Рођен
је 19. јула 1750. лета Господњег,у руском граду Курску који се налази на
удаљености од око 200 км северно од Харкова и западно од града Вороњежа.Рођен
је у благочестивој,побожној и иумућној трговачкој породици од оца Исидора и
мајке Агатије.Крштено име било му је Прохор.На грчком језику реч ''Прохор''
значи хоровођа.Као дечак од 3 године изгубио је свог физичког оца Исидора,услед
смрти.Даљу бригу и васпитање у хришћанском духу,вери и побожности,обавља његова
смерна мајка Агатија.У седмој години живота мали Прохор је пао са звонаре,али
је Божијим промислом остао неповређен.Заиста,велики је бог!Са навршених 10
година почиње да се учи писмености,и да изучава Св.писмо и сву душекорисну
литературу и штиво.Иамо је старијег брата,који је такође био трговац,али који
није успео да приволи младог Прохора овом занату.Прохора су више привлачиле
непролазне духовне вредности,молитва и богослужења.Убрзо пада у тешку
болест,али након јављања Пресвете Богородице,млади Прохор бива излечен и то за
време литије која прође кроз дечаково двориште,захваљујући опет неизрецивој
милости Божијој.Излечен је пред чудотворном иконом Пресвете Богородице
Зманенске(Курска).
Растао
је и учио се правој хришћанској побожности,честитости,правој вери и
поштењу.Изнад свега гајио је љубав према Светој Литургији и молитви,а нарочито
молитви унутар храма Божијег.Био је побожан,марљив,кротак,смирен,бистрог ума и
памети.Једном речју,мудар.Душа му је била украшена несебичном и нелицемерном
љубављу,како према Богу тако и према ближњима.Његов ум стремио је и тежио је за
вечним и непролазним благом небеским,за Домом Божијим.
У
17-ој години,благословом мајке,побожне Агатије,младић Прохор,одлази у
манастир.Од мајке на растанку добија метални крст од кога се никада растати
неће.Стиже у Кијево-Печерску Лавру,где га прима прозорљиви старац,затворник
Доситеј.Он га благосиља и упућује у саровску пустињу на подвизавање,на велику
ревносну невидљиву борбу,на труд и муку,али све Христа ради.У Сарову га
дочекује и са духовном радошћу и љубављу прима старац Пахомије,који у то време
беше настојатељ пустиње саровске.Пахомије га затим поверава под духовфно
руковођење старцу Јосифу,који беше благајник манастирски,а по чину
јеромонах.Млади искушеник Прохор добија и своја прва послушања.Радио је у
столарској радионици,био је у хлебари,правио је просфоре,био је црквењак и
старао се да храм буде чист и уредан.Док су му руке биле заузете физичким радом
и пословима,његово срце је непрестано ткало и творило исихастичку умну
молитву.Почео је да тихује.Добија благослов и у слободно време повлачи се у
шуме саровске,а све ради осаме и исихастичког делања и молитве.
Лета
Господњег 1780. Прохор се тешко разболео,болујући при том од водене болести.
Годину и по,лежао је непокретан у кревету.У мукама,боловима и отоцима провео је
укупно три године.Побољевао је и све са радошћу трпео и подносио.Није се
жалио,нити је роптао.Одбијао је помоћ овоземаљских лекара.Излечен је милошћу
Божијом.Излечио га је лек над лековима-св.причешће.Након тога,удостојио се
новог јављања:јавила му се Пресвета Богородица која га и исцељује.На месту где
му с ејавила Св.Богомајка подигнута је двоспратна црква са два престола и
болница.Једна од споменута два престола.лично је израдио Прохор.
Са
навршених 27 година живота,18. августа 1786. године,искушеник Прохор,удостојио
се да прими анђелски образ и монашки свети чин.Пострижен је,а на монашењу
добија име Серафим.У јеврејском језику реч ''серафим'' означава:пламен,горење и
благородност.Ово је име које носе чинови небеске јерархије и свето анђелско
име.Децембра месеца 1787.,млади монах Серафим бива унапређен чином јерођакона.У
35-ој години живота 1793. год.,Серафим бива рукоположен и у чин
јеромонаха.Након смрти свог духовног учитеља Пахомија,Серафим се повлачи у
пустињу саровску.Новог духовног учитеља добио је у личности старца Исаије.
Много
је волео усамљенички живот,живот у пустињи.Увек је носио исту
одећу,изношену,похабану,избледелу.Водио је рачуна о својој унутрашњости,о свом
срцу,о својој души.На леђима је носио торбу,а у торби Св.Јеванђеље.Знао је
наизуст многе црквене песме.Није се надимао,није био горд и славољубив.Највише
је волео да пева Догматик првога гласа,у част Прсвете Богородице.Мајку Божију
је сматрао покровом и Заштитм ове свете обитељи саровске.Много је читао и
тумачио прочитано.Налагао је строга правила на себе:безмолвије и
затворништво,строг пост.Један одређени временски период био је столпник,молећи
се 1000 дана и 1000 ноћи.Многи су долазили по поуку,савет и исцељење душе и
тела.
Једном
приликом неки разбојници га тешко израњавише и претукоше на смрт.Опет му се
јавља Богомајка и зацељује му ране.Није се љутио на несрећнике,није сведочио
против њих,али их је толико гануо да су се они обратили и покајали.поред велике
смерности и доброте овај благодатни и благородни изабраник Божији,одликовао се
и чудесним даром прозорљивости.Године 1806. преподобни Серафим одбио је место
новог настојатеља саровског,иако је једногласно и једнодушно изабран од стране
братије ове свете обитељи.Услед болести 8. маја 1810. год. Отац Серафим се
враћа из пустиње у манастирску болницу.Сутрадан наставља даљи подвиг
затворништва у својој скромној келији.Живео је умном молитвом,дисао и хранио се
њоме.Она га је грејала и давала му неопходну животну и духовну снагу.Оградио се
ћутањем.Говорио је:''Нико се никада није кајао због ћутања''.Себе је волео да
назива ''убоги Серафим''.Свет га је славио и хвалио још за овоземаљског
живота.Крај келије је држао мртвачки сандук.Радо се молио и често је размишљао
о кончини својој пред њим.Његов живот је био непрекидно и непрестано сећање на
смрт.После 5 година суровог и наочиглед тешког подвига,старац Серафим је примао
посетиоце у својој келији,али је и даље ћутао.
Овај
славни и неустрашиви борац и војник Христов,богоносни,христоносни и преподобни
отац Серафим,прихвата се новог подвига познатог као старчество(стараштво).Ово
је најузвишенији подвиг при духовном руковођењу,подвиг велике и пожртвоване
хришћанске љубави,велика одговорност и брига за спасење других,за спасење
свих.Саветовао је не само монахе,већ и мирјане.Примао је све.Благосиљао је и
поучавао.Давао је утеху људима свих класа и слојева,ученим и неуким,финим и
простим,чиновницима и интелектуалцима,па чак и царској фамилији
Романових.Године 1825. крајем новембра месеца(25-ог) опет се удостојио чудесног
јављања Пресвете Богородице која га разрешава затворништва и даје му благослов
да поново може почети да посећује саровску пустињу.Радо је одлазио на извор Јована
Богослова(звани студенац Богословски),који се налазио на удаљености од око 2 км
од манастира.Касније ће извор бити назван студенцем оца Серафима,а вода са
извора постаће целебна.
Осим
дара прозорљивости,отац Серафим је имао и дар исцељења тешких болести и
мука.Лечио је чак и неизлечиве болести.Свима се обраћао речима љубави:''Радости
моја''.Исцељивао је тешке случајеве болести,па чак и бесомучне.Није био строг и
није друге саблажњавао.Старао с еда човека побуди на покајање,на преумљење и на
преображај.Од њега су одлазили радосни и срећни,а никада тужни.Људима је било
довољно да га виде,и већ су осећали оздрављење.
Старац
Серафим,један од највећих руских подвижника и прозорљиваца,много се залагао за
подизање женског монаштва.Старао се и о Дивјејевском манастиру,у истоименом
селу,који је 1780. год. Посетила удовица Агатија Мељгунова.Њој с ејавила
Богомајка и рекал јој је том приликом да подигне храм у част чудотворне иконе
Пресвете Богородице Казанске.Манастир је подигнут на 20 км удаљености од
Сарова.Агатија с езамонашила и постала је смерна монахиња Александра.Када је
сестринство нарасло,Серафим раздели исто и од друге половине основа нову
обитељ.У првом су живеле удовице и оне које су неко време провеле у браку,а у
другом новооснованом живеле су девственице.Серафим је подигао воденицу за
Дивјејевске сестре и образовано је тзв. Воденичко сестринство.Заједнички назив
био је Серафимовско-Дивјејевско сестринство.Бринуо се Серафим и о Ардатовској
обитељи и о Зеленгорском сестринству.
Док је боравио у саровској пустињи
дружио се са медведом кога је хранио и укротио.Били су велики пријатељи.Ово је
ваистину чудесно и на изглед необично пријатељство.Снагом своје молитве,љубави
и доброте,припитомио је звер.Затос ечесто на иконама св.Серафим и слика са
медведом.
На
Благовести 1831. год. Поново му с ејавља Пресвета Богородица.Ово виђење је
трајало око једног часа.Јавила му се не би ли га припремила за одлазак у вечиту
радост.Осећао је сваким даном све више и више да му с еближи крај.Ноге су га
болеле и издавале.Почетком 1833. год. Одредио је себи место за гроб и то крај
Успенске цркве поред олтара.Овај дивни баћушка,преподобни саровски чудотворац
Серафим,уснуо је у Господу и представио се 1833. год. Осам дана оплакивано је и
целивано тело овог угодника Божијег и подвижника у цркви Успења.Сахрану је
обавио отац Нифонт са многобројном братијом,и уз велико присуство верног
народа.Живео је тачно 72 додине,6 месеци и 12 дана овоземаљским животом,како
стоји и на његовом надгробном антпису.Даље живљење наставио је у Небеској Отаџбини,живећи
животом вечним.
Након
овог пресељења,св.Серафим се јављао многима.Помагао је оне који су потребовали
његово посредовање и мољење пред престолом Творца.Године 1991. над гробницом
оца Серафима подигнута је капела.
Синод
Руске ПЦ-е свечано га је прогласио за свеца 19. јула 1903. год. Мошти су
положене у кивот који је направљен средствима цара Николаја и његове супруге
Александре-Романови.Био је то кивот од сребра и у позлати.Успомена на
св.Серафима слави се:2. јануара,19. јула(по Јулијанском старом календару) и
друге недеље по Духовима,када се славе сви свети који су у земљи руској
просијали.Овај празник установљен је на Сверуском црквеном сабору 1917. год.
Оно што нам је оставио у аманет баћушка
Серафим,јесте тзв. Кратко молитвено правило.Оно се састоји од следећих
молитви:Оче наш(изговарамо је или читамо заредом 3 пута),Богородице
Дјево(такође 3 пута) и Символ вере или Вјерују(али смао један пут).Још нешто
нам поручује овај дивни светитељ и руски исихаста.То је молитва
срца,умносрдачна,Исусова молитва,која гласи:''Господе Исусе Христе,Сине
Божији,помилуј нас грешне'' или у краћем облику:''Господе помилуј''.Овим
молитвеним правилом св.Серафима можемо се молити и јутром и вечером.Овим је
могуће усавршавати се непрекидно.Ово је камен темељац нашег целокупног
хришћанског живота. Свети Серафим је саветовао да сваки дан прочитамо по 150
пута чудотворну молитву Богородице Дјево,молитву којом је архангел Гаврило
поздравио Дјеву Марију.
Снага
и моћ молитве јесте велика,или боље речено-огромна,вечна и неуништива.Свети
серафим је волео да се моли пред иконом Пресвете Богородице Умиљење,пред којом
је непрестано горео жижак у акндилу.Молитвом се стиче Дух Свети.Молитвом се
лечи мрзовоља,то најопасније искушење,које настаје из малодушности,немара и
многоговорљивости.Силом и снагом молитве руше се све препреке и побеђују се сва
искушења и све замке.
Серафим
је често волео да се моли чувеном Цариниковом молитвом која
гласи:''Боже,милостив буди мени грешном!''.Молитва нас оживотворава.њом и кроз
њу разговарамо са Господом.Молитва доноси олакшањ еу души и неизмерну духовну
сладост.Молитвом се стиче Божији мир.За молитву увек постоји могућност.Можемо
се молити увек и свуда,увек и свагда.Јер,циљ нашег живота и јесте задобити духа
Светога.То постижемо кроз молитву.Али,молитва ако се не чини из љубаву и Христа
ради,није спасоносна и плодотворна.Неће уродити плодом.Молитвом улазимо у двор
радости.ЗАто,драга браћо и сестре у Христу Исусу,''стражите и молите се,да не
паднете у напаст''.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
Нема коментара:
Постави коментар