра стадо мало са свих страна: Београда, Новог Сада,
Вршца, Пирота и Бајине Баште.
28. дана месеца новембра, 2003. године по
Христу кренула је група од педесетак паломника испред београдског хотела
Славија, а у организацији православне агенције «Ходочасник» на челу са сестром
Александром, на поклоњење чудотворној икони свете Мајке Лепавинске. Уз молитву
кренусмо у 24 сата говорећи Оче наш и појући Достојно јест. Путовали смо кроз
ноћ, која је била чудесна и она као да је намерно скривала све од нас да би нас
што достојније спремила за сусрет са Лепавинском светињом. Пробудили смо се у
освит зоре 29. новембра 2003. лета Господњег и тог истог тренутка угледасмо
нетакнуту природу лепавинског крајолика. Било је 8 сати изјутра. На капији
манастирској дочекао нас је архимандрит Гаврило (Вучковић) и свакога од нас
багословио је и пожелео му срдачну добродошлицу. Предали смо дарове за
манастирско братство, а потом смо отишли на извор на коме тече жива вода и
чудотворна, која лечи сваку болест, тугу и муку. Умили смо се и напојили на
живоносном источнику лепавинском. Света божанствена Литургија оточела је у
Лепавинском манастиру у 10 сати. Након Литургије уследило је помазивање светим
уљем из кандила које неугасиво гори и никада не сагорева пред чудотвирном
иконом Лепавинском. Затим је уследило послужење у манастирској трпезарији где
су се окрепили и на кратко одморили уморни поклоници који су целе ноћи путовали
не само из Београда, већ и из Беча. Затим је дошао на ред нови молитвени
тренутак. Сви су унели у храм по флашу маслиновог уља и паковање соли, али и
друге ствари за освећење. Аримандрит отац Гаврило осветио је све те ствари и
пред чудотворном иконом Лепавинском проузносио је молитву за здравље свих
присутних и наших најближих, које смо ми написали на малим белим папирићима.
Монаси и искушеници са великом љубављу ишчитавали су наша имена, а отац Гаврило
се умилно молио СвеПречистој. По завршетку молитве братија нас је звуком звона
позвала на монашку трпезу љубави и просто су нас задивили својом великом жртвом
љубави коју су данас несебично поклањали и даривали нама, паломницима из Беча и
Београда. Звук звона означио је почетак ручка. Каже нам отац Гаврило да долази
много света у ову светињу, али највише из Бања Луке. Они су ту сваке недеље, а
из Београда једва успевају да накупе аутобус поклоника за месец дана. Из
Београда је много оних који иду сваки пут, јер чим једном осетите ову светињу
више никада неће престајати са одласком до ње. После ручка уследило је читање
Акатиста пред чудотворном иконом Пресветој Богородици. Наком тога поклонили смо
се последњи пут Мајци светој Лепавинској и рекли јој збогом до следећег
сусрета. Отац Гаврило је још једном благословио свакога од нас и пожелео
богомблагословен пут. Опростисмо се на манастирској капији и кренусмо, не
тужни, већ радосни што данас открисмо и спознасмо лепоту ове светиње која
плени, лечи и мири. Кренуше дав аутобуса, али се убрзо на првој раскрсници
растасмо, јер једни кренуше ка Београду, а други ка Бечу. У Београд стигосмо
око 24 сата.
Лепавински манастир потиче из 16 века, а
подигнут је 1550. године, дакле неколико година после оснивања и првих србских
насеобина у овом делу Хрватске. Манастир је подигао монах из Хиландара
херцеговац Јефрем Вукодабовић, који је бежећи од агарјана и доспео у овај крај.
Ускоро му се придружују два монаха из Босне. Њих троје као у Христовој причи
која гласи: »Где су двоје или троје сабрани у моје име и Ја сам с њима» ,
учинише чудо и населише много народа из Босне у овај питоми и плодоносни
крајолик прелепих пејзажа. Народ је тражио богомољу, па монаси саградише омању
дрвену цквицу. Кад то Турци чуше, ударише на манастир и спалише га, убише 1557.
године 4 монаха, а 2 одведоше у заробљеништво. Лета 1598. долази опет
хиландарац јеромонах Григорије са још два монаха из манастира Милешеве и
започиње обнову манастира. Споро и тешко је васкрсавао манастир јер су времена
била тешка и смутна. Са добијањем привилегија 1630. године Срби су на челу са
архимандритом Висарионом 1636. године отпочели темељитију обнову манастира и
она је упркос свему била завршена 1642.
године. Манастир је одиграо велику улогу и још увек одиграва у животу Срба
Крајишника. Године 1715. 26 новембра на прагу лепавинског храма убијем је
игуман лепавински Кодрат, који је просијао у Царству Небеском и његова икона
налази се у храму. У Лепавини је боравио и патријарх Арсеније трећи Чарнојевић.
Манастир је био духовни центар Вараждинског генералата. Унијати су правили
велике проблеме, а најпознатије је када су унијати довели свог човека за
епископа у Марчу Силвестра Ивановића. Срби из овог генералата успели су 1734.
године да добију православног епископа, а његово седиште било је у Лепавини.
Пошто се манастир налазио на периферији, његово седиште пренето је у Северин, а
нова епископска титула гласила је: лепавинско-северински. У овом манастиру
сахрањене су сени првог лепавинско-северинског владике Симеона Филиповића, који
се упокојио у Копривници у истражном затвору 16. марта 1743. године.
Данашњи храм саграђен је половином 18 века за
време архимандрита Никифора. Црква је освећена 25. марта 1753. године од стране
епископа костајничко-зринопољског Арсенија Теофановића. Спољашња фасада цркве
показује барокне елементе, док се у њеној унутрашњости могу видети трагови србско-византијског стила. Године
1775. храм добија иконостас који је дело најбољег сликара раног србског барока
Јована Грабована, који је уништен за време другог светског рата. Сачуване су
само 3 иконе. Очуване су и иконе св. Симеона Мироточивог, св. Саве и Ваведења,
и оне су из 1647. године. Манастир је посвећен празнику Ваведењу и тога дана је
велика светковина у овој обитељи. У манастиру је постојала монашка школа и школа
за спремање будућег свештеничког кадра. Ту су се још преписивале и умножавале
књиге, али су се и чувале и писале. Највеће муке манастир је доживео за време
другог светског рата када је јеромонах Јоаким Бабић убијен, а остали монаси су
протерани у Србију. 27. октобра 1943. године он је и бомбардован по налогу
фашиста и нациста. Године 1977. када на чело загребачко-љубљанске епархије
долази владика Јован Павловић манастир опет васкрсава. Данас је у Лепавини
архимандрит Гаврило Вучковић који је још један бисер у низу који је засијао у
манастиру Хиландару и који је из Богородичиног врта светогорског пресађен у врт
лепавински. Братсво лепавинско чине 10 монаха и искушеника. Ови вредни и
марљиви трудбеници у повереном им врту Лепавинском трудом и радом издају
двомесечно један од најбољих православних листова «Пут, Истина и Живот», у коме
можете пронаћи најдивније чланке и преводе из пребогате руске светоотачке
баштине. Ово братство издаје и 2000. године књигу под називом «Чуда Пресвете Богородице Лепавинске». У њој
можете наћи задивљујуће примере како се
то на нас грешне излива пребогата и преизобилна милост Божија. Братија има и
јако леп уређен веб-сајт који можете
посетити: www.tel.hr/manastir-lepavina, а са манастиром можете
комуницирати и путем електронске поште.
Оно најлепше и најзадивљујуће у самом
манастиру јесте чудотворна икона Мјаке Божије Лепавинске која излива неизмерна
блага на свакога ко јој се искрено и од срца поклони и целива њену свету
десницу. Икона датира из 16 века и дело је непознатог аутора. У бомбардовању
1943. готово све је срушено и уништено, а икона је једина остала нетакнута и
неповређена. Нашли су је затрпану под великим рушевинама, а зна се да је једна
од граната долетела и пала право испод ње. Одједном се икони губи траг и нико није
знао где је она. Године 1967. проналази је на тавану Загребачке митрополије
отац Симеон Сакуљ игуман лепавински. После рестаурације икона је враћена у
Лепавину 1969. на Успење Пресвете Богородице. Икону је донео митроплит
Данмаскин у храм кјоји је био обновљен до крај. Тада се пројавило велико чудо:
глувомени дечак од 6 година старости проговорио је наком очитане молитве. Икона
и данас почива на истом месту, а
прекрасан трон дело је дуборесца
Мије Цветковића београђанина. Чуда су многобројна и она се свакодневно и
непрестано дописују и записују. Стојећи и гледајући у Царицу Смирења Лепавинску
Богородицу можете приметити како се кандила непрестано њишу, некада спорије, а
некада брже. Ви би помислили да их то
тихи поветарац помера или промаја, али не то су чуда Божија. »Смисао чуда није
само у исцељењу као таквом. Виши и дубљи смисао је у буђењу вере и успостављању
вишег чуда, чуда вере, односно почетка новог, вечног живота у Христу. Чудо је
позив да се људи определе за Бога. Зато, када се чудо догоди, треба истину о
њему даље проносити»
Стога и ја реших да запишем о чуду и
многобројним чудесима које доживех и осетих у живом искуству вере живе и
спаноносне. Чудо је што сам била паломник у прекрасном врту Лепавинском.
1.децембар 2003.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
Нема коментара:
Постави коментар