С ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ (ИЗМИШЊЕНИ РАЗГОВОРИ С` ПИСЦИМА)

ПЕСМА НИЈЕ НИ САН НИ ЈАВА, НИ СВЕСТ НИ ЗАНОС

(РАЗГОВОР С ЛАЗОМ КОСТИЋЕМ)

            Рођени сте 1841. године у Ковиљу, на Три Јерарха, у поноћ, у угледној породици. Гимназију сте учили у Новом Саду и Панчеву. У Будиму сте завршили средњу школу, а права у Пешти, где сте и докторирали. А после тога...

            После завршене школе био сам професор латинског језика у Новом Саду, па онда боравио у Београду, Сомбору и на Цетињу. Међутим, ја сам добро познавао и друге језике: грчки, немачки и енгелски језик. У Црној Гори сам уређивао црногорске новине – ''Глас Црногораца''.

            Бавили сте се – тако кажу – и другим делатностима; укратко, били сте врло радознали.

           

            Био сам ја и академик, и боем и преводилац. Превео сма Шекспирово дело ''Ромео и Јулија''... Бавио сам се и политиком: заступао сам Србе у мађарском парламенту и био секретар посланстав у Петрограду.

            Ви сте и књижевник, зачетник српске авангарде. Ишли сте испред времена и то скоро за читав век.

Много тога сам написао: песме, поеме, драме, расправе. Можда и не знате да сам написао естетичку расправу ''Основа лепоте''. Бавио сам се и критиком и философијом, особито када је у питању стварање и песништво.

            Унели сте нови звук и ритам у српску поезију, трагали сте за новим језиком и то претварали у својеврсну игру духа. Познати су ваши ''каламбури'' који и данас плене својом лепотом и маштовитошћу. Затим, заокупљени сте сновима и привиђањима, а ваш једини проблем је, изгледа, како те снове забележити и у песму преобразити. Конкретно, откуда инспирација да напишете песму ''Санта Марија Делла Салуте''.

О томе не бих могао... Уосталом, о мен се зна скоро све. И то да сам био близак породици Дунђерски, да сам био заљубљен у Ленку Дунђерски. Наравно, зна се да је и она љубила мене, страствено, свим бићем, иако сам био много старији од ње... У питању је била платонска љубав. Схватајући ту разлику у годинама, решио сам да се удаљим од ње. Али, није прошло много од моје веридбе са другом женом, а она, Ленка, одлучила се на оно најгоре: на смрт. У жељи да побегнем од те чињенице, а прихватајући и предлог моје богате удаваче Јулије Паланачки, кренуо сам на свадбени пут у Венецију. Тамо сам се суочио са неизмерном лепотом једног храма, што ме је инспирисало да напишем песму о којој говорите.

            Зар само лепота храма?

            Лепота храма је полазни мотив. Међутим, у тој лепоти ја сам видео и једну другу лепоту – лепоту жене, Ленке, коју сам стално сањао, на коју сам стално мислио и која ми се, често, јављала у низу других предмета... Једном речи, била је моја опсесија, моје привиђење.

            Морам признати да ми песма ''Санта Марија...'' делује неразговетно и тајанствено: све је у њој испреплетано: храм, жена, Богородица, живот и љубав, смрт... Тражите неки опроштај, уздишете и стално нешто призивате, кајете се.

           

            Свега има у њој. Ви можда и не знате да сам, раније, написао песму ''Дужде се жени'' у којој сам критиковао пустошење наших шума и одвлачење столетних храстова у Венецију. Међутим, када сам угледао храм Госпе од Спаса, на све сам заборавио. У том тренутку сам мислио: боље да то дрво држи и носи лепоту која ће трајати кроз векове, него да заврши у плоту, у огњу или као бродска грађа иструли. Јер, све је то безначајно у односу на лепоту која плени, која усхићује и која ће очаравати многе после мене.

            У песми ''Санта Марија...'' откривамо првенствено животни сан о Ленки; откривамо да сте усамљени, тужни и несрећни. У коме видите кривца за такав удес?

            Не, не могу рећи да је узрок томе у неком другом. За све муке и душевне патње крив сам ја, моја луда глава. Прво сам ишао за срцем, и тада је све било лепо. Касније, томе се супротставио разум, коме сам и подлегао. То је довело до подељености и оштрог двојства у мени. А последице су, као што ви кажете, муке, кајање, уздаси, повлачење у снове.

            Објасните то боље, ако можете.

            Ленка је била вила која је дошла кроз мрак и сјајем ми запљуснула очи. Постала је светлост која осветљава и греје; постала је сродство моје душе, топлина, мед, дивота, благо и  златна воћка моје младости... (На овом месту Лаза је застао, уздахнуо и загледао се у празнину пред собом).

            Вратила бих се поново на вашу песму, а све са жељом да ми објасните то преплитање материјалног и сновног, ставрног и надстварног.

            Рекох једном: у питању су две лепоте: лепота храма и лепота Ленке, једна присутна и друга одсутна лепота. Преко храма успоставио сам везу са небеским и тако премостио земаљско  и духовно... Ленка јесте мртва, али, на известан начин, и жива: долази ми у сан, гледа ме, осмехује  ми се и прича самном. Тако је сан наткрилио јаву; постао је јачи од јаве.

            У другом делу своје песме ви се потпуно преносите у други свет, да не кажемо у смрт и то – без страха.

            Да. Ја не осећам страх од смрти. Смрт је за мене испуњење свих жеља. Зато она – мислим на смрт – код мене изазива неслућену срећу која све помера и измешта. Толико је моћна  и силна. Тамо ћу ја наћи своју Ленку и тамо ће се десити оно једино што има смисла и што је вечно – Љубав. То је она божанска и неуништива Љубав.

            Односом сна и јаве ви се бавите и у другим песмама, у песми ''Спомен на Руварца'', а нарочито у оној која је бисер вашег певања...

            Мислите на песму ''Међу јавом и мед сном''?

            Управо тако.

            Та песма садржи скривену мисао о раскораку сна и јаве.

            Песма ми је добро позната, међутим хтела бих да чуејм ваше мишљење о понорним местима која она у себи носи.

           

            Ја се тамо обраћам срцу. Срце је, по мени, средиште духовног живота. Оно, народски гледано, конкретизује душу, извор је и покретач емотивног у нама. Симболично, оно је  најосетљивији део људске природе. У њему је човек из народа видео средиште психичког, због чега се у народу и каже: Срце ме боли, срце пати, срце тако хоће... Ако је срце душа, онда слободно можемо рећи да оно плете снове, да му је плетиво сувише префињено и као такво неухватљиво, нарочито ако је у питању песма. Много је тога што душа или срце нуди и што се не може дефинисати. Сходно томе и за песме се може рећи да су плетисанке... Јесте, све моје песме су плетисанке, натопљене сликама из снова и изван ума. У њима је земаљско, али и оно што је чудесно, космичко и онострано.

            Како настаје песма и шта је за вас песма?

           

            Песма је један флуид, уоквирен и задржан у речима. Она је јединство могућег и немогућег, свесног и подсвесног. То није ни сан ни јава, то није ни свест ни занос; то је неки сутон уочи заноса, кад песничка јава прелази у песнички занос.

            Хвала вам, господине Костићу.

Април 1993.

Алманах ''Трагови''