(Духовни разговор са
протојерејом-ставрофором оцем Илијом Лијескићем)
Многе врлине и дарови красе његову душу.
Један је свакако и дар проповедништва, који је видан на недељним и празничним
богослужењима у бајнобаштанском храму светог пророка Илије. Његова жива реч
сведочи веру у живога Бога Тројичнога, и храни све нас који смо у прилица да
чујемо његове беседе. Веома је познат у нашој вароши и ужива велико поштовање.
Велики свештеник, отац и молитвеник пред Господом. Велики духовни отац и
учитељ, истински руководитељ на путу спасоносном, још већег броја духовних
чада. Целива руку десницу и моли за овај духовни разговор, грешна раба Божија.
Оче, благословите!
- Рођени сте пред други светски
рат, у селу Дрежнику, у побожној и благочестивој свештеничкој фамилији
Лијескића, од родитеља, који су изродили шесторо деце. Реците нам, за почетак, нешто више о најранијем детињству, дечијим
несташлуцима?
Рођен сам у селу Дрежнику које је 15-16 километара
далеко од Ужица, од благочестивих и добрих родитеља, Жарка и Радмиле, који су
имали шесторо деце. Данас нас је, хвала Богу, петоро живих. Сестра Босиљка се
упокојила давних година. Ја је чак нисам ни запамтио. Своје детињство сам
провео у кући поред својих родитеља, јер то је било време када су деца живела,
стасала и радила у непосредној близини родитеља. Родитељи су у то време били
сведоци живота и рада своје деце. Они су заиста, у правом смислу, бдили над
нама децом као анђео Господњи што бдије над сваким од нас. За све оно што смо
чинили неваљало и за ситне којекакве преступе, били смо укоревани и саветовани
од родитеља да то не треба чинити. Они нису били склони да наше врлине јавно
похваљују. Родитељи су нам били први учитељи и васпитачи. Били су све оно што
је заиста неопходно и потребно деци.
- Оче, веома сте били везани за
родитељски дом, за деку, за баку. Били сте мезимац и штићеник ваше баке.
Лепе успомене, па и многе шаљиве ситуације, везане су за тај период вашег
детињства. О томе постоји много прича.
Као свако дете, доста сам био везан за кућу у
којој сам се родио. Ту су били дедови, ту су биле баке, ту су биле стрине. Кућа
у којој сам се родио је позната у нашем крају. Мој деда је имао десеторо деце.
Они су се физички поделили те године када сам ја дошао на свет, али кућа је
живела као једна кућа. Велика слога и хришћанска љубав увек је била присутна.
Љубав према вери, према Цркви увек је била ту. Деда, бака, тата, мама- они су
били патријарси у кући. Сећам се и дан данас тога, ми деца никада нисмо
одлазили на било какав пут, једнодневни или дужи, док нисмо прилазили руци: оцу,
мајци, стричевима, стринама и добијали благослов од њих и тако одлазили у свет.
Тај благослов нас је свежио, храбрио. Сада када размишљам о том времену, као сваки дечак и дете, тада нисам био
свестан колико је то значило касније у животу. Колико значи благослов родитеља,
поред оног благослова свештеника, јер се никада ништа није радило без
благослова родитеља, а поготову мајке. Очеви су били ти који су радили послове
изван куће, али мајке су биле те које су директно биле везане за нас, а ми за
њих. Са великом молитвеношћу сећам се тих мојих старих. Њима много дугујем, па
чак и ово што јесам и какав јесам. Нека Бог душу опрости свима мојим прецима.
- О вашем школовању и првом
образовању, али и о томе када и како је сазрела у вама мисао да кренете
пут Призренске богословије, у то тешко послератно комунистичко и
атеистичко време, може много да се каже.
Моја кућа је и пре мене имала много школованих
људи. Стриц је био свештеник. Завршио је богословију давне 1891. године. Прво
место службовања била му је Бајна Башта. После завршене основне школе у мом
родном селу, завршио сам нижу гимназију. Из ниже гимназије отишао сам у
богословију. Тих година 1953-54. када сам се уписао у богословију, многи су се
запитали из моје генерације: ''Откуд сад да оде Илија у богословију?''. Био сам вољен и миљен ђак. То је била
реткост у то време. Село Дрежник, дало је доста свештеника. Пре мене су били
богослови Жарко Гавриловић, Јосиф Цвијовић, Радоје Цвијовић, Видић итд. У
богословију сам отишао више династијски: стриц је био свештеник, брат од стрица
је био свештеник. Сестра моја, од стрица, која је живела у Београду, била је
професор и утицала је на мене да упишем богословију да би се наставила та
традиција куће. Коцка је пала на мене, да будем будући свештеник. Послушао сам
старије и отишао сам у Призренску богословију. Богословије су једва чекале да
се јављају кандидати јер је опао број богослова. Била је велика пропаганда од
стране комуниста да се тамо не иде. За све то били су пресудни моји. Послушао
сам њих и отишао у Призренску богословију.
- Имали сте прилику да упознате,
још као кандидат за богослова, па као и богослов, велика имена наше свете
Православне Цркве. Неки од њих били су ваши професори и потоњи узори у
борби за веру и отачество. Кога се најрадије сећате и какви су то утисци
које још увек дубоко чувате у себи? Чиме су вас то задужили и научили само
неки од њих међу којима су свакако почивши епископи: владика Јован Рајић,
владика Василије Костић, владика Стефан Боца? Да ли се крије још неко име,
нама до сада незнано?
Први пут сам се сусрео, са једним великим
црквеним великодостојником, са рашко-призренским владиком Владимиром Рајићем.
Он је био Ужичанин. Добро се сећам, као дечак, када ме је примио у свој
кабинет. Ја сеоско дете, преплашен, никада нисам видео то што сам видео, па сам
сматрао да у таквој кући поред једне такве личности, треба да стојим. Владика
ме је понудио да седнем, а ја сам казао: ''Нека стајаћу ја''. И дан данас сматрам да је то сасвим
исправно. Али, добро. Владичина се не пориче. Други пут, на опомену да седнем,
чак ме је и укорио: ''Како си ти непослушан. Зашто не слушаш шта ти кажем? Кад кажем седи,
седи!''. Сео ја, она фотеља ме мало изненадила. Први пут сам сео у
фотељу. Све је то прошло. Дошао сам у богословију. Тада је био ректор,
Призренске богословије, Методије Муждека. Богословија је у то време имала
изузетне професоре. То су били прави васпитачи, прави предавачи, људи са чистим
моралним животом. Они су нама били узори у сваком погледу. Кад гледам из
данашње перспективе под којим су условима они тада радили: имали су бедне и
мале плате. Црква је била једна институција којој су све узели. Више су радили
из љубави према вери, према православљу, према нама деци. Дали су потпуно себе,
да би кроз нас, кроз ту живу Цркву извршили обнову. Из богословије носим лепо и
пријатно сећање. Увек на молитви сећам се тих својих првих професора. Увек кад
помислим на њих сетим се речи из
Јеванђеља: ''Сећајте се учитеља својих, родитеља својих, који су вам проповедали
реч Божију и гледајте свршетак њиховог живота!''. Радо се сећам својих
професора и сматрам их за родитеље, као и оне родитеље, који су ме донели на
свет. Богословију нисам завршио редовно, јер тадашња власт није ми хтела
одложити војску. Одвели су ме у војску после 4 године, прекинули су ми
школовање. Враћам се, после две године и нешто, да завршим. Дипломирао сам 1962.,
уместо 1960. Морао сам одслужити војску. Било ми је тешко да се из војске
вратим у пету годину, јер нисам нашао моје школске другаре. Завршио сам то.
- У каквом сећању носите
школске другаре и како су текли дани проведени у школској клупи, у храму,
у Призрену?
Што се
тиче ученика, сви смо живели као браћа у богословији. Није било разлике ни у
одевању, ни у богатству. Сви смо имали један заједнички живот. У тој мојој
генерацији било је уписано 42 ученика, а око 18-20 завршило је школовање.
Критеријум школовања био је присутнији. Није имало понављача. Ко је имао доста
слабих оцена он је отпадао, а неки су напуштали у тим најкризнијим периодима.
То је друга година обично. Са радошћу се сећам тих људи. Били су прави другари,
јарани.
- Прве дане у чину ђакона
започели сте у манастиру Ваведењу крај Овчар Бање. Како су изгледали ти
почетнички дани и како сте све то доживели? Одатле, крећете у свет, да
проповедате са крстом и Јеванђељем у руци, али и да се рвете са таласима
овосветске буре. Какви су били први дани на парохији и са каквим тешкоћама
сте се сусретали?
Дошло је време женидбе. Тада је владика био
Василије Костић. Позвао ме је на рукоположење и у чин ђакона ме рукоположио у
манастиру Ваведењу, који је тада био парохијска црква. У њој је службовао Стево
Мијушковић, диван свештеник интелектуалац. Ту сам рукоположен 4. децембра, а 5.
децембра рукоположио ме владика Василије у Никољу у чин свештеника. У
Преображењу био сам на пракси. Декретом сам постављен на парохију Брезанску,
код Горњег Милановца. То је намесништво Таковско. Као млад, кад сам дошао на
парохију, нашао сам расуло. Свештеник, Мирољуб Вуксановић, напустио је
свештенички позив, распопио се и црква је остала без свештеника, негде од маја
до децембра. Црква у Брезни је била у јадном и тешком стању. Многи су са
подозрењем гледали тај мој долазак и мислили су да ни ја нећу опстати. То је
било врло тешко време. Напади на свештенике су били велики. Хвала Богу, ја сам
сво оно родитељско васпитање, поуке и савете од мојих, применио у животу и
почео сма да стварам један добар однос са тим парохијанима, да их својим
начином живота и службовањем, разуверим од свега онога што су они у почетку о
мени мислили. Дошао сам у Брезну 16. децембра, послао ме владика за Никољдан,
за Светога Николу, да прережем колаче и служим. Само што сма дошао у Брезну,
дошли су једно вече двојица људи, окорелих комуниста, и почели су водити
непристојан и непримеран разговор. А ја онакав какав сам, врућ према цркви и
вери, ударио сам секретара школе столицом, јер он је мене толико увредио кад је
рекао: ''Штета је да ти будеш свештеник, тако млад човек, ја би теби саветовао
да мантију обесиш о шљиву''. Нисам могао то заиста да претрпим, у тој
црквеној малој кућици, скромној. Ударио сма га столицом и то у пределу главе, а
онога другога комунисту, ухватио сам га за прса и бацио из куће.
- Поступили сте као и Свети
Никола према Арију на Првом васељенском сабору те давне 325. године.
Могло је , далеко било, да дође до свега. Био
сам млад. Да ми је дао отпора неког, био бих још гори. Срећно се завршило. На
тој парохији, остао сам 9 година. Никада ни са ким нисам имао непријатан
разговор. Народ ме заволео. Почели смо цркву да обнављамо, коју смо обновили за
неке 2 године. После тога, дошао је владика Василије да изврши мало освећење
цркве. Ту су му комунисти приредили једну непријатну ситуацију и његов говор су
протумачили ван контекста, и осудили су га због тога месец дана затвора. Он је
одлежао због те прославе у Брезни. Мене до душе нико није саслушавао. Као што
то увек бива: ''Кад мислиш да добро стојиш, чувај се да не паднеш''. У Брезни
доживим једну велику непријатност и једно велико искушење. Један човек дође у цркву
да га исповедим, кад он у цркви покуша једном камом да ме убије. Доживео сам
велики стрес.
- Куда сте даље прошли на путу
до бајнобаштанске парохије на коју пристижете пред зиму 1974. године?
Одем код владике и испричам му то. Долази до
промене парохије. Морао сам да се селим по наређењу епископа, који ме шаље у
Дуб, септембра 1973.године. Ту сам провео свега годину дана. Године 1974. дошао
сам у Бајну Башту, негде у новембру. Покојни стриц Жарко, је већ отишао из
Бајне Баште.
- Први утисак и сусрет са
Бајном Баштом.
Када сам дошао у Бајну Башту, моја стрина
попадија била је жива у то време и рекла ми је да је њен супруг, мој чича, био
први свештеник у Бајној Башти, са Луком Поповићем. После 70 година, долазим на
исту парохију, на којој је био и мој стриц. Стриц је отишао 1906. из Бајне
Баште у Чачак и тамо је био свештеник. Овде сам нашао оца Тому покојног. Он је
био парох прве, а ја сам дошао на другу бајнобаштанску парохију, Јагоштицу,
Растиште, Перућац, Бесеровину, део Луга (данас Црквине) који је био ненасељен и
део града. Нисам имао никаквих проблема са народом. По природи сам такав и сматрам
да се ти први односи морају заснивати на поверењу, па тек онда долази оно што
сматрам да је потребно кад човека приведете себи, онда му можете на фин начин
говорити шта и како. Нисам никада као мајка, која даје кору детету да би се
удавило. Врло сам обазрив. Применио сам један метод који никада нисам напуштао,
а то је да створим пријатељство са људима. Мој покојни отац је говорио: ''Децо,
где год дођете, правите кућу''. Једнога дана сам рекао. ''Тата
ко ће правити толике куће за име Бога! Остаћу врло млад без леђа''. А
он каже: ''Моје дете, не кажем ја да ти зидаш куће него прави пријатељство код
људи. То су куће које ће увек остати''. Мени је тај савет био путовођа
и овде сам се у тој урбаној бајнобаштанској средини врло брзо снашао и поставио
онако како треба. Приближавање деци, у то време, било је овако: морао сам да им
носим разноразне поклоне. Имало је доста деце кји су се плашили свештеника и који
су бежали од свештеника. Имао сам прилике кад дођем у кућу да светим водицу,
при молитви чујем нешто шушне под креветом, кад оно дете се сакрило под кревет.
Одмах сам разумео шта је у питању: несавесни родитељи. Не велим да је то
намерно, али оставило је један врло негативан траг на ту децу. Морао сам да
примењујем разноразне методе. Била је сиротиња, није било крстића, па сам
куповао бомбоне и слаткише, а касније крстиће и књижице. Доживљавао сам у Перућцу,
да деца иду за мном и трче испред мене и обавештавају комшије да долази попо.
Тога се они и дан данас сећају.
- Често сте одлазили на
поклоничка путовања, широм земље посуте светињама православља, од велике и
непроценљиве вредности. Били сте духовник и человођа хиљада ходочасника.
Још увек радо одлазите на таква путовања, после 40 година проведених у
светом чину свештеника. Били сте на Светој Земљи Косовској, па вас молим
да нам кажете како је изгледао ваш
први и последњи сусрет са Косовом и
Метохијом?
Много нам је било ускраћено мисионарење, па сам
дошао на идеју да водим народ на поклоничка путовања. Мислим да је то било на
високом нивоу. Сећам се тих поклоничких путовања. Спремао сам се и говорио сам
им о местима којима долазимо. То време
је било некако испуњено. Све оно што се и у цркви говорило, морало се говорити
и у аутобусу. Одмах сам схватио да је народ то изузетно и фино прихватио.
Приметио сам на истој релацији да су се јављале исте особе. Значи да су им ти
сусрети са манастирима и духовницима били изузетно од користи у тој комунистичкој
чамотињи. Волели су то. Водио сам поклонике четири пута на Косово. Косово и
Метохија, а и сам Призрен, оставили су на мене дубок траг. Прво та
конфигурација земљишта у физичком смислу много се разликовала од мог краја који
је брдовит. Тамо је равница таласаста. Посебно нешто што оставља траг на мене и
свакога, јесте та духовна страна.
- Како сада доживљавате
порушено и спаљено Косово? Шта нам је чинити?
Ми када би могли да схватимо и да знамо колико
је Косово и Метохија имало цркава, манастира. То је колевка српства и мислим да
није никакво чудо после свог овог страдања да смо дошли у ситуацију као и
Јевреји када су плакали на зидинама Јерусалимских храмова. ''На реках Вавилонских''',
они су плакали, ридали, поред оних зидина услед жалости, и туге за свим оним
што се десило. Мислим да се нама, који
осећамо Метохију и Косову, исто то и дан данас дешава. Велики духовници, и писци
су о том подручју писали и говорили. Оно што се осећа према Косову не може се
ничим исказати. Ако ме питате шта ће бити, као смртан човек и свештеник, са
пуним правом могу да кажем да је земља творевина Божија и сигурно да Господ Бог
о томе мисли. Као човек имам право да кажем да данас на Метохији живи око 150
хиљада Срба. Оно у чему ја видим наду јесу наши монаси и свештеници и тај православни свет који је
остао тамо. Они су велика нада за будућност да се Косово не изгуби у потпуном
смислу. После Косовске битке певало се: ''Отишли су птићи ждраловићи'', али
остало је семе које неће дозволити да се све то угаси. Као свештеник полажем
наду да ћемо уз молитву помоћи да се то задржи и да се остваре наше жеље да то
остане и даље српска Света Земља. Велике силе и други народи заиста су се много
осрамотили. Сви они који доле руше и пале неће проћи без опомене. У Јеванђељу
Господ каже: ''Не мојте се светити, освета је моја!''. Мислим да нико неће
проћи не опоменут, да не употребљавам реч ''кажњен''. Када је био напад на
наше светиње, када је запаљена Богородица Љевишка у Призрену, када је
богословија страдала, када је дошло до паљевина у Хиландару, много сам
размишљао, са великом тугом и болом. Богословија је школа у којој сам био као
ђак и кроз коју су прошле многе и многе генерације, мисионари и духовници, која
је од несретних Албанаца уништена, затим Саборни храм у који смо ишли свакодневно
на бгослужења, све је то дошло у једну незгодну ситуацију. Заплакао сам се у
кући. Било ми је много тешко, јер то су наши духовни родитељи који су страдали.
Са жаљењем гледам што је то, како кажу ''културан свет'', дозволио и гледа
равнодушно, као да су то неке обичне брвнарице или шталице, па се пали и руши и
народ убија. Када је реч о Косову не може се говорити без емоција. Молим се да
Господ Бог уразуми све оне који такве глупости праве и уништавају други народ.
Молим се да Бог да снаге нашима да остану доле, јер они су семе које ће сигурно
једнога дана набујати.
- После 40 година верне службе
Мајци нашој СПЦ-и одликовани сте великим чином протојереја-ставрофора, што
подразумева право ношења напрсног крста. У месецу децембру ове 2004.године
одлазите у пензију. Познато нам је да се бавите пчеларством, риболовом,
пишете, читате. Шта још испуњава ваше слободно време и чиме се бавите ван
дужности протонамесника рачанског и свештенослужитеља бајнобаштанског?
Рекао сам колегама: ''Свештеник никада не иде у
пензију''. Он иде у пензију као парох. Разрешава се те парохијске
дужности. Ако, Бог да и ако ме удостоји, остаћу до смрти свештеник. Улога
свештеника јесте да се бави питањима цркве, да одлази редовно на богослужења
докле може, да својим колегама увек буде у позитивном смислу на помоћи, да им помогне
и у парохијским пословима, да помогне и око богослужења, да помогне својим
саветима, својим сугестијама, заиста добронамерно и у корист Цркве и наше свете
вере. По природи сам такав и не волим ограничења. Волим да путујем. Волим
сусрете са људима. Умећу да мој начин живота поставим и после када будем разрешен
парохијских дужности, када се мој радијус кретања сузи и сведе на неке границе
старости. Имам пчелињак у Рачи, близу манастира. Волим воду. Она ме релаксира.
Не само да пецам рибу. Тамо читам, одмарам. Имам и четворо унучади, у име Бога,
и њима треба да посветим једно време. То је оно што ми је главна преокупација,
да их водим у цркву, да и они доживе оно што сам и ја од мојих предака- све те
благодати и све оно што је лепо.
- О верској настави или
православном катихизису у оснивним и средњим школама, много се говори, а
нарочито с почетка нове школске године, мада недовољно. Ма колико ми
говорили, са друге стране имамо оне који се залажу за неко грађанско
васпитање и етику. Атеизам је свеприсутан, и управо су атеисти ти којима
је веронаука трн у оку. Чини ли се довољно напора да веронаука постане
обавезан предмет, као што је то у многим земљама, па чак и у Енглеској? Код
нас је то нажалост изборни предмет. Има ли довољно књига, вероучитеља? Који
су проблеми и како их решавати?
Године 1946. православна вера и њено учење је
избачено из школа. Свети Сава који је био оснивач писмености и наше школе,
протеран је из школе. Комунисти и комунизам атеизирао је сво просветно особље,
професоре, и то је био најпогоднији терен за њих, да они преко деце искорене
православље са наших простора. Они су у томе и успели. Неко из страха, неко из
побуда идеолошких, занео се том идејом, и то су врло здушно радили. Деци су
претили на разноразне начине, иако не постоји нигде у архиви никаква наредба да
је верска настава забрањена и да је облик исповедања православне вере забрањен.
То су радили на разноразне начине и разноразним каналима. Пуних 50-60 година верска
настава није постојала у школама. Када се црква отрезнила после свих оних удара
од комуниста, почела је да тражи да се верска настава уведе у школе. То је врло
тешко ишло. На крају попустили су. Дошли су нови људи, са каквим идејама, то
није битно, који су дозволили да се уведе. Било је доста разговора да ли да то
буде факултативно или са оцењивањем или без тога. Морам да будем искрен. У овај
посао црква је неспремно ушла. Није била спремна. После 4 године неке ствари
ипак се поправљају. Сећам се речи мојих старих који су говорили: ''Децо,
никада се не копа бунар када се ожедни, већ се много пре тога ископа, па када
ожедниш идеш да пијеш воде''. Требали смо много раније томе да
приступимо. Хвала Богу Бајна Башта је дала много богослова за једно кратко време.
Добио сма један допис из министарства да се у школама не могу примењивати она
правила која су раније била. Вероучитељ је потпуно равноправан осталим
предавачима у школи. Ту се говори о правима која ће се сигурно утемељити.
- То је још увек мртво слово на
папиру, оче.
Јесте, то знам. Живим са неком надом да ће се ипак
из дана у дан побољшавати неке ствари. Морамо да будемо мало упорнији.
Евидентно је: једно се говори, друго ради. То и јесте опасно по генерације које
стасају. Ништа ми нисмо учинили ако смо добар пут прошли, а наша деца
доживљавају нешто друго, као што пише у Светом писму: ''Очеви једу слатко грожђе, а
синовима трну зуби''. Као
родитељи морамо водити много више рачуна о тој живој цркви. Лако ћемо направити
цркву, али црква мора да буде испуњена и обогаћена том живом црквом, која ће да
сведочи Христа. Све без тога је ништа. Надајмо се да долазе генерације које
имају један другачији поглед. Једном приликом Брана Црнчевић је рекао, и то ми
се много свидело: ''Зашто један народ не воли овај други? Зато што му је овај народ био
огледало''. Ружан човек никада не воли да има огледало, јер види своју
ругобу, своје мане и недостатке. Атеисти се здушно залажу и боре да не дође до
оставрења добронамерног. Време је најбољи лекар. Оно ће обрисати и очистити све
оно што треба. Живим у нади да ће доћи до катихизације у правом смислу. Кад
дође до тога онда ће се преко тога васпитати генерације које ће знати ко су, шта
су и шта треба да чине. Лепо је било видети дечицу која су дошла на Крстовдан у
храм наш, како се лепо крсте, а не као што данас можете видети човека 60-70
година, о Боже опрости, он не зна да се прекрсти,па као да мушице тера око
своје главе. Зашто? Њега је прегазило
једно време. Као онај који седи поред Дрине,може седети 100 година, а ако не
скочи у Дрину никада неће знати да плива. Тако и деца- ако им се не предаје на
часовима право и озбиљно, неће знати ништа о православљу. Научиће од бака и
дека колико то они знају, али ће се ту направити пут сујеверју, врачањима,
гатањима, и које каквим сурогатима вере. Родитељи данашњи и будући нека се
запитају и нека увек имају то на уму да ли желе своје потомство да им буде
онако како то не ваља. О томе морају као савесни и заиста најодговорнији да
воде рачуна. Све је пропаганда данас и поставља се питање да ли дете треба да
иде на верску наставу или грађанско васпитање? Волео бих да ми неко заиста
објасни шта је то грађанско васпитање и има ли шта у том грађанском васпитању
изнад верског? Ако ми некога научимо и васпитамо да воли Бога, он ће волети не
само ближње своје. Волеће и непријатеље своје. У томе је суштина живота. Не
спашавају се људи законом, већ љубављу. Родитељи треба да су толико савесни, па
ако се они нису удостојили да прођу кроз те часове верске наставе на којима ће
чути само оно што је лепо, зашто својој деци то да ускраћују? И дан данас има
деце која постављају питања: ''Мама зашто ти мене ниси крстила, кад је
тебе мој деда крстио?''. Мајка, јадна црвени, јер је доведена у једно
такво стање. Она је била духовно мртва. Данас се измишља свашта па се каже: ''Ко
се уписао на грађанско, он не може да се испише''. Ко то каже? Примењују
једну тактику. Христос каже: ''Ја сам Пут, Истина и Живот''. У животу је много путева, али је један
истинити и прави. Треба тога да се придржавамо. Пут је Христос и Истина и Љубав
и Све. Томе морамо да стремимо, а не одвођењу деце на грађанско васпитање.
- Нажалост, у последње време
многи лутају и падају под утицај демонских сила, и тако упражњавају
враџбине, гатања, бајања, баве се спиритизмом, набављају амајлије и
талисмане, верују у астрологију. Како помоћи заблуделима који
прибегавајући врачарима и гатарима чине велики и тежак грех против Духа
Светога, а знамо да ће се човеку све опростити осим хуле да Духа Светога?
То је равно самоубиству! Каква је епитимија за све ово по канонима Цркве?
Како помоћи људима и како их избавити из канџи лукавог?
Пише до словце да сви они који се баве
гатањем,врачањем, чарањем, сујеврјем: ''Проклети да буду''. Васељенски
сабори били су попришта где се водила најжешћа и највећа борба православног
хришћанског правог учења са свим тим јеретицима и отпадницима. Јеретик је онај
ко погрешно учи и који супротно учи од онога што је црква утемељила на својим
васељенским саборима. На саборима је учествовало много светих отаца, на некима
и по 400 светитеља- огледала цркве у сваком погледу, који су донели те одлуке
које су доста строге и ригорозне. Господ је рекао шта ће бити са таквима који
извитоперују црквено учење. Такви ће бити проклети и њима црква ускраћује све
оно на шта има право један поравославни хришћанин. Црква то не чини преко
свештеника ради неке освете, него Црква то врши разноразним опоменама. Не може
неко ко се одрекао Христа, да дође и прими Христа пред народом као онај лицемер.
Он мора исповедати Христа у сваком времену и на сваком месту. Христос каже: ''Онај
ко призна мене, признаћу и ја њега''. Велику осуду заслужују ти пљувачи
на цркву и веру. Сви ти који мисле да ће добити неко велико прање, ако дођу да
се причесте или што ће крстити некога
свога да све то сперу, греше.
- Оче, живот хришћански је
велика и непрестана борба, видљива и невидљива, стална битка над амбисом
над којим зјапи још увек велико безверје, неверје и сујеверје. Како се
борити са свим тим, са сектама, са верском равнодушношћу?
Имам често обичај да кажем да мало
дете кад се крсти оно је као њива када се узоре. Ако се њива не обрађује у
правом смислу она зараста у коров. Не могу немарни, непристојни,недостојни
проћи без било кавих опомена. Сведоци смо небриге о деци. Откуда да нам деца буду
наркомани? Недостатак познавања наше вере довео је да нам други као грабљивице
вуку децу у разноразне секте, јер човек је духовно биће и по природи жели да
дође до духовних задовољења. Овамо му је било ускраћено. Створен је некакав
празан простор. Секташи грабе децу. Када се отрезне та деца долазе у једну
тешку ситуацију и виде где су били и чему су припадали и да то није то. Настаје
један страховито велики духовни притисак у њима. Имамо на жалост много
случајева где су завршили у болницама, самоубиствима. Лопов никада не воли да
буде сам у граду. Воли да има своје сараднике, своје присталице, јер се лакше
крије међу њима. Тако се и секташи здушно залажу да некога из православља
одведу у своје редове, јер они се награђују ако су некога врбовали и одвели из
православља у секте. Они су отпадници који се служе лажима. Сећам се уваженог почившег
апологетичара Лазара Милина, који је на једном предавању рекао да је до њега
дошла вест да је један правосалавни свештеник отишао у секту. То је пример
докле иду јеховини сведоци. Милин је отрчао у Патријаршију и замолио патријарха
да сазове све свештенике да се то види и испита. Све је била чиста лаж.
- Како људе привући Цркви
Христу на најлепше сабрање Свети и Божанствену Литургију, на Свету Евхаристију,
на Причешће Светим Телом и Пречистом Крвљу Христовом? Како их приволети да
дођу, виде и окусе како је благ Бог Господ?
Врло лепо и добро питање. Сви православни
хришћани који познају своју веру, који стоје чврсто у својој вери, они су
велики мисионари и проповедници. Ово је од кључних питања и заиста се морамо
борити, не мислим физички да се бијемо и тучемо, него да се духовно боримо да
нашу цркву сачувамо. Секте нису од јуче,оне су од првих времена хришћанства.
Мора бити заступљен лични пример свештеника, јер он је тај који је человођа и он
се мора трудити да својим личним примером служи у сваком погледу. Мисионари су
сви православни хришћани који редовно долазе у цркву, који се причешћују, који
постове држе, који живе јеванђељским животом колико је то могуће у урбаним
срединама. Тешко је то. То је могуће у манастирима и тамо где је самовање. Морамо
личним примером ставити до знања да је наш пут пут истине и правде и љубави
Божије, пут Христов, пут Христових апостола. Много је прикладније говорити на малим
скуповима, у разговру са људима, него чак и у храмовима. У храмовима воле људи
да им се држи проповед чисто јеванђељска, са саветима. У многим црквама секташи
су у храмовима. Велика ствар ће бити да се деца кроз часове веронауке обогате
православљем. Морамо сведочити. Та деца када стасају браниће православље ако га
знају. Мени никада неће доћи секташ.
- Молити се можемо увек и
свуда. Молитва је оружје које увек имамо при руци и којим увек
располажемо. За молитву увек постоји шанса и могућност. Слика наше
стварности, ипак осликава нешто друго, одсуство молитве и молитвености.
Како људе пробудити да траже, ишту и моле, и да никада не одустану од
молитве, да не клону?
Молитва је разговор хришћанина са Богом, са Творцем.
Свака молитва је чиста. Сетимо се Приче о царинику и фарисеју у храму. Људи су
врло штури, неуки и не знају де се у цркви нико не куне. Молимо се да Бог
опрости сагрешења. Људи не знају. Права молитва јесте делотворна. Христос каже:
''Овај
се род постом и молитвом изгони''. Пост враћа човека у скрушеност, у
стање молитвености. Човек није свестан шта је молитва. Христос каже у
Јеванђељу: ''Где су два или три окупљена у моје име Ту сам и Ја''. Молитва
је много јача и делотворнија када је заједничка. Зато наша Црква увек говори, да
дође народ на заједничку молитву. Лепо је када се видимо у храму. Сви смо
различитих професија, али сви се из једне свете кашичице и са једном светом
кашичицом причешћујемо, узимамо Тело и Крв Христову заједно, и то је изузетно
лепо и топло стање.
- Поред личне, свакако је
најважнија заједнича молитва у светом храму православном, на светом сабрању,
на Светој Литургији.
Увек треба бацати акценат да молитва буде како
у храмовима, тако и у домаћим црквама, јер је сваки дом и сваки човек храм
Божији, у коме треба да се одиграва и обавља Света Литургија. Не само у храму,
него и у кући да палимо кандила, да палимо свеће, да се окупаљамо на
заједничкој молитви. Сећам се као дете: отац стоји први пред иконом, мушке
главе, па женске главе. Отац није знао много молитава. Знао је молитву Господњу
Оче наш. То је то заједничко сабрање на коме треба да се доживљава оно што сви
ми желимо у животу. Бог је суштина свега тога. Има у житијима- један калуђер
није знао ни једну молитву. Само је знао: ''Господе помилуј! Господе помилуј!''. Постао
је светитељ. Господ прима нашу искрену молитву, из срца, из душе. У Јеванђељу
се каже: ''Неће се спасити они који знају закон, него они који га творе, који га
претачу у живот, који живе њим''. У томе је суштина.
- Каква је свест нашег бајнобаштанина
по овом питању, ако узмемо у обзир број верника недељом у храму?
Ако гледамо по њиховом доласку у наш свети
храм, нисам задовољан. Има једна мања група што ме сад опет храбри. Све је то
махом млади свет. Врло мало свет долази у цркву, да будем искрен. Ово утехе
ради не говорим, јер не може бити никаква утеха. Тако нам је свугде: Бајна Башта, Ужице, Пожега, Краљево... Народ
нема ту црквену дисциплину да дође у храм. Не знам да ли постоји оправдање.
Имам оправдање кад онај не може да дође из Растишта, из Бесеровине, јер је то
далеко. Он ће доћи пар пута у години. Али, бајнобаштани, када их звона позивају
на молитву заједничку- леже у кревету. Увек се сетим речи када се јавио Бог на
реци Јордану, па нам је оставио у аманет, као заповест да слушао реч Божију, да
слушамо глас Божији. Данас се глас Божији не чује на далеко. Не велим да је Он истиснут из срца и душа људи, али они
не сведоче кроз долазак у храм на заједничку молитву. Пуно ми је младог света
говорило, како му отац, мајка и неки сродници, забрањују да дођу у цркву. Младе
генерације су распете генерације, које су се нашле на великој петљи живота. У
кући чују једно, у цркви друго, у школи треће, у фабрици четврто, на улици
пето, а нису оспособљени, нису научени. Када возача пуститите да савлада петљу,
а ако није научио, мора да погине. Тако и наша деца на великој раскрсници
живота ако не погоде на прави пут, долази до трагедије и одлазе у дрогу, секте,
у непослушност, у бунт и бунтовност. Са пуним правом може да се каже да су младе
генерације распете- не знају куда ће и шта ће. Једина је црква та која се кроз
молитву обраћа Господу да спасе све.
·
Иво Андрић рече: ''Прича тече
даље, а причању краја нема''. Реците нам за крај, који је истовремено нови и
велики почетак, кратку поуку, да је прибележимо, јер као што каже и кинеска
пословица: ''И најблеђе мастило на хартији много је поузданије од најбољег
памћења''.
Треба да имамо једно јединство у православљу.
Ако би то постигли дошло би до правог поштовања Бога, до поштовања личности. То
би био један прави венац који би ми заједнички Богу принели. То би био наш
највећи дар. Ми се једино можемо изборити кроз молитву, кроз посећивање наших
храмова, кроз Свету Причест, кроз све Свете Тајне. Једино се то може тако
постићи. Великим трудом и радом све може да се постигне. Желим да, у име Бога,
овом народу после мога одласка са парохије, највећа ми је то жеља, рекао сам и
епископу Хризостому, дође и да ме замени, један много бољи и финији свештеник.
Да он настави тамо где сам ја стао. Службовао сам у времену када ми свештеници
нисмо могли доказати и показати колико је требало. Имали смо пред собом тежак
посао- физички: морали смо све цркве и све оно што је било порушено да физички обновимо.
Сад долази једно време- време мисионарења, време зидања људских душа. У томе
јесте суштина. Колико је моја генерација у томе успела, нека млађи кажу. Желим
заиста свако добро свима. Носио сам овде Крст 30 година и желим, да ту останем
и остаћу физички и духовно у овом крају и у овом народу.
Оче, хвала вам за време које сте
нам подарили, за ове медоносне речи, душекорисне и спасоносне, за свако корисно
слово, за ваш благослов и молитве свете. Благодарим Господу и вама за ове
пријатне тренутке. Желим вам од Господа свако добро и да нам дуго поживите у
вароши нашој, јер сте нам још увек потребни. Живели нам на многаја љета. Амин.
разговор вођен 30. септембра 2004.
у Бајној Башти, у дому оца Илије
објављено у листу ИЗДАНАК
Нема коментара:
Постави коментар