МОЈ ДЕКА СПЛАВАР
У
варошици Бајиној Башти која решењем кнеза Александра Карађорђевића 12. јула 1858.
би основана тачно пре 150 година живели су моји претци. Насељавање
бајинобаштанских страна и крајева започело је одмах од 1859. године и то је година када први досељеници моји
херцеговачки започеше куповину плацева и земље. Забележено је да је у поменутој
родној ми вароши живео мој потомак Јовица Лаловић 1863. године старешина
домаћинства Лаловића, по занимању земљорадник, са три члана породице, пре 144
године. О како су стари моји корени у вароши у којој се осећам старнцем и
путником слепим. Вредност Јовициног
имања у Лугу мерено дукатима у то време била је 101. Још два имања вредела су
толико, док је само једно имање било највредније и најскупље, а његова цена
износила је 105 дуката. Тако слободно могу да кажем да је мој предак са краја
19 века имао једно од највреднијих имања лужанских.
Каже
један од извора да су моји Лаловићи дошли из околине Нове Вароши у Бајину
Башту. Ова фамилија поред најхрабријег Алексе Лаловића бајинобаштанина који
живот положи у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. дала је још једног од
мноштва храбрих и одважних. Био је то мој дека почивши Радомир Рашо Лаловић из
Луга по занимању сплавар са Дрине. Овај врли, али сигурно заборављени сплавар у
причи о сплаварима која се исписује и прича кроз варош, родио се 1901. године и
био је син солунца Алексе и мајке Станојке родом из фамилије Тутића. У чувеном
штрајку бајинобаштанских сплавара 1937-е године узео је учешћа и мој дека и био
је један од укупно 61-ог сплавара колико је те године окупила синдикална
придружница бајинобаштанска. На једном од састанака те придружнице синдикалне
изабран је управни одбор који су сачињавали: председник Мићо Шкрњић, секретар
Раденко Јовановић Ровак и благајник Радомир Лаловић. Баш ти храбри и одлучни
људи кажњени су од полиције бајинобаштанске казном од 3 месеца затвора и
губитком права на сплаварски рад, што је било горе од смртне пресуде. Мудри
људи жалили су се вишим органима власти и казна је укинута и тако им исправљена
учињена неправда. Опет су запловили на својим сплавима. Оно што је најважније
помена о мом деки Раши јесте чињеница да је учествовао добровољно без икакве
накнаде у спашавању избеглица са леве обале Дрине на десну у крвавим мајским
догађајима те 1942-е године, када су наши Срби бежали испред усташких бајонета
и када је Дрина носила лешеве и била крвава Дрина, нимало не страхујући ѕа свој
властити живот. У тој акцији спашавања превезено је у Србију између 18 и 20 хиљада
људи. Из села Луга на ушћу реке Раче из Скелана око 5 хиљада људи превезли су
моји дедови Радомир и његов брат Миломир Лаловић на двема дереглијама и остали
спалвари бајинобаштани из Луга. У предратна и послератна времена браћа Лаловић
су превозили на својим сплавима грађу са Таре низводно Дрином, Савом и Дунавом
до многобројних стругара... Сплаварско али и домаће крсно име био им је Свети
Никола. Поред сплаварења о њему имам сачуван и податак да је био од 1944.
године и секретар НОО-а и један од првих чланова сеоских народноослободилачких
одбора у Лугу. Мог деку сплавара нисам упознала јер се упокојио пре мог рођења.
Упокојио се покрај Дрине у Лугу родном у својој 73-ој години живота на светог
великомученика Пантелејмона 1974. године. Сахрањен је у градском
бајинобаштанском гробљу и нека му је вјечнаја памјат.
На
концу месеца марта 2007-е док претурах по архиви и пожутелим листовима које већ
годинама чува мој отац Владимир, међу мноштвом старих слика пронађох и једну песму
под називом ''СПЛАВАР НА ДРИНИ'', куцану писаћом машином и то само њен почетак.
То ме подстакну да се сетим још једног малог у низу големом знаменитих
бајинобаштана.
Песма
туђа, сплавара Богдана Баштовановића, на папиру пожутелом, отиснусе се попут
сплава низ Дрину зелену и започе да одзвања низводно речима које гласе:
'' Ја сам сплавар на Дрини и Сави
ја низ Дрину путујем на сплави
лети зими ја низ Дрину бродим
и свој живот на Дрини проводим
за мене је Дрина најмилија
а сплав кућа и авлија
ја знам Дрину ко` авлију моју
ил` ко момак девојчицу своју
ја без Дрине ко` птица без горе
волим Дрину као морнар море
кроз кањоне испод Вишеграда
неплашим се њених водопада
низ букове сплаве отискујем
преко мене вода запљускује
Дрина брза мој сплав брже жури
кроз таласе ко чунак појури
а ја стојим думеном крећем
куд ми воља ја га заокрећем
а кад се спустим у равнице
гледају ме с` брега чобанице
руком машу пут ми честитају
на растанку песму отпевају
Дрино водо поздрави сплаваре
да не беру моје руже плаве
а ја слушам срећан од милине...''
Даље
текста више нема, иако песма тече као што непрестано тече и кривудава Дрина
вода `ладна...
31. март 2007.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
МЕДАЉА
ЗАСЛУГЕ ЗА НАРОД
Страдања
наше отаџбине и народа осведочена су крвљу српских јунака, синова и ратника,
које је испраћала као најбоља мати у бој крвави отаџбина наша. Рађала и
одгајала јунаке и хероје, неустрашиве борце и витезе слободе. Сви они досегнуше
до истине, правде и слободе, иако ''истина...ходи
на ногама страдања'', како је говорио Ава Јустин Ћелијски. Њихово
родољубље, братољубље и човекољубље,
идеал је наш највећи. Из најтежих дана родила се слобода отаџбине наше и
грануло је најлепше сунце наше слободе златне. Стога слава наше отаџбине никада
потамнети неће нити може! Најлепше српске тробојке завиорише се у рукама наших
најлепших цветова Србије - чије кости остадоше разасуте по читавом свету, на
неколико континената, кости српске деце и јунака, очева, дедова и прадедова.
Никада отаџбина наша потонула није и неће! Бранила је свој образ, част и
поштење. Истрајала је на свим љутим фронтовима. У колевци је одњихала највеће
јунаке - који гинуше за отаџбину. Истрајали су српски најлепши синови, који из
муке и патње родише наш понос, достојанство, славу и поштење. Србија јуначка и
слободарска остаде иако су јој заривали нож у лећа. Победила је беду, глад и
смрт...
У
вароши надморске висине од 257 метара и
од око 40 метара изнад нивоа реке Дрине - Бајиној Башти, живели су више од века
и мало јаче, као и деценијама у назад -
моји претци, све од Јовице Лаловића који се насели у варош нашу1863. год.,
крајем 19-ог века. Ова фамилија изроди
Лаловиће Бајинобаштанине, који живот положише у ослободилачким ратовима од 1912.
до 1918., али и оне који у потоњим ратовима не осташе дужни народу своме. Били
су то моји дедови Радомир Рашо Лаловић
из Луга сплавар са Дрине и његов брат, такође сплавар, Миломир Лаловић. По други пут васкрсава прича
о мом деди Радомиру, јер ми у руке дође дедина медаља заслуге за народ, којом
је одликован и почаствован. Уз медаљу пронађох и његову личну карту која му
беше издата 7. новембра 1966., трајно, у Бајиној Башти. Из ње сазнајем да је
рођен како се тада уписало - 8. септембра 1901. у Лугу. Прича о овом заборављеном сплавару остала би
неиспричана да не засија његова медаља - коју је заслужио онога тренутка када
је заједно са својим неуморним братом Миломиром добровољно и без икакве накнаде
учествовао у спашавању избеглица са леве обале Дрине на десну посестриму
дринску, у крвавим мајским догађајима те 1942-е, када су Срби бежали испред
усташких и непријатељских бајонета и
када је Дрина носила лешеве српске и тако стекла епитет ''крвава Дрина'', без
имало бојазни за своје сопствене животе.
Лешеве дринске и српске да ли опевасмо уз гусле и песме? То наше као да оде у
заборав, у неповрат, па нестаде брзо попут блеска искре. У тој акцији спашавања
превезено је у Србију између 18 и 20 хиљада људи, уз труд и прегалаштво свих
ондашњих дринских сплавара. Из Скелана превезли су моји дедови Радомир и његов
брат Миломир Лаловић на двема дереглијама и остали сплавари бајинобаштански из
Луга - око 5 хиљада људи. Тако соколови снажни који јуришају и само напред
грабе, остадоше да живе у памћењу потомака.
На
верност теби Србијо, заклињали су се са сузом у оку. Падале су бомбе, топови су
тукли, пуцале су пушке, а ти Србијо сва си у пламену била. Борила си се против
зла. Јуначко срце имаш и све си издржала. Имаш понос и одважност. Па зар
племенитост твојих сплавара са Дрине, браниоца и ослободиоца, не задиви читав
овдашњи свет? Ваистину твоји браниоци и ратници задивљују и данас, па стога о
њима вреди писати и причати! Кости твојих јунака посејане по гробљима нашим,
потомцима причају твој ход по мукама, док си била сама, изолована, заробљена и
готово заборављена.
Остадоше
сачувана од заборава још два папира из
1950. год. која откривају каква личност беше мој деда Рашо. Први папир издало
је: Сплавиште Перућац ''Дрина''
предузеће за транспорт обле грађе воденим путем бр. 11, 1. маја 1950. по основу
постигнутих резултата рада у Првомајском такмичењу где се похваљује друг
Лаловић Радомир, радник овог сплавишта за његово изванредно залагање на послу,
као и примеран рад и дисциплину међу радницима овога сплавишта. Смрт фашизму -
слобода народу! Потписници Аксентијевић Драгомир персонални референт и
Јовановић Милош руководилац сплавишта. Други папир: Народна Република Србија, Министарство индустрије, Главна дирекција
дрвне индустрије, са печатом на коме пише: Синдикат радника и службеника индустрије дрвета Југославије Подружница
бр. 1 Перућац, издаје путни налог са датумом 4. мај 1950. другу Радомиру
Лаловић који путује службеним послом за Сремску Митровицу и обратно у циљу као
делегат Подружнице сплавара бр. 1 Перућац, који путује на годишњу скупштину З.
О. за Србију. На пут полази 4. маја 1950. у 6
сати, а има се вратити у року од 10 дана. По повратку с пута поднети
извештај о извршеном послу и предати секретару. Смрт фашизму - слобода народу!
Оверио секретар Мил. Чечарић и председник Славко М. Лукић.
Племенитим сплаварима дринским полажем венац
славе и благодарности саткан од речи захвалност, док по теби Србијо и даље
бодљикаве жице плету!
24. јануар
2009.
Бајина
Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
БОГОЈАВЉЕЊЕ
2008.
На
Дрини, код воденице, на Рачи, на ушћу, после вишедеценијске паузе од 67 лета,
тачније речено прекида, брањења, забрана и нашег заборава, оживљена је
традиција и враћено је пливање богојављенско за Часни Крст. Мој отац Владимир
је присуствовао догађању и по први пут је баш ту крај обале дринске чуо причу
истиниту, да би је мени пренео као неку велику вест која гласи: мој стриц а
твој деда Миломир Лаловић био је први предратни и до ове године једини
бајинобаштанин победник у пливању за Крст Часни 1941-е. Мој предак крстоносац
дрински! У том причању о врлом подвигу неког далеког варошанина чије се име не
потрудише бар исправно да прочитају, да ли случајно или непажњом погрешно
изговорише и кроз причу чаршијску пронеше, иако црквени летопис о томе ништа не
збори, није анегдота, већ животна прича истинита. ''Милисавом'' су га записали,
написали и назвали, а Миломир му је име. Отац мој Владимир још ми исприча да му
се чича упокојио пре његоовг рођења 1949-е године (а отац мој роди се јула те
исте године). Кроз детињство је чуо за стрица од варошана али и од своје стрине
Круне, са којом је Миломир био у браку. На жалост, нису имали деце. Много је
волео наш Миломир реку Дрину и на њеним обалама зеленим проводио је све своје
време и сав свој живот. Волео је риболов. Био је добар пливач и сплавар. А то је управо оно што краси и што је
утиснуто у гене свих потоњих Лаловића. Миломир је био дете чувеног солунца
Алексе Лаловића, борца у пешадијском пуку ''Стефана Немање'' и Станoјке Тутић. Алекса и Станојка су
имали поред Миломира још три сина и једну ћерку. Миломирова браћа су Радомир
(мој дека Рашо) сплавар са Дрине, Ратко чувени хармоникаш бајинобаштански и
Драгољуб (Драгољуб је имао сина Томислава који је прошао и преживео голготу на
Голом отоку и био је један од бајинобаштана настањених у Чачку). Сестра
Миломирова и остале браће Лаловића била је Рада удата на Бујаковића ријеку за
Недељка Вујића. Тако се данас о Богојављењу откри вароши нашој заборављени лик
и породично стабло једног из рода племенитог. Кућа Миломирова и Крунина
постојала је до пре неку деценију, у данашњој улици Војислава Јелисавчића, у
Лаловића ливадама. Данас је на месту њихове куће позната аутомеханичарска
радионоца. Миломир и Круна почивају на гробљу градском у Бајиној Башти и нека
им је вечан помен.
о Богојављењу 2008.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
МОЈ ДЕКА РАБАЏИЈА
Почео да оре први пут са 12 година,
а ора и радио као пчелица вредница све до своје 78-е године, до 24. септембра
2006-е када га незгодан пад у шуми натера да мало стане, да одмори душу и тело,
да застане и све сабере, наш Милија ''крвави радник''. Да није пао не би ни
стао. Радио скоро 7 пуних деценија без паузе и предаха. Са 12 година запалио и
први дуван, савио своју прву ''крџу'', а било је тренутака када је са
''чокарашима'' савијао цигаре од сувог лишћа. У то време у Дакића кући гајио се
дуван бајиновац чак по 20 до 30 хиљада садница, а убирало се око 15 до 20
метара дувана. ''Метар'' је мерна јединица од 100 килограма у жаргону мога
деке, док је ''вагон'' јединица мере за једну тону или хиљаду килограма.
Рабаџијских
кола променио је свега четири комада, ''Гумарабе су најбоље'', казиваше ми дека
девет месеци док му ране болне видам задобијене од повреде, а кроз ову причу у
спомен претачем и подсећам на његову последњу гумарабу која и сада стоји код
штале, под надстрешицом коларнице трошне.
''Волове
одгајио и продавао, опет куповао. За годину сам мењао по два пара волова. Таман
одгајим добро волове, продам и купим мање, младе јунце. Краве су ми махом
телиле мушку телад и тако сам нон-стоп гајио волове. Обучавао сам младе јунце.
Водам их, док их не научим. А да их научим, две до три године треба, да се
подгаје да би после тога ишли сами по орању'', казиваше ми дека и застаје да се
мало одмори, затим настављаше: ''Ишао
сам да орем по селу, по пољу, Вишесава, Црвица, Солотуша, Пилица.. Куд` све нисам
био. Тежак је то посао. Цео дан `одаш за воловима. Вук`о сам дрва, ђубре,
сено. Све шта је требало народу. Јесени
се највише вукла дрва, а зими по снегу вукло се сено. Најтеже је дрљање,
понајтеже за волове, јер им ноге упадај у земљу, у орање. Избегавао сам орање
на киши, јер то није добро за волове, а и каљаво зна да буде. Одмарам волове
обавезно. Дајем им сено ујутру, у подне и на вече. На вече им дајем и јарму.
Кад раде добију више јарме, него кад се препињу на пашу. Радило се од јутра до
мрака по дневници. Зарадио сма доста. У манастир Рачу у воденицу `шеницу сам
ћеро да се самеље. Натоварим џакове на кола узмем фењер, пре свитања и преко
Бајине Баште. Сачекам да се самеље брашно па опет пођем кући у Вишесаву, често и
по мраку.''
Своје
волове најчешће је називао следећим именима: Баља, Цветко, Рушко, Јаблан... У
албуму моје мајке Милене (декине ћерке Миле) пронађох фотографију деке са
воловима сликану јула месеца 1976-е , стару 31-у годину. Обрадовање беше
обосрано, а на питање, ''Какав је то живот био?'', дека ми рече: ''Какав је то
живот био? Ћути! Горак! Ето какав! Сваки дан увати волове, вуци ђубре, ори,
дрљај. Лепих тернутака има, што да нема. Зими је најлошије кад је снег. Радило
се и зими, смо мало теже. Одмора има зими највише, јер се нису могли од времена
волови да ватају сваки дан.''
Присетих
се у причи како сам деку стално затицала или на њиви, у орању, или на пашњаку са
овчицама и јагањцима, са његовим ''бушинама'', како их је понајвише звао, а
понајчешће у штали како тимари са чешагијом своје волове, говеда своја, како ми
још за време овоземног живота рече: ''Да не буду каљави и да се уши не
стварају. Да буду лепи.''
Кроз
живот носим слике драгих и милих лица, а понајвише слике из детињства где сам
посматрала деку Милију како волове своје хвата у јарам, како их улепшава
јуларима, бронзама и звонима, како им у кутник јарму ставља да ''лижу'', после
чега ''навале'' на сено, које им дека претходно са вилама на рамену са тавана
''снесе'' или пак сено кроз ''шубер'' са тавана збаци доле право у јасле.
2007.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
МОЈ ПРАДЕДА ЧЕТНИК -
ЧЕДОМИР БЛАГОЈЕВИЋ
Још
далеке 1863-е у Црвици беше велика
породична задруга од 19 чланова чији старешина беше Данило Благојевић... Моји Благојевићи по бабиној линији с` мајчине
стране, населише се крај десене обале реке Дрине у пољу црвичком – данас нама
познатије као Доња Црвица (зна се да
постоји и Горња Црвица)... Настанише
се подно Вишесавских живописних планина... Још у току Првог српског устанка у
Црвици живели су Благојевићи у Мићићима који се ту настанише из Солотуше...
Лета 1861-ог пописано је 5 Благојевића –
Тадија, Јован, Милош, Мијаило и Благоје...
Идем пет колена уназад... И тако кроз причу моје баке Станимирке Дакић, и по писању званичних књига, стижем до наврдеде Вићентије Благојевића из Доње Црвице
(чији име по сећању открива ми бака, мада је по мало несигурна, па је име под
благом сенком сумње)... За њега се прича да беше велики богаташ... Посебно је
волео и узгајао коње... Прича се да би упрегао по 5 пари коња у чезе... Тако је
јездио џадама и ливадама покрај кривудаве реке Дрине... Имао је огромно имање и
многобројно стадо оваца које је напасао све од реке Дрине па до Јелен
планине... Нисам успела да сазнам име моје наврбабе, беле пчеле те дивне
чукунчукубабе, која роди сина Станка...
Мој чукундеда Станко Благојевић даде свој живот и пострада у Првом светском
рату... Прича ми бака, да је имао и жену по имену Павлија, која роди 3 сина и 2 ћерке... Била је родом из Бесеровине,
из Заоглина из куће Божића... У књигама проналазим три Блгаојевића који дадоше
своје животе у Првом светском рату... Њихова имена су – Мијаило, Петар и Андрија... На ред дође и мој прадеда Чедомир... Прича у наставку што следи -
опет је бакина... Родио се Чедомир у Доњој Црвици... Држао је кафану... Звали
су је ''Чедина кафана''... Имао је брата Андрију
који беше шумар на Тари, и као одани краљев гардиста чуваше шуму од
шумокрадица... Младог га убише... Недељко
Неђо Благојевић (бакин отац) беше трговац и продавац дувана бајиновца...
Ишао је до Уба и Обреновца... Чедомир још пре званичног почетка Другог светског
рата... оде на страну праву... Оде у четнике... Како се бака присећа, слушајући
причање свога оца Неђе, рече да се Чедомир женио два пута и није имао деце, јер
му жене умреше или одоше (сада се већ и бака даље не сећа). Каже да се прва
жена звала Милка... Тражио је Чедомир
од брата Неђе једног сина у аманет, да га одгаја као свог сопственог, јер своје
деце није имао... Последњи пут браћа се сретоше на Велики Четвртак... Чедомир
је осећао те Велике Страдалне Недеље, какво се невреме и олуја страшна у Србији
спрема... Тада рече брату како осећа да ће погинути и ако се то деси да му на
Језерцету, крај очевог гроба и кућног огњишта, испод трешње подигне Крст или
уреже у кору трешњиног стабла Крст – символ страдања, победе и васкрсења...
Отишао је Чедомир по задатку да на фијакеру превезе муницију за саборце... Био
је то први дан Васкрса 1940-е или 1941-е... А онда изненада зачуо се снажан
прасак... Експлозија беше јака... Одоше два недужна живота у пропаст, у
неповрат... Да ли је у питању била подвала или издаја... То данас само небеса знају...
Несрећа се десила близу Љубовије... Ишао је брат Неђо да тражи било шта од
брата Чеде преостало... Бар једно парче меса или део тела... како би га по
хришћанском обичају сахранио... Све што доби од брата беше његова шубара коју
нађоше на једној грани тек озеленелог дрвета... Брат испуни завет и подиже Крст подно трешње...
Издали су све даће и сва прописана подушја и задушја... Нека Васкрсли Христос
помене у Царству своме све моје претке... Нека им је вечна памјат... Амин...
10. јануар 2011.
Бајина Башта
ББ Глас, јануар 2011.
ГОСПОДИН НЕДЕЉКО - НЕД М. АЋИМОВИЋ
Родио
се у селу Солотуша као једно од петоро деце колико их изроди стуб породице отац
Милан Аћимовић из Солотуше и мајка Гвозда удата Аћимовић, рођена Богосављевић
такође из Солотуше. Остала деца Милана и Гвозде беху још син Љубисав, ћерка
Милица удата у Лаловиће, ћерка Велинка удата у Додиће и ћерка Јеленка удата у
Секулиће. Недељков деда по оцу беше Андрија Аћимовић из Солотуше, деда по мајци
звао се Радосав Богосављевић, а баба по мајци Ваја... У време другог светског
рата заробљен је од старне Немаца. Потом бива депортован у Италију у логор. Из
италијанског логора бежи и преко европских земаља стиже у далеку Америку...
Настанио се у Сакраменто, близу Сан Франциска, у Калифорнију. Радни век је
провео радећи као шериф полиције у Калифорнији, а под собом је имао преко 300
полицајаца. Оженио се у Америци са Македонком Катицом 6. октобра 1964. са којом
је добио ћерку... Једини и последњи пут долазио је у Бајину Башту августа
1977., после више од три деценије. Био је један од ретких Срба емиграната онога
доба који су успели да посете свој завичај. Долетео је авионом америчке
компаније на београдски аеродром Сурчин. У Београду на аеродрому одузет му је
пиштољ од кога се никада није одвајао. Дошао је са руком која беше увијена у
гипс, а коју је непосредно пред долазак у отаџбину повредио тамо далеко у
Америци код куће, обављајући своје службене задатке и послове. Беше то, како је
причао у завичају, једна од туча, у којима је волео да се опроба овај ''жестоки'' Американац српскога порекла...
При доласку у завичај, у Бајину Башту, највећи део свога једномесечног одмора
провео је у Лугу код сестре Милице и сестрића у Лаловићима. Обишао је Перућац,
Митровац, Тару... У Луг сабирало се мношто фамилије и познаника да чују и виде
великог јунака и делију, да чују по коју - о тој далекој земљи снова -
Америци... Удбаши беху начули да се у чаршији обрео бивши четник и Американац
српскога порекла, па једног сестрића упита полицајац о доласку ујака и поручи
Недељку преко сестрића да се обавезно јави у ондашњу бајинобаштанску станицу
милиције. Сада је тај удбаш и милицајац, покојни, па му ни име не треба
помињати. Нека почива у миру! А када
сестрић дође из вароши и ујки рече да треба да се јави у станицу милиције,
господин Нед висок, одважан и храбар, само кратко рече: ''Том господину поручи, ако му требам нека дође овде!''. На томе се
све и завршило. Удбаш се више није интересовао за нашег Недељка... Донео је Нед
и доларе, праве америчке зелене, у завичај , тако да је сестри Милици отворио штедну
књижицу и ставио на штедњу ондашњих 300 динара у Бео банку... Није заборавио
Недељко како је тешко било у Солотуши пред други светски рат. Знао је добро и у
сећању понесе из завичаја у Америку
слику - како је тешко било оцу Милану и мајци Гвозди да прехране и подигну
петоро деце у сиромашним околностима. Отац Милан пекао је ракију по Пилици како
би прехранио многочлану породицу. Водио би једну од ћеки да му лучем осветљава
док он награди казан. Копао је њиве. Од будака и мотике хлебом је хранио и исхранио
петоро деце. Често пута у надници не би окусио вечеру, већ би исту понео у
рукаву од копорана и донео својој чељади хлеба, сланине, сира, лука... Касније
Милан и Гвозда силазе у Чучковиће где подижу кућу и мењају имање у Солотуши за
окућницу у Чучковићима, где се упокојише и на чијем гробљу им кости данас почивају... Такође Недељко није
заборавио ни своје службовање ког газде Милана Јефтића, где је радио и својим радом значајно доприносио породичном
бољитку...Умро је и сахрањен у далекој Америци... Јављао се сестри и сестрићима у Лаловиће
последњи пут све неге до 1985... Био је ловац и тамо далеко у Калифорнију. О
томе сведочи фотографија коју је послао
у завичај, на којој Нед поносно показује
свој ловачки трофеј - зеца... Данас у
дому Лаловића у Лугу, може се наћи неколико фотографија послатих из Сакрамента
из Калифорније... Међу њима јесте и слика са венчања, младеначка фотографија на
чијој полеђини пише: ''Милици за
успомену и дуго сећање, мајци од сина и снахе из далеке Америке, Нед Аћимовић
6. октобра 1964''. Дирљива је фотографија коју је забележио у једној луци
одалкле полазе бродови, на чијој
полеђени пише: ''Ово су лађе које одлазе
за Југославију''. Све говори о
превеликој чежњи и носталгији... На фотографији из 1972., од 2. јануара, пише: ''За успомену и дуго сећање мојој мајци
Гвозди Аћимовић од њеног сина Нед Аћимовића''. Ту је и једно писмо из 1974.
написано Недељковом руком где кратко пише: ''Драга
мајко ево ја ти шаљем 20 долара па се помогни. Ја сам добро, немој ништа
мислити много. Поздрав од мене. Поздрави све редом. Нед Аћимовић''. Писма
су била кратка и не превелика, не предугачка, али у сваком писму мајци, најстарији син увек је слао по који долар... Посебно интересантно јесте
писмо које Недељко добија од земљака Мила Гајића, пореклом из нашег завичаја, а
који се обраћа и пише Недељку из Сан
Франциска 16. јуна 1977., непосредно пред Недељков долазак у отаџбину:
''Пре пар дана добио сам Ваше писмо
у којем тражите да Вам напишем, то јест нацртам колико је Пилица далеко од
Баине Баште. Могу Вам рећи да је далеко око 3 миље, а да цртам немам потребе
јер то сви знају тамо у Баиној Башти,
где је Пилица, па ће Вам рећи тако да за то нема проблема, само ако Ви будете
имали времена да одете. Само немојте пуно бринути јер није то тако обавеза већ
још једном Вам кажем ако стигнете. Знам да после толико година идете у родни
крај па Вам треба пуно времена да би све видели и обишли.
На крају ако обиђете госпођу Јелу
Антонијевић, пуно је поздравите и када се вратите навратите у конзулат или се
јавите телефоном да бих знао како сте се провели у, за вас, новој Југославији.
Што се мене тиче могу Вам рећи да сам доста добро.
Драги земљаче још једном желим Вам
срећан пут у родни крај и нову Југославију.
Ваш земљак Миле Гајић''.
Ово писмо Недељко донесе у завичај, и остави
га у Лугу. Да ли је посетио поменуту госпођу и Пилицу, за мене остаде тајна?
Прича и сећање на Недељка васкрсе по Божићу пред ново лето Господње 2009-о,
после 32 године од његовог последњег и јединог повратка у отаџбину...
12. јануар 2009.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
ТОМИСЛАВ ЛАЛОВИЋ - ЗАБОРАВЉЕНИ ГОЛООТОЧАНИН...
Родио
се од оца Драгољуба и мајке Павлије зване Пава 1928. године у Скопљу где му је
отац био у то време на служби. Имао је
сестру Станиславу звану Станче, која остаде да живи у Скопљу. Пореклом његови,
али и моји, Лаловићи јесу из омаленог Луга, из Бајине Баште. Деда му је био
чувени солунац Алекса, а стричеви му бише сплавари дрински Миломир и Радомир и стриц хармоникаш Ратко. Са почетком Другог
светског рата Томислав Лаловић са
фамилијом бежи из Скопља за Чачак месеца
априла 1941. Оженио се супругом Гроздом, живећи у хармоничном браку иако нису
имали деце (Један део мојих Лаловића још од деде Миломира - остаде бездетан,
али то неумањи њихове личности. Једноставно речено таква им судбина беше). Живео
је до свог упокојења Томислав као један од многобројних Бајинобаштана у Чачку.
Упокојио се 2003. у Чачку, где је и сахрањен на градском чачанском гробљу.
Завршио је најпре чачанску гимназију, а потом се окрете великим војним школама,
школујући се за официра. Завршава војну академију у Београду. У Русији у граду
Грозном завршио је руску војну академију као један од најбољих ђака. Више пута
био је мета Информ бироа, чији су га агенти пратили и хапсили. Прошао је
голготу Голога Отока трпећи психичку и физичку тортуру укупне дужине трајања од 3 године и 3 месеца.
Радио је као официр у ЈНА, али напушта
службу и бива ''разоружан'' у чину капетана. Много је волео свој позив, али
разочарао се брзо у хијерархију у којој све зависише од нечије милости или
немилости. Запошљава се у чачанску Хидро
градњу, где стиче и пензију. До последњих дана свога овоземаљског живота вршио
је дужност председника Југословенског удружења ''Голи оток'' био је
истакнути активиста у придружници чачанској за Моравички округ. Главни мото
његовог живота и рада у поменутом удружењу био је: ''ГОЛА ИСТИНА О ГОЛОМ
ОТОКУ''. Мој стриц, сада већ покојни Томислав, за живота оставио је капитално
дело, своју књигу под називом ''Голооточани моравичког округа'', кроз коју
описа све голготске патње, све голооточанске жртве, све старвичне истине о
страдањима, прогонима, сва она мучења и зверства што тирани учинише недужним и
невиним личностима, које лажно оптужише да су нелојални и неподобни (нешто
слично деси се и мени опет пред почетак нове школске 2008/09. године). Тако од
стрица наследих дар за писање, али и постадосмо сични још у једном детаљу - ''наши''
нас прогнаше ни криве ни дужне, ''наши'' нас ставише на голооточанске муке,
постадосно кажњеници јер сведочисмо истину и о њој писасмо, постадосмо криви
јер смо поносни на своје претке и не дамо да нас распрше са нашег огњишта
прадедовског. Постадосмо криви и
непожељни у ''средини нашој''. Не знају, али сазнаће ''тлачитељи ондашњи'' као
и ''овдашњи'' да снага наше воље и карактер гена Лаловић јесте неуништив и нема
те мере и репресије којом може бити сатрвен. То јесте помогло мом стрицу Томиславу, али и мени, да преживимо и
да преживим све те ''режиме'' и сав ''овај режим'' који ставља и онда али и
сада у неке ''модерне логоре'' и ''изолоције'' тако што нас брише са свакога
списка. Говорио је Томислав, при сусрету
нашем о Видовдану 1996. на Тари у хотелу ''Оморика'', али и у његовом стану у
Чачку две године касније, да се у животу треба борити, бити упоран и непоколебљив,
борити се против сваке врсте зла и насиља. Говорио је да не чинимо ни другима
никада оно што не би желели ни да се нама деси. Иако није био теолошки поткован
знао је мудрост велику и хришћанску, само се питам знају ли је и они што
мантију и митру или камилавку на глави
носе? Не чини другоме оно што не желиш ни теби да други чине! Веровао је Томислав,
а верујемо данас и сви ми да ће се сваки
учињени злочин осудити кад тад, сваки злочин ма какве природе он био, политички
или ''неки други''. Знао је да се злочини не могу и не смеју заборавити, исто
што би нам сада и рекао Свети Велики Владика
Николај Жички - ''ОПРОСТИТИ ДА, АЛИ ЗАБОРАВИТИ НЕ!''. Не смеју се и не могу
заборавити, јер уколико би дошло до заборава онога што је учињено свим жртвама,
постојала би бојазан, али и велика вероватноћа да се злочини понављају све изнова
и и знова. И онад као и данас постоје ''режими '' који врше присиле на људе
способне, отресите, младе, талентоване, школоване, речите, начитане... Јер за
циљ ти ''режими'' имају само једно - да путем притисака и уцена (физичких и
психичких) убију као што мој стриц Томо изусти и рече: ''ДА УБИЈУ ЧОВЕКА У
ЧОВЕКУ''....
30. август 2008.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
ПРИЧА ИЗ
1979-е
Председник
СФРЈ Јосип Броз Тито, пре 29 година, изабрао је један од најлепших делова и
предела планине Тара, за одмор, забаву, разбибригу и рекреацију. Имао је
Председник Републике на располагању један мали, одабрани, способан и вредан тим
људи. Уживао је разноврсне садржаје и разне активности, које су му боравак на
Тари чиниле и учиниле пријатним и угодним. То место јесте Шумска кућа или тзв.
Титова вила, где је Броз навраћао неколико пута и где се одмарао у надасве
пријатном амбијенту. Надморска висина од око 1059 метара, погодни и повољни
климатски услови, осунчани немагловити дани, мирис борове четинарске шуме,
удобан и комфоран смештај, лепо уређене собе, само су неки детаљи који су
привлачили Тита на Тару. За наш крај Шумска кућа јесте једна врста симбола од
изузетног историјског значаја, својевсрстан музеј, али и колективно памћење
неопходно за албуме родног нам завичаја, кроз који се присећамо и сећамо
боравка Брозовог на Тари, на месту где се вековима уназад откривају али и
скривају до сада непознате природне лепоте и чари нашег завичаја. Место на
коме је подигнута Титова вила обележено је на мапи бајинобаштанског сећања и
памћења, као најатрактивније подручје, изузетног амбијента и нетакнуте природне
лепоте коју чине: столетна борова стабла, изузетна и јединствена у свету Панчићева
Оморика, дивља густа шума, погодна клима, пропланци, планинско цвеће, флора и
фауна... Све напред описамо толико је
благотворно деловало на Тита и мамило га да изађе ван и прошета до
Видиковца изнад Виле, да оде на пикник до Оморике, али и на излет до спомен
центра Кадињача.
Волео
је Тито да гледа вестерн (каубојске) филмове, које му је приказивао мој отац
Владимир Лаловић, тадашњи радник у ВУ ''Тара'', главни електричар у вили
Председника Тита. Волео је да обилази и постројења у Шумској кући. У то време вила
је имала сутерен и два спрата. У сутерену биле су гараже, котларница, смештај
(једнособан стан) за мајсторе и пивница опремљена дрвеним бурадима. На првом
спрату био је председнички апартмант, кухиња и сала за састанке (салон). На
другом спрату биле су спаваће собе. У кући, оба спрата и сутерен, били су
повезани лифтом. Волео је да попије по неку ракију, али су му ужитак
причињавали и кулинарски специјалитети нашега краја и наше народне кухиње. У
вили се налазило ловачко и друго трофејно оружје у једној витрини, што нимало
не зачуђује с обзиром да је био пасионирани ловац. Имало је и уметничких слика.
При
једној од неколико посета, настала је и ова фотографија из 1979-е, на којој је
тим од 17 људи, другова и другарица, који су имали специјалне беџеве, помоћу
којих су улазили у вилу како би опслуживали Друга Председника. Један међу њима
јесте и мој отац Владимир, који ми по скромном памћењу исприча ко је ко на
фотогрфаији, али ми и откри тајну ондашње мистичне Титове виле. Бољег сведока
од њега нисам ни тражила, јер је уз овај беџ, који и данас поносно чува, улазио
у вилу кад год је требало како би био увек на услузи Председнику Титу. На слици
чуче с лева на десно: Симоновић Митар (умро), спремачица Селаковић Јела,
конобарица Даниловић Славица, конобар Дамњановић Радован, котлар Тарабић
Радован. На слици стоје с лева на десно: собарица (не сећа се имена), човек у
светлом оделу (не сећа се имена), конобар Нешовић Иван, главни електричар
Лаловић Владимир, кувар (не сећа се имена), куварица Ерић Станија, кухињски
помоћни радник Винка, шеф техничке службе Арсић Крста, котлар Ристић Благојица,
собарица Мојсиловић Дивна, конобар (не сећа се имена), шеф протокола
потпуковник Златковић.
Данас
је Шумска кућа власништво Министарства одбране Војске Србије и опет као некада
у њој одседају великани са републичког нивоа...
дипл. теолог ВЕСНА В. Лаловић
28. јула 2008.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
Нема коментара:
Постави коментар