Jedino šta sutra može da me ujede jesu ljudi...Ja sam posle jutrašnjeg izgovranja svih onih silnih afirmacija ipak odlučila da sve one papiriće odložim u ormar među uredno posložene časopise i knjige... tako sam i učinila... mogu nekome ko više u sve to veruje da poklonim... meni ne trebaju... čovek može biti pozitivan, originalan i samo svoj i bez tih papirića i afirmacija... stvarnost je nešto sasvim drugačija..."NE GUBI SVOJE VREME NA OBJAŠNJENJA. LJUDI ĆE SAMO ČUTI ONO ŠTO ONI ŽELE DA ČUJU"..."PONEKAD JE POTREBNO DA ZABORAVIM NEKE LJUDE IZ MOJE PROŠLOSTI IZ JEDNOG JEDNOSTAVNOG RAZLOGA: ONI VIŠE NE PRIPADAJU MOJOJ BUDUĆNOSTI"..."ŠTO VIŠE POKAZUJEM SVOJA ISKRENA OSEĆANJA, SVE VIŠE LJUDI PRONALAZI NAČINA DA ME POVREDE"...Nalik valu morima života broditi, isto je što i svoju oslobođenu reč u sebi roditi i tako sebe opet iznova preporoditi...Ipak, neke bivše sretne senke i nisu više neoborive kao stene...Ja se mičem iz svake priče, pa tako stihovima hladne glave izdržim sve zimske prohladne dane...Nekima i raspoloženje padne u posivele jesenje dane...Rečima svaki put iznova nići, isto je što i na najvišu planinu stići...Kad u čoveku reči nesta, kao da sve kosmičke lepote opet negde presta...Od njihovog lošeg daha, dobili smo mnoštvo straha...Ono što se zaista neizmerno voli, ne bi smelo nikad toliko da boli...Klizave staze izrodile su nove patnje, nove faze ali i prepoznatljive fraze...Veoma plačno odgonetnuli smo sve ono doista značajno i tačno...Njihovo zvučno i bučno, nama je ipak mučno!!!U bezbrojnoj nesavladljivosti svih svojih današnjih unutrašnjih atoma, kao da sam oči otvorila kroz nove 3 pesme, kroz koje beskonačnost svih tih tišina, otvore opet reči nove za sva prostranstva Galaksija...Odsustvo ironije i brzopletog prihvatanja svakog privida, u prekoračenju preko nerazboritosti, kukavičluka i neumerenosti, jednog dana...Jedan od razloga - zašto je ćutanje dragoceno, mogao bi biti i taj, što kroz ćutanje zasigurno nagomilavamo sav energetski višak onoga što smo hteli izreći, a nismo, a što ćemo već prvom pravom i zgodnom prilikom nekad i negde reći, pa tada mudro utrostručiti sav taj energetski višak, što iz nas kroz ovaploćenu misao kad tad ko struja nevidljivo poteče i ispolji se bljeskom svoga svetla, u vidu svih tih silnih teorema, razlomaka, brojeva, slova i geometrijski preciznih šablona... Zaključak: ćutanje je visoka matematika...Na najuzvišeniji pijedestal počasno ću staviti ništa drugo do Njegovo Veličanstvo UM... UM je izvor i carstvo Života... Iz UMa prosijava svemudrost, sveznanje i svelepota... Kvalitet jednog UMa srazmerno je proporcionalan kvantitetu UMno izrečenih reči i slova... Unutar UMa svaka neuronska UMna iskra diše punim UMom... UM vazda UMe sve da razUMe... Tu se podrazUMeva i dodaje pokretačka snaga kosmičke energije, što na razUMevanje i shvatanje UM podstiče... I da li je ovim razmišljanjem dokonim, misterija UMa samo blago načeta i tek započeta???...Hodanje po beskraju svemira, jeste jedan od načina moje trenutne meditacije... Da li sam time samo dotakla to velikodušno ispostavljeno saznanje???... Razmišljam šta na ovu temu dalje da složeno kažem... Mislim da je temelj upravo sada postavljene teoreme nekako klizav i klimav... A da teoretišem na sebi svojstven teoretski način - umem li???... Moj mozak neprekdino radi, nevažno od toga da li ja saopštavam isključivo lepe, tačne i proverene stvari... Za najlepše duhovne stvari priznajem samo one koje su u meni probudile i izazvale najnežnija čovečna osećanja... I dok hodam svemirskim beskrajem, razvijam vedrinu tog novo svetlećeg zvezdanog sazvežđa i to je još jedna moja trenutna inspiracija i imaginacija, uživancija i zanimacija...I uvek mi količinu dodatnog stvaralačkog podsticaja, uvek doliju ovakvi, malo pre opisani, koji me u principu nisu baš mnogo dotakli... No, ja više volim da gledam kroz teleskop, nego kroz mikroskop... Moć preživljavanja i opstanka postignuće samo onaj čovek, koji sva svoja neznanja nadopunjuje novim saznanjima... Ja se doista divim strpljivosti muzejskih eksponata... Moj pogled na ovaj svet jeste neverovatno ćutljiv, a sva ta zapitanost u nedogled upravo stvara nedvosmislen životni poredak... I moj napredak i danas vidno zabeležen i kako kriva pokazuje u osetnom je porastu... Moj napredak u pozitivnom smeru sve više narasta... I ja u nešto sasvim bolje prerastam i izrastam... Ja maštam i sanjam...Moja sadašnja velikodušnost, trebala bi da ima nekog mnogo snažnijeg pozitivnog odjeka, no plašim se da neki ne bi mogli da prihvate tu moju prosutu velikodušnu pozitivnu količinu kamenčića... Mislim da na moju velikodušnost, neki ljudi naprosto uvek uzvrate kontrom, pa me tako pogode svojom rečju ko stenčugom... Da, desio se mali ispad, ali me stenčuga blago okrznula... No, u meni se i dalje stvaraju iskričave velikodušne pozitivne ideje najlepših ispranih rečnih kamenčića... Zdušno priznajem - malo je velikodušnih ljudi i to jeste zacelo stravičan bilans na našoj sve više ugroženoj Plavoj Planeti...posvećeno tebi drsko i neotesano stvorenje, ali samo ako se prepoznaš...
Šta ako su sve ljudske rane,
samo opet njihovom nemom
nemilosrdnošću pomilovane
i u ove oktobarske dane...
Нема коментара:
Постави коментар