У једној од прометнијих улица у
центру Кијева, налази се кутак, препун неописиве духовне лепоте, тишине, мира и
молитвеног покоја, који сма открила милошћу Божијом тог 11. јуна 2003. године -
а то је Свето-Покровски женски манастир града Кијева. Манастири су не само
келије, храмови и звоници, то је - стремљење ка духовном животу, ка непрестаној
молитви, то је - подвиг, то је - место, где човек може започети другачији
духовни живот, размишљати о бесмртности своје душе, то је -морално очишћење,
достизање унутрашњег обновљења. Боравећи у манастиру, постајемо духовно
богатији, мењамо се на боље, почињемо схватати, колико смо далеко од тог
високог звања и човековог духовног назначења, уверавамо се, какво велико духовно
богатство поседује Света Православна Црква, која је васпитала велике подвижнике
благочестивости.
Једна од таквих подвижница јесте и
оснивач и задужбинар Свето-Покровског женског манастира - монахиња Анастасија
(у свету - Њено Царско Величанство Велика кнегиња Александра Петровна
Романова).
Свето-Покровски женски
општежитељни манастир - детенце Велике кнегиње Александре Петровне, у који је
уложила све: здравље и сами живот, - ово велико здање основано је 1889. године.
С поражавајућом бистрином, у протицању кратког времена, израстао је цели
манастирски град са величанственим многокуполним храмом у част Покрова Пресвете
Богородице, насељен згрдама и многобројним лечилиштима и благотворним темељима.
Основавши Покровски манастир, ктиторка је тежила да оствари у њему
древнохришћански идеал манастирских обитељи, који ће служити просвећењу и
лечењу. Нипошто монашки завети и правила не сметају да ближњега волимо, као
самога себе, да служимо болесне, помажемо немоћне. Свом својом бригом и
материнском љубављу матушка Велика, како зову у народу ктиторку манастира,
допринела је веиком очувању душе човечанства. Она је била болничарка и сестра
милосрђа, и мајка и увек једноставна и радосна... Живела је у болници, радила у
болници и умрла у болници у свом радном кабинету. Њена блажена кончина пада 13.
априла 1900. године.
Још за живота монахиње Анастасије
1896. године био је ударен темељ и скоро завршен саборни храм у име светитеља
Николаја Чудотворца. Традиција, започета ктиторком Покровског манастира,
продужила се и по њеном упокојењу, трудом њених васпитаница и настављачица.
Године 1923. манастир, зависећи од
околности, временом је прекинуо своју делатност.
Октобра 1941. године пада нова
обнова у светој обитељи монашког живота, која се продужила и у будућа времена.
Сестре манастира време проводе у молитви и раду, брину се о одржавању
одговарајућег реда у обитељи, храмовима и порти манастира, задовољавајући
верске и духовне потребе парохијана и поклоника. Богослужење у обитељи врши се
свакодневно. Вечером по недељи служи се Акатист Покрову Пресвете Богородице, по
среди увече - Акатист светитељу Николају Чудотворцу.
Како дивно звуче речи кондака који
се пева Прсветој Богородици: '' О
Свехвална Мати, Пречиста Госпођо, Дјево Богородице, Ка Теби подижем духовне и
телесне очи, ка Теби подижем раслабљене руке и из дубине срца вапијем: погледај
на веру и смирење душе моје, покри ме свемоћним покровом Твојим, да се избавим
од свих беда и напасти, и у часу смрти моје, о Свеблага, изађи преда ме и
спремног ради грехова мојих избави ме мучења, да избављен поклањајући се
кличем: Алилуја''.
превод са руског
2. јула 2004.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар