ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ
ОСТРОГ 2002.
На
дан 25. маја 2002. године свештенство и верници бајинобаштанске цркце св.пророк
Илија,кренули су на поклоничко путовање до манастира Острога.Пут је водио преко
Републике Српске.Након проласка кроз лепи и страи Вишеград,зауставили смо се на
првој станици нашег ходичашћа.Било је то старо насеље Чајниче,мало
место,окружено шумама и стрмим горама са свих страна.Посетили смо Нову чајничку
цркву која с еградила од 1857. године,па све до 1863. године када је и
завршена.Црква је велика,занимљива и необична.Прво што пада у очи немом
посматрачу јесте кров са 18 малих и великих кубета(купола).У вихору другог
светског рата црка је 1946. пострадала.Трудом јеромонаха ВАсилија
Домановића,бившег сабрата манастира Раче украј Дрине,црква је
обновљена.Иконостас је дело уметника из Битоља,Ивана Мељникова,иначе Руса по
народности.У цркви се чува чудотворна и надалеко чувена икона Пресвете
Богородице Чајничке Краснице(Лепотице).По предању то је једна од три иконе
св.јеванђелисте Луке)једна је у Јерусалиму,а друга у Хиландару).Ова икона је
била заштитница дома Немањића,који је побожно чуваше.Након сеобе из манастира
св.Николе(манастира Бање) код Прибоја,икона је донета у Чајниче.окована је
златом,1868. године од стране кујунџије Риста Андрића,а тешка је преко 156
килограма.У црквеној порти смештена је и стара чајничка црква која је укопана у
земљу.То је правоугаона грађевина,малих димензија и скромног изгледа из 15
века.
Благословом
који узмолисмо пред благим ликом Богородице Чајничке упути смо се ка
Србињу(Фоча) и посетисмо србињску богословију.Са пуно братске љубави дочекали
су нас професори и митрополит дабро-босамски Николај (Мрђа).У трпезарији се
окреписмо скромним послужењем и пођосмо даље у поход светињама.
Прешавши
Шћепан Поље,стигосмо у Црну Гору и манастир Пиву,оји је подигнут 1573. год. Од
стране митрополита херцеговачког Саватија,потоњег патријарха српског.Многи не
знају да је овај манастир највећи српски манастир из времена тут+рске
власти.Распеће и сеоба коју је доживео манастир Пива,потресају сваку хришћанску
душу.Добро је познато да је манастир због изградње ХЕ''Мратиње''(220 м)
премештен и измештен,камен по камен.Црква је разваљена и поново озидана.Фреске
су скинуте и поново враћене.Било је много људске злобе,нехата и неправилности
при извођењу радова,као и крађе вредних експоната из богате манастирске
ризнице.
Пред
сумрак стигосмо у манастир Острог,најзначајнији и најпосећенији манастир у
СПЦ-и.Манастирски комплекс чине Доњи манастир из 1824. год. И горњи
манастир,удаљен 3 км или пола сата хода од Доњег.Горњи манастир чине две
црквице:Св:Крста из 1665. год. И Св.Ваведења(где се и налазе свечеве мошти).Обе
потичу из времена СВ.Василија.У манастир Острог се долази са
вером,страхом,љубављу и побожношћу,а приступа се скрушено,тихо,молитвено и
покајнички.
Изјутра 26. маја,након јутрења у Горњем
манастиру и Св.Литургије у Доњем манастиру,упутисмо се ка даниловграду и
манастиру Ждребаонику.Манастир је посвећен Св.архангелу Михаилу,а основан је у
време Немањића.Данашња црква је из 1818. год. У цркви се чувају чудотворне
мошти Св.Арсенија Сремца,чијим моштима се и ми поклонисмо.Арсеније је наш други
архиепископ српски,ђак и наследник Св.Саве. У овај манастир пренето је његово
свето тело из манастира Косјерева.
На
велико духовно задовољство и радост,али и милошћу Божијом,удостојили смо се и
посете манастира Мораче.Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице,а
ктитор је кнез Стефан,син Вуканов,а унук Стефана Немање(Симеона Мироточивог) из
1252. год. У манастиру се одржавао велики црквени сбаор,поводом 750. година
манастира Мораче.Сабору су присуствовали многи гости и званице из
јавног,културног и политичког живота,али
и представници СПЦ-е:Његова Светост Г.српски патријарх
ПАвле,архијереји,игумани,свештеници,верни народ,као и престолонаследник
Александар Други акрађорђевић.манастир Морача је надалеко чувен по свом
фреско-сликарству из 1252.Најлепша фреска у српском живопису 13 века
јесте:Св.Илија у пустињи,кога храни гавран.Јединствен пример је и фреска:Богомладенац
са плавим очима.У манастиру се чувају мошти ктитора Стефана,ако и лева рука без
палца св.мученика Харалампија.
Наше
последње свратиште и поклоњење би овенчано манастиром Куманица,где се
поклонисмо чудотворним моштима Св.Григорија Куманичког.Црква је посвећена
св.Архангелу гаврилу,а потиче из 15 века.Смештена је 7 м од пруге Београд-Бар у
милешевској епархији.Манастир је срушен у 18 веку,а васкрсао је после три
века.Обнова је започета у априлу 2000. год.,а завршена је за 22о дана.Куманица
је наше друго култно светилиште после манастира Острог и проглашена је за
светињу првог степена.Назив манастира долази по предању од кумова којима један
велможа повери на чување своје благо.Због опасности они саградише цркву и у њу
сакрише благо.Други везују назив манастира за народну изреку ''Кумим те
Богом'',која је карактеристична за житеље Лимске долине и целог овог
краја.Народ је доносио сваки нађен камен,да с еузида у зидине куманице,што је
учињено.Исцелитељска моћ манастира је велика,а чуда и сведочења су многобројна.
Вратисмос е у славу Свете и Животворне
Тројице,пуних срца и веселих душа.Заблагодарисмо Господу што нас удостоји
превелике милине,чуда,оздрављења,исцељења.Захвалисмо Источнику непресушном и
Извору вечног живота,што нас напоји водом,благодарећи којој нећемо ожеднети
довека.
Јун 2002.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
ДЕШАВАЊА
ПОВРАТАК СВОЈОЈ КУЋИ
Благословом
Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Господина Лаврентија 1. јуна
2002. године одржано је предавање и посета манастиру Соко.Скуп је одржан на
иницијативу канцеларије за веронауку из Лознице,а у сарадњи са
Хемијско-текстилном техничком школом и Техничком школом ''Вујо Матић'' из
Лознице.Сву неопходну припрему,као и организацију предавања,извршио је
епархијски управни одбор епархије шабачко-ваљевске.Овај мали сабор,али први
сабор овакве врсте у нашој СПЦ-и,назван је ''Вероанука 2002.,Повратак својој
кући''.Јер,Црква је наша друга кућа,наша друга мајка,па јој се стога и
вратимо.Мисао која се провлачила на овом скупу гласила је управо:''Вратимо се
својој кући тамо припадамо''.
Пристигле
ђаке и професоре из Лознице,дочекао је отац Љубивоје Стојановић,професор
Богословског факултета СПЦ-е,својом уводном и поздравном речју.Након тога
ученицима су излагана предавања,од укупно 6 планираних.Сва предавања била су на
теме које највише заокупљују младе.То су,с једне стране:православље,црква и
св.тајна исповести;а са друге:секте,породица,брак,одевање и музика.Око 300
ученика подељено је у 6 група,након чега је свака група на челу са по једним
вероучитељом кренула ка крсту.Идући ка Соко Граду група се око 1-2 минута
задржавала крај сваке капелице.Пошто је у свакој капелици,исписана по једна
Божија заповест,вршено је краће тумачење и излагање суштине заповеди од стране
вероучитеља.
Што
се тиче програма намењеног за професоре Лозничких средњих школа да се приметити
да је и ту урађено много тога.Ангажована су три истакнута предавача:академик
проф.др Драган Недељковић на тему:''Библија-темељ европске културе'';проф.др
Стеван М.Станковић,декан Географског факултета из Београда,на тему:''Јован
Цвијић од Лознице до бесмртности'' и на крају проф.др Љубивоје Стојановић,са
Богословског факултета,на тему:''Веронаука неће угрозити школски систем''.Ово
предавање одржано је у мананстирској трпезарији.
Окупљање
у Соко Граду медијски је пропраћено,мада веома тихо и скромно,у манастирској
тишини.Али,траг и семе које је посејано сигурно је велико и плодоносно.О томе
ће сведочити будући нараштаји.Скуп је завршен уз велику захвалност,али и уз
чврсто обећање и друго сабрање наредне године.Амин.Боже дај.
Јун 2002.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
У
организацији школе веронауке при бајинобаштанском храму св.пророка Илије,ђакон
Владимир Васиљевић повео је 2. јуна 2002. год.,децу узраста од првог до
четвртог разреда основне школе у обилазак три највеће светиње ваљевског краја.
Деца
су најпре посетила манастир Пустињу,који се налази на реци Јабланици,удаљен 3
км од села Поћуте.Црквица је посвећена Пресветом Ваведењу Богородице.Подигнут
је средином 16 века.Сам манастир је јако необичне,али лепе и особене
архитектуре.Црква је 1622. год. Живописана од стране сликара Јована и
Николе.Поп Симеон Лазовић,који је уардио иконостасе у севојну и
Сирогојну,осликао је и иконостас манастира Пустиње,1766. год.Овај иконостас
обновио је 1804. год. Зограф из Рисна,Симо Рафаиловић.Подаци о самом манастиру
су јако оскудни,али се предпоставља да је првобитни манастир постојао још у 12
веку и да је задужбина краља Драгутина(монаха Теоктиста,задужбинара Раче украј
Дрине).Монахиња Пелагија(мати Пела) упознала нас је с аисторијатом самог манастира.Испричала
нам је занимљиву легенду која гласи:Три брата се договорише да сваки сагради по
један манастир.Зидали су,зидали и када прва два брата дођоше да виде манастир
трећег брата,они се зачудише.Беше то леп и богато украшен манастир.Завидели су
му,јер њихови манастири нису ни приближно били лепи као његов.Стога браћа
рекоше:''Пуст ти,дабогда,био!''.Отуда име манастиру Пустиња.
ДАље
нас је пут водио ка славном манастиру Лелићу,где смо посетили цркву посвећену
св.оцу Николају архиепископу мирликијском(Св.Никола).У цркви се чувају мошти
св.владике Николаја Велимировића,епископа жичког.Ову цркву је градио и саградио
свети владика Николај лично,заједно са својим мештанима,житељима села
Лелића.Све време тешке градње говорио је да цркву гради Богу на славу,а србском
народу на корист.Црква је сазидана по узору на задужбину војводе Гргура из
1361. год. У охриду.Поред цркве у порти се налази прелепи
конак,звонара(звоник),спомен капела пострадалим ратницима 1912-18. год.,капеле
породица Недић и Велимировић.Године 1930. Лелић је почео да се живопише,а
мајстори су били Крста Николић и Рафаил,Крстин син.Купола није осликана и
живописана.Након истека две године од освећења ове свете цркве,1931. год.,подигнута је кућа за
свештенике,а она је данас претворена у музеј светог владике Николаја.Свети
владика Николај је пренет 12. маја 1991. год. У свој родни Лелић,а упокојио се
1956. год. У Америци.Ово мало село дало је многе духовне великане:светог
владику Николаја,почившег владику шабачког Јована(сестрића светог владике
Николаја),владику Артемија косовско-метохијског,архимандрита благовештењског
Јована Радосављевића.
Ово
село је свето место и Божије село,јер у њему се крије још један манастир.То је
манастир Ћелије,који такође посетисмо.Црква је посвећена св.архангелу Михаилу и
Гаврилу,а подигнута је у првој половини или средином 16 века.Манастир је
страдао 1810. год. У пожару који Турци запалише,али је наредне 1811. год.
Трудом и радом обновљена.Манастир је чувен по гробу преподобног аве Ћелијског
Јустина Поповића,по богатој издавачкој делатности,али и по школи иконописа,где
настају најлепше иконе трудом ћелијских сестра.У порти се поред звоника налази
и гроб славног Илије Бирчанина,обор кнеза,кога посече дахија Фочић Мехмед-ага у
Ваљеву 1804. год.Најпосећенији је гроб оца Јустина Поповића,који је положен у
њега на Благовести 7. априла 1979. године.Зато је сваке године на Благовести
велики црквени и народни сабор у манастиру Ћелије.У овом манастиру је и сам
свети владика Николај научио прва слова и читањ епрвог буквара.Сам манастир је
од великог угледа,значаја и важности.Он је центар и светилиште непролазне
духовне вредности.
Овим
путовањем деца су добила не само духовно,већ и едукативно занње и
вештину.Такође,нема ништа лепше него завршити школску годину једним оваквим походом
светих места,села,цркава и манастира.То управо сведочи ово наше мало,али
скромно путашествије.
Јун 2002.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
БАЈНОБАШТАНСКИ
ОСНОВЦИ НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ ДО МАНАСТИРА КАОНЕ
У недељу 5. јуна 2005. лета Господњег, на дан
када наша Света Српска Црква Православна, слави успомену на Преподобног Михаила
Исповедника, у недељу шесту по Светлом Христовом Васкрсењу, са поласком у 7 сати,
испред храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти, кренула су деца на
поклоничко путовање. Кренули су ученици четвртог разреда две основне градске
школе: ОШ ''Свети Сава'' и ОШ ''Рајак Павићевић'', на своје прво поклоничко
путовање. Овим ученицима придружили су се и њихови вршњаци, деца приградских
основних школа, издвојена одељења из: Рогачице, Пашне Равни, Злодола,
Костојевића, Јакља, Јеловика, Растишта и Јасиковице. Стотину ђака, полазника
предмета Верске наставе, кренуло је на пут, од тога 44 ученика ОШ ''Свети Сава'',
а 56 ученика из осталих школа. У обилазак светиња ваљевског краја кренуло је десетак верника из Бајине
Баште.
Деца су најпре стигла до
манастира Јовања, где су се у причестила. Након Светог Причешћа, децу је топло
поздравио домаћин отац Јован и том приликом упознао ђаке са историјатом ове
вистину древне грађевине. Преносим вам делић те атмосфере и речи оца Јована: ''Манастир датира са краја 15 и почетка 16
века. Каже се да је ктитор овог манастира неко из Немањићке лозе. Не зна се
тачно ко, јер су историјски податци врло оскудни. Слава коју манастир слави и
заштитник коме је манастир посвећен јесте Свети Јован Крститељ, 7. јул,
Иванњдан, када славимо рођење Светог Јована. Тада је велики сабор овде и много
народа посети ову богомољу. Мнастир је грађен као једнобродна базилика. Рашки
стил. По томе можемо закључити да је неко од Немањића радио. Састоји се из три
дела: олтарски део, наос и припрата. Олтарски део и наос су онакви какви су и од почетка били, без неких већих штета,
осим што су претрпели да остану без крова. Припрата је због потребе верника
продужавана. У 17 веку је продужавана припрата и зато су заслужни браћа
Витковићи, Јефта и Јован, који су продужили и обновили читаву цркву. Фрескопис
је радио Лонгин Дечанац. Ми неммамо много очуваног фрескописа, али фрагментално
је остао. Најважнија је композиција овде на пиластрима- где арханђел Гаврило
Благовести Пресветој Богородици да ће родити Госпдоа Исуса Христа. Од моштију
манастир је поседовао прст Светог Јована Крститељља и делић Часнога Крста. Ми
не знамо шта је са тим. Одјенданпут је нестало. Не зна се разлог нестанка.
Кивот који је овде изложен сведочи нам да су мошти постојале. Манастир Јовања
је у почетку бројао и до 200 монаха и имао је монашку школу. После тога он је
запустео и кнез Милош Обреновић манастир Јовању претвара у мирску цркву. Он
служи као такав до прошле године, 2004., када је благословом Владике
шабачко-ваљевског Лаврентија, поново васпостављен монашки живот. Братија је
поново дошла. Поново после 200 година манастир живи. Ако Бог да треба да буде и
једно монашење. После 200 година Божији балгослоав опет чини чуда. Што је
људима немогуће, Богу је могуће. Господ је показао своју неизмерну милост и
балгодат своју''.
Друго
место нашег ходочашћа био је манастир Лелић, где су се деца поклонила светим
моштима Светог Валдике Николаја Жичког. По првиу пут деца су доживела сусрет са
светитељским моштима. Њихово одушевљење немогуће је речима описати. Децу је
јеромонах Георгије, чувар светог ћивота, упознао са историјатом
Лелићке светиње, али и са величином и значајем самог Светог Владике, највећег
после Светога Саве у српском роду православном. Деца су посетила Музеј Светог
Валдике Николаја, где су похрањене фотографије
Светог Деке, његови лични предмети, али и богослужбене одежде.Уследило
је и отварање светог ћивота, а река дечијих целива разлила се свуда. Све је
миомирисало, а благоухани мирис ширио се на све четири стране васељене.
Послушајмо сада речи шестог икоса: ''Децу
си посебно волео и многа сиротишта основао. Она су те својим деком звала. Са
њима си последњи комад хлеба делио и многа им писма писао. Видећи ширину душе и
срца твога, ми те славимо: Радуј се Николаје србски, пети еванђелисте и велике
пророче православља''. Сетимо се сваког 3. маја да прославимо великог међу највећима
и да попут Светога Деке и ми имамо љубави у срцима својим и разумевања,
нарочито за дечије несатшлуке.
Треће и последње место нашег свратишта биоје
манастир Каона. Децу је срдачно дочекао и поздравио отац Павле и својим умилним
причањем измамио дечије осмехе. Овде су се деца најдуже задржала. Посетили су
предивна каонска језера, окружена каонском шумом. Највише одушевљења на децу,
оставила је Каонска пећиница- успомена, слика и символ Витлејемске пећине, оне
у којој се Христос родио, оне у којој је
Пресвета Богородица у пелене Христа повила. Свима нама засијале су тога
поподнева каонске звездице небеске. А Канонска прича изгледа овако: '' Дошли сте у једну светињу која је радила
још пре Светога Саве. Свети Сава није био још ни рођен, а на овом месту је
постојала прва црква. После Косовског боја, сестра Милоша Обилића, која се
звала Иконија, дошла је на ово место после Косовског боја и као успомену за
погинулог брата, за покој његове душе, подигла је овај манастир. Манастир је
веома страдао. Ова црква у којој се, децо,
налазите је трећа по реду. Црква коју је Иконија изгрдаила срушили су Турци. На крају је направљена ова црква и ове
2005. године њој је 113 рођендан. Црква је украшена фрескама. Фреске нису сам
ту да би црклва била лепа на око. У овој цркви окружени смо једним делом
светитеља. Знамо да нисмо сами у молитви и да се они моле са нама. Кад уђемо у
цркву прво нас дочека Мајка Божија, која шири своје руке и грли све нас. И Христос
грли све нас кад уђемо у цркву својом невидљивом руком. Љубави имати то је
нешто највеће што нам је дато. Име Бога је љубав. Ако неко има љубав у срцу
свом он има Бога у срцу свом. Најбитније је да имате љубави, али не само према
онима који нас воле, већ према онима који нас не воле. Сведок те љубави је овај
манастир. Многи су се огрешили о овај манастир. Ми се молимо Богу да и њих
помилује. Манастир је дочекао да под своје куполе прими и ваше лепе и мудре
главице и да се и ви овде Богу помолите''. Деца су обишла још и извор на
коме је како предање каже воду пио Милош Обилић са својом храбром војском и ту исту одмарао. Па и ми после
600 година писмо од исте Воде са истог Извора, са Источника Воде Живе. Поред је
и бела капелица, крстионица посвећена Светом Сави, где се обавља Света Тајна
Крштења, тајна новог почетка, почетка који води у живот вечни и непролазни.
Одлазак на ово путовање
помогао је Господин Душан Миловановић, директор Нациналног парка ''Тара''.
Други покровитељ и човек добре воље, који нам је изашао у сусрет, јесте власник
фирме ''АС превоз'', Госпдоин Сретен Аћимовић. Овим помињањем још једном им
благодаримо и од свег срца захваљујемо, јер су нам притекли у помоћ и својим
даром помогли да успешно реализујемо ово мало ходочашће.
Ученици су се вратили,
живи и здрави, слава Богу, у Бајину Башту, у 20 сати и 30 минута, испред храма
Светога пророка Илије. Радост и одушевљење код деце не могуће је описати и
речима исказати, али утисци које деца носе са собом о томе најбоље сведоче и говоре.
Ево шта о томе кажу ученици ОШ ''Свети Сава'' из Бајине Башта.
Бојана Сандић: ''У путу нам је било добро. У аутобусу смо
сви певали. Било нам је добро. Били смо радосни. У првом манастиру смо били на
Литургији и причестили се. Тамо смо видели још неке грађевине око манастира. После
смо свратили у други манастир и ту нам
је било лепо. Врло је леп манастир. Видели смо мошти. После смо отишли у трећи манастир
Каона. Ту нам је било најлепше. Ту имају два језера. Видели смо пећину која нас
подсећа на пећину у којој се родио Исус Христос. Највише ми свиђа историјат
треће цркве Каоне''. Да је било добро, одлично, лепо, а најлепше у Каони и
да су се супер провели, сведоче и остали Бојанини друови: Ђорђе Живановић,
Мирослав Бошковић, Милојко Новаковић, Марија Кремић, Ивана Мирковић, Жељко
Јовановић, Јована Јањић, Сања Вилотијевић, Оливера Гвозденовић, Драгана Милић,
Предраг Кремић, Светлан Мартиновић, Милорад Митровић, Вук Стевановић.
Немања Јовановић: ''Обишли смо три манастира ваљевског краја.
Сваки од њих леп је на свој начин, а посебно манастир Каона. Лепо су уређени сви. Волео бих да у још већем броју
деца се прикључе на Верску наставу. Такође, да сваке године буде по једно
овакво путовање''. Милица Лазић:
''Поручила бих онима који нису са нама
пошли-штета, јер супер би сепровели''. Ана Деспотовић: ''Највише ми се свидео манастир Каона. Свиђају ми се фреске како су сликане''.
Мирјана Југовић: ''Највише ми се свидело у манастиру
Каона, када смо били у пећини која представља пећину у којој се Христос родио.
Свиђа ми се језерце и паткице које су биле ту''. Јована Јанковић: ''Највише
ми се свидео задњи манастир. У манастиру где су
мошти Светог Владике Николаја, оне су баш лепо мирисале''. Кристина
Гагић: ''Сви манастири су лепи, али највише
ми се свиђа манастир Каона и једна грађевина у том манастриу која представља
пећину у којој се родио Исус Христос и два прелепа језера. Моји утисци су да
сам много била одушевљена и порука за све јесте да посете ова три манастира''. Тијана
Гвозденовић: ''Сви манастири у којима
смо данас били су урезали неко лепо сећање у срце, али највише манастир Каона''.
Део ове предивне атмосфере
забележио је и Господин Душан Мићић, сниматељ локалне телевизије ''ББ канал
4'', како би снимљени материјал био емитован у емисији ''Искре вере''. Овом
приликом захваљујемо се и Госпођи Зорици Мићић, аутору поменуте емисије и њеном
супругу, који су пропратили ово путовање и сматрали га вредним пажње.
Свим добротворима и људима
добре воље, који су нам помогли, који су стали уз нас и веровали у ''идеју'' да
се крене на ово путовање, желимо да изразимо посебну захвалност. Пре свега
желимо да заблагодаримо Његовом Преосвештенству Епископу Жичком Госпдоину
Хризостому који нам је дао благослов и одобрење за ово ходочашће, али и Архијерејском
намеснику рачанском оцу Горану Милинковићу, који је имао слуха за ову ''идеју''
и који је веровао у ту исту ''идеју''. Од Бога им свако добро и живели нам на
многаја љета!
6. јун 2005.
Бајина Башта
ПОКЛОНИЦИ
КРОЗ ХЕРЦЕГОВИНУ И
ЦРНУ ГОРУ
У
недељу свету , 12 . септембра 2004. године , на дан када наша Мајка Црква
Православна , слави спомен на Сабор Светих србских просветитеља и учитеља ,
кренули су поклоници Бајине Баште , на челу са протојерејом ставрофором оцем
Илијим Лијескићем , у организацији
туристичке агенције '' Таратурс'' , на поклоничко путовање кроз светиње
Херцеговине и Црне Горе.
Наше
прво свратиште било је Гацко , кроз претходне периоде много пута рањено и
крваво , али сада васкрсло и светлошћу Христовом окупано. Стигосмо у храм Свете
Тројице , узесмо нафору , а затим чусмо причу свештеника о храму и Гацком .
Храм Тројички , потиче из 19 века , а у њему се служи Божанствена Литургија од
пре три године . Около храма видне су скеле и тренутно се обнавља и полако
васкрсава . Видне се су ране на зидовима храма . Из историје знамо да су овај ,
као и многе друге храмове , комунисти скрнавили и оскрнавили . Тако је и овај
храм за време другог светског рата претворен у магацин и складиште за брашно .
Отац Илија узе воштаницу малу да је прислужимо
за покој душа мученика земље херцеговачке и жртвоване . Наше друго свратиште
била је Корићка јама , натопљена крвљу , сузама , лелецима и јауцима светих мученика православља . У маленој капелици
отац Илија одслужио је мали помен за покој светих душица општине Билећа .
Гледамо у јаму која је саблазна , дубока , крвава и рањена . И сада чујемо
јауке и осећамо ране и бол мученика . Колико је само покланих , убијених и
прекланих глава ? Колико ископаних очију ? Колико призора страшних и крвавих у
другом светском рату ? Колико кланих и недокланих ? Колико поливених кречом
живим ? Геноцид од хрватско-муслиманских усташа испуни јаму Корићку жртвом
преголемом , која живи и живеће у песмама и молитвама .
Пролазимо Билеће . Наша пажња није
могла , а да не примети , да се не задиви лепоти Билећког језера : плавог ,
дубоког , сјајног , мирног и чистог .
Окупани сунчевим зраком , стигосмо
у Требиње , у манастир Тврдош , у седиште епископа захумско-херцеговачких .
Предање каже да је манастир из 4 века и да га је подигао цар Константин , који
је пролазио поред реке Требишњице и пожелео да на том месту сагради храм .
Године 1996. нађени су темељи првобитног храма и почела су прва ископавања . Храм
је рушен . У доба турске владавине постојала је интензивнија делатност
градитељства , захваљујући којој је подигнута велика црква манастира Тврдош ,
коју је подигао херцеговачки митрополит Висарион 1509. године и Јован . Црква
је живописана 1510. г. , од стране сликара Вицка Ловрова . До 1690 . у Тврдошу
су столовали херцеговачки митрополити , а углед му је нарочито порастао у време
митрополита Василија Острошког . Млечани
1694. године заузимају манастир , разарају га , руше куле . Светиња остаје
пуста до 1930. године . У манастиру се чува лик Пресвете Богородице , део
фреске који је скинут са зида , а потиче из времена митрополита Висариона , а
својом лепотом и уметничком вредношћу подсећа на Милешевског Белог Анђела . У
храму су похрањене мошти : рука Свете краљице Јелене Анжујске , честица Часног
Крста са Голготе и делић моштију Светог монаха Јоасафа , последњег Немањића
цара Јована Уроша , сина Душановог полубрата Симеона ( Синише ) Уроша , ктитора
Метеорског храма Светог Преображења , коју је подигао 1370 . год. Манастир је
посвећен Успењу Пресвете Богородице .
У поподневним сатима попели смо се
лествама духовним на узвишење Требињско звано Црквина,које је у средњем веку
било православно гробље са црквом . Обретосмо
се пред храмом Херцеговачком Грачаницом , који је посвећен празнику
Благовештењу . Храм је подигнут жељом песника и дипломате Јована Дучића . Камен
темељац је постављен 1999. г. , а први грађевински радови започети су у марту
2000. г. Налик је на Косовску Грачаницу , и нема припрату као косовски узор .
Изграђен је за 7 месеци , уз финансијску подршку ктитора Господина Бранка
Тупањца , бизнисмен из Чикага .Поред храма изграђени су још и : звоник ,
владичански двор , библиотека , амфитеатар , салон за банкете и други објекти
за свештена лица и госте . Полијелеј је рад грчких мајстора , а иконостас од
беле липе рад је столарске радионице
манастира Твдош . Двери су урађене по узору на двери Хиландарске . Храм је
живописан , а радови се приводе крају . Рађено је акрилним бојама , а дело је
уметника из Београда . Унутар храма , са десне стране је могила песника Дучића
, чији су земни остаци пренети 2000. године из Чикага у родно Требиње , и
положени су у крипту . Изнад могиле је фреска на којој су насликани песник
Јован са књигом у руци , као и ктитор Бранко у белом стихару са макетом цркве у
руци коју предаје Пресветој Богородици .
Ручали смо у Требињу граду , на
обали реке Требишнице , на ваздуху , у сунчано поподне , крај блиставе и сјајне
воде . Овде се најлепше и најлакше чита поезија Дучића , али се и најбоље
схвата и разуме песникова туга преголема .
У вечерњим сатима стигли смо под
Острог , под планину и гору високу , где се поклонисмо светом ћивоту и целивасмо
мошти целебне Светог Василија Острошког чудотворца . Чувар ћивота очита нам
молитве за оздрављење , помаза нас уљем светим из неугасивог кандила које
даноноћно светли над ћивотом острошким и
светим . Зарадова се светац , још више ми , па похрлисмо у сусрет свецу грешни и покајани заједно сви ми . Необичан
мир и топлина обузимали су срца наша . Ноћење под звезданим небом , под
острошким висинама , уз пој птица и малених цврчака .
Дана другог , 13 . септембра 2004
. г. , на дан када наша црква славна , поштује спомен на празник појаса ( ризе
) Пресвете Богородице , присуствовали смо литургијском и евхаристијском сабрању
у храму Острошком .На крају Литургије још једном се поклонисмо свецу ,
измолисмо благослове , напојисмо се благодаћу , узесмо нафору , опростисмо се ,
прислужисмо воштанице мале и кренусмо ка Доњем манастиру .
По обиласку Доњег манастира Острошког
, нађосмо се пред капијом Цетињског
манастира , који постоји од 15 века и који до данас сведочи нашу веру
православну . Данашње здање је из времена династије Петровића , с почетка 18
века . Иконостас је из 19 века и рад је грчких мајстора . У храму су мошти
Светог Петра Цетињског , истакнутог војсковође и владике , који се упокојио
1830 . , а за светога је проглашен 4 године по упокојењу . На иконостасу је
икона Светог Петра Цетињског , а изнад ћивота је икона истог светог , савремени
рад из 20 века . Последњи завет Светог Петра свом наследнику Петру Другом Петровићу Његошу
, али и свима нама гласи : '''Не бој се и држи се Русије '' . Историја нас учи
и показује нам зашто је важно да будемо са браћом Русима. У Цетињској светињи
чува се још и : десница Светог Јована Крститеља , део Крста на коме је Христос
распет , али се још увек не налази у храму и чудотворна икона Пустинољубитељка
( Филеримоса ) , из 1 века , дело Светог апостола Луке . Она је још увек
својина државног музеја на Цетињу . Ове светиње добијене су из Русије од
Романових , као поклон дому Карађорђевића . Једно време ове светиње чувале су се
у манастиру Острогу , 1941 . год. Потом смо посетили богату манастирску ризницу
у којој се чувају експонати непроценљиве вредности . То су : прва штампана књига на Балкану
1493. на ћирилици Октоих ( Осмогласник )
; рукописне књиге од 12 до 16 века које су добијене из Русије ; рукописне књиге
16 . 18 века , чији је добар део пренет из ризнице манастира Пиве ; круна Светог Краља Стефана Дечанског из 14
века ; епитрахиљ Светог Саве ; копија чувене фреске Светог пророка Илију храни
гавран у пустињи из манастира Мораче ; митра митрополита Висариона 17 век ;
црквене утваре и сасуди из доба Немањића ; предмети од текстила ; иконе 17 и 18
века ; плаштаница из Беча 18 век ; копија Владимирске иконе ; две иконе
итало-грчке школе ; руска икона Богородице Богољубске ; икона Млекопитатељнице
; антиминс на коме је служио владика Данило ; минијатуре у дрвету и металу ;
свети сасуди барокне епохе 18-19 века ; окована Јеванђеља поклон руског цара ;
кадионице ; руска звона , која су пренета из манастира Врањине са Скадра ;
Јеванђеље , крст у злату и плаштаница , коју је лично извезла и даривала руска царица Катарина Светом Петру Цетињском
; две иконе Светог Александра Невског дар кнезу Николи ; икона Светог Василија
Острошког са Светим Николајем Мирликијским ; богослужбене владичанске одежде ,
донете из Русије и ручни су рад , а које су носиле Цетињске владике : Данило ,
Сава , Василије , Петар Први , Петар Други ; одежда Светог Петра Цетињског и
митра без крста , што занчи да ју је носио у чину архимандрита ; одежде Петра
Другог Његоша , сат из Рима , свећа са његовог монашења , орден Свете Ане и
документ Руског Синода о рукоположењу ; чудотворна икона Светог Трифуна са
делићем моштију ; портрет митрополита Илариона Рогановића и Висариона Љубише ;
одликовања Аустроугарска , Бугарска , Руска ; икона Богородице Умиљење ; одежде
Митрофана Бана и потоњег патријарха Гаврила Дожића ; круне са венчања краља Николе
и Милене и њихове две народне црногорске капе ; икона Светих Романових мученика
, који су канонизовани 2000. г. Од стране Руске Православне Цркве .
Са Цетиња запловисмо у сусрет
престоници црногорској Подгорици , у манастир Дајбабе , који је основан 1897 .
г. , и у облику је правилног крста . Са страна од улаза налазе се десно и лево
келија Светог Симеона и исповедаоница . Фреске су рад Светог Симеона , чија је
главна карактеристика крупне очи на фигурама светитеља . Крупне очи говоре и
осликавају детињу и чисту душу светог оца Симеона , који се упокојио 1941. г. .
Предвидео је ратне ужасе другог светског рата . Поклонили смо се моштима Светог
Симеона чудотворца Дајбабског . Од 1953 . г. дешавају се прва чуда и исцељења у
манастиру и она трају и до данас . Те године, нема девојчица, проговорила је
пред иконом Богомајке . Пре седам – осам година иста икона угасила је пожар
који је задесио светињу .
Следећи кривудаву реку Морачу и
њен живописни кањон , заустависмо се у истоименом манастиру Морача , задужбини
кнеза Стефана из 13 века , који је посвећен Успењу . Манастир је некада био богато
украшен фрескама , иконама и богатим даровима . био је покривен оловом до 16
века , када је страдао . Имао је чак и стотину монаха . Након тога обновљен је
за време патријарха Макарија Соколовића , када је добио нови кров . Чувена је
фреска морачка – фреска из 13 века : гавран храни светог пророка Илију у
пустињи . Иконостас је у позлати на дрвету , а улазна врата су у слоновој кости
. У порти морачкој је и мањи храм светог Николаја Мирликијског , који је
живописан у 17 веку . Овај манастир имао је многе улоге кроз историју . Био је
дом молитве . Под Богородичиним колом окупљао је и позивао народ на заклетву и
борбу против непријатеља . У храму су мошти : рука Светог Харалампија мучениак
из 3 века . Свети Василије Острошки је често навраћао у овај храм и у њему се
топло молио Христу Богу . Овде се налази и свечев свети лик на две иконе .
Последње место ходочашћа , била је
Света Куманица , о којој нема писаних података , већ само предања , по којима
је ктитор крајем 13 и почетком 14 века Свети Григорије Куманички , што сагради
на Атосу свети манастир Григоријат . Упокојио се на Атосу , а када је тај
манастир изгорео у 18 евку , монаси светогорски донели су свечеве мошти у Куманицу
. Ову светињу нико никада није рушио , али се она срушила сама по себи услед
остарелости . Део моштију Светог Григорија Куманичког данас се налази у манастиру
Драговић , у породици свештеника Лазовића , под подом манастира Куманице , а
један део је у саркофагу унутар храма , које су нађене пре четири и по године ,
када је започела и обнова . Припрата је дограђена у 16 веку . Куманицу зову још
и Мали Острог , а чуда и исцељења су многобројна . Сваке године 26. јула овде
је велики народни сабор и сабрање . '' После 300 година поново се чују звона у
Куманици '' , рече нам архимандрит отац Николај куманички , који нам молитве
очита , помаза на с уљем светим , и пријатно нас угости и почасти великом
трпезом љубави .
Господе Исусе Христе Боже наш ,
Теби нека је вечна слава и хвала кроза све векове векова . Амин .
14. септембар 2004.
у Бајиној Башти
објављено у листу БАШТИНА
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ
2005.
СА
БАЈНОБАШТАНСКИМ ГИМНАЗИЈАЛЦИМА НА ГОРУ ОСТРОШКУ
У
суботу 3/16. априла 2005. лета Господњег у 5 сати изјутра кренула је поклоничка
дружина мала, испред храма светог пророка Илије у Бајиној Башти, на Острошку
Гору Преображења и Светог Православља. Поклонике је духовно руководило
свештенство намесништва рачанског на челу са протојерејом-ставрофором оцем
Илијом Лијескићем, оцем Милинком Лукићем и јеромонахом рачанским сабратом и
парохом оцем Јустином.
Организација
и реализација дводневног поклоничког путовања до манастира Острог, Српске Горе
Синаја, са ученицима трећег разреда Гимназије ''Јосиф Панчић'' у Бајиној Башти, уследила је како би настава
Православног Катихизиса за средњу школу имала свој пуни смисао и успеха у
малом, али заједничком учешћу катихете и његових ученика на светотајинском
евхаристијском сабрању. Сама идеја око реализације горе поменутог путовања
потекла је на иницијативу самих ученика и њиховог катихете, потписника ових
редова. Ово и овакво путовање је велика новина и по први пут креће једна таква
акција након 4 године присутног предмета ''Православног
Катихизиса'' унутар градских школа. Новина је и то што се на том путовању придружују и неки од њихових другова
из одељења који не похађају наставу Православног Катихизиса, што је добро и
корисно. Поред двадесет једног ученика горе речене Гиманзије, остатак чинили су
верници бајинобаштанског краја.
Велику
благодарност дугујемо Светом Василију Острошком Чудотворцу, слава му и милост,
али и још једном Василију, тачније Господину Василију Павићевућу, директору ХЕ
''Бајина Башта''. Први, јер нас удостоји да целивамо његове свете мошти, а
други, јер постаде покровитељ једног
дела нашег путовања, па им овога пута изражавам захвалност у име ученика трећег
разреда Гимназије, у име свих осталих поклоника, али и у своје лично име. Још
једно велико благодарење дугујемо и Господину Недељку Ракићу, командиру
ватрогасне станице бајнобаштанске, који нам је помогао да истрајемо и да не
посустанемо у оставрењу и реализацији ове душекорисне идеје која се зацарила и
родила на једном од часова Православног Катихизиса. Желим да се захвалим и
свештенству храма светог пророка Илије, нашем духовном руководитељу протојереју
ставрофору оцу Илији, али и оцу Милинку и оцу Јустину Рачанину, који запловише
са нама на ово ваистину чудесно, тајанствено и божанствено путашествије.
Наше прво место поклоњења била је Корићка јама, сведок геноцида
хрватско-муслиманских усташа, у коју су 4/5. јуна 1941. године
усташе бациле 134 Србина билећког краја.
Кости зверски уморених људи извађене су из јаме 1953. год. и 1956. год. и
похрањене су у заједничку спомен костурницу у центру села Корита. Порука
преживелих из јаме гласи: ''Ој Корићка
пуста јамо клета, ти нас врати са онога света; у недрима твојим ми смо били, и
ту тешке ране задобили, од усташке бајонете клете. Нек потомци наши ово знају,
нека памте и нек се чувају, и нек отом историја пише, да се никад не понови
више''. Оци су одслужили мали помен за душе многострадалне, уз пламен 55
воштаница, донетих и принетих на жртву као дар свето-рачанске обитељи и оца
Јустина.
Друга поклоничка станица био је мнастир Тврдош, седиште епископа
захумско-херцеговачких, по предању из 4
века, као задужбина цара Константина, који
поред реке Требишњице пожеле да сагради храм, чији су првобитни темељи
нађени 1996. год. и када су и започела
прва ископавања . Храм је рушен, али никада срушен. Велика црква
манастира Тврдош подигнута је од стране херцеговачког митрополита Висарион
1509. год. Ово је храм у коме се и Свети Василије Острошки замонашио, али ово
је и храм који чува мошти. Поклонили смо се руци Свете краљице Јелене Анжујске,
мајке нашег краља Драгутина ктитора рачанске свете обитељи. Ту су још и честица
Часног Крста са Голготе и делић моштију Светог монаха Јоасафа, последњег
Немањића и ктитора храма Преображења на
Метеорима из 14 века.
Корак по корак, попели смо се
на Требињско узвишење Црквина, где у
свом величанству почива храм Херцеговачка
Грачаница , подигнут по жељи
песника Јована Дучића 2000. год. за
свега 7 месеци, по узору на Косовску Грачаницу. Овај велелепни храм ктиторско
је дело и задужбина Господина Бранка Тупањца, Србина из Чикага, који ни тамо
далеко не заборави херцеговашки крш и камен. Ручали смо поред звоника храма
који је живописан акрилним бојама од стране београдских уметника. Унутар храма
почива песник Дучић, пренет 21. октобра 2000. год. из далеке Америке и положен
у крипту 22. октобра 2000. год. Пренет
је после 57 година када је напокон
испуњена песникова жеља, песников аманет.
У вечерњим сатима стигосмо под Острог , планину и гору високу,
надморске висине 900 метара, која чува
свети ћивот и мошти целебне Светог
Василија Острошког Чудотворца, где се сабрало 18 аутобуса да принесе Жртву хвале. Mанастир Острог je најзначајнији и најпосећенији
манастир у СПЦ- и. Кренули смо да
гредимо уз Острошке висине ка Горњем манастиру, жртвујући се 3 км или пола сата
хода, журећи у две црквице: Св. Крста и Св.
Ваведења (где су свечеве мошти). Приступали смо са вером, страхом, љубављу, побожношћу,
скрушено, молитвено, покајнички и тихо, у манастир који је основао и подигао Светац Василије из Острога
у 17 веку. Сваког 12. маја мења се обућа свецу, а сваке 12 године га пресвлаче.
Ноћили смо под небеском капом, под камењем острошког гнезда љубави и милости
Божије.
У недељу свету 4/17. априла 2005. лета Господњег нађосмо се
на Божанственој Литургији отворених двери и нахранисмо храном која чуда ствара.
Целивали смо мошти Светог Василија и кренули ка
храму новомученика Станка,
који је освећен 18. децембра 2004. ,
а унутар кога су после 61 годину
похрањене свете кости 27 острошких жртава, чланова штаба краљевске војске у
отаџбини за Црну Гору, Херцеговину, Боку и Рас, који пострадаше под Острогом
18. октобра 1943. , поклани без суда и пресуде. Овде је пренета и света ручица 15-огодишњака новомученика Станка посеченог за Христа. То је дете коме су
нудили славу и част, али то дете се не одрече Христа и прихвати да буде сечен на комаде. Бог нам је сачувао
његове свете ручице да нас милују и све од реда благосиљају.
После Светог Причешћа пошли смо око 10 сати ка
Даниловграду, у манастир Ждребаоник
на поклоњење Светом Арсенију Сремцу, другом по реду српском Архијереју Светосавске
Цркве Христове.
Наш тајанствени брод кретао се даље ка цетињском манастиру, где се
поклонисмо моштима Светог Петра Цетињског, Владике и Владара, необично високог
раста, плавих очију и лепих црта лица. Поклонисмо се и десници Светог Јована
Крститеља, делићу Крста Животворног, али се и опоменусмо да нам недостоаје
чудотворна икона Пустинољубитељка ( Филеримоса ), из 1 века, дело Светог
апостола Луке, јер је неда државни музеј са Цетиња. Посетили смо и богату манастирску ризницу и
експонате од немерљиве вредности, од којих се издваја прва штампана књига на
Балкану 1493. на ћирилици Октоих (Осмогласник).
У Подгорици посећујемо манастир
Дајбабе, из 1897. год. , у облику
правилног крста, са келијом и фрескама Светог Симеона, чије крупне очи
говоре о детињој чистој души фрескописца
и иконописца. Поклонисмо се Светом старцу дајбабском Симеону, који је под Острогом провео 6 година, радећи у монашкој острошкој школи.
После окрепљена код оца игумана
Исака, остависмо Зету плаву и запловисмо уз Морачу хладну, где нас дочека мајка манастирска Морача,
задужбини кнеза Стефана из 1252. год. ,
који је обновљен за време патријарха Макарија Соколовића. Овде
се чува на далеко позната фреска из 13 века названа ''Гавран храни светог пророка Илију у пустињи''. У истој порти посетисмо и омањи храм светог Николаја Мирликијског
Чудотворца. У свето-морачку обитељ Свети
Василије Острошки често је навраћао и
баш овде се топло молио Господу и Христу Богу. Јединствен пример ове
обитељи и храма јесте фреска ''Богомладенац
са плавим очима''. У манастиру се поклонисмо левој светој руци без палца Светог мученика
Харалампија из 3 века.
Пратили су нас таласи радиа Светигоре и речи Митрополита
Амфилохија који каже: ''Речи које се
понављају хиљадама година и речи које је записао пророк Давид Боговидац и цар,
који је предак по тјелу Господа и Спаса нашега Исуса Христа, речи које садрже у
себи наду, ону истиниту наду, непоколебљиву наду и вјеру. Без обзира шта се
догађало овдје са човјеком на земљи Бог, је Онај Који га чува и Бог је Онај
Који га штити од свакога зла, сваке несреће и невоље. Та вјера је она вјера
која је надахњивала пророке, апостоле и мученике. На тој вјери, на тој живој
вјери су градили свој живот земаљски народи, умни и мудри владари и војсковође
и свеци Божији. Захваљујући тој вјери човек је опсато и опстаје овдје на земљи.
Та вјера је надахњивала изабрани народ Божији. Код нас има оних који мисле да
знају ту најдубљу науку, која је дубља од свих наука земаљских и ако никада ниједну црквену књигу нијесу
прочитали, и ако никада чак се нијесу ни честито прекрстили, и ако никада нијесу у цркву ушли, иако нијесу се ни
крстрили ни миропомазали, и ако се никада на истински начин нијесу Богу ни
помолили, и ако никада се нијесу ни причестили. Не знају шта је то покајање,
шта је то Црква и шта је оно што Црква носи у себи и чиме она обдарује људе и
земаљске народе''.
У вечерње сате стигли смо у Свету
Куманицу, где се поклонисмо
Светом Григорију Куманичком, који чува
светињу коју нико никада није рушио, али која се срушила сама по себи
услед остарелости, светиња која се ''обрушила'', како нам исприча добри домаћин
отац Архимандрит куманички Николај, који прими монашки постриг у нашој Светој
Рачи украј реке Дрине. Куманица је Мали Острог, на удаљености 7 м од пруге Београд-Бар
у милешевској епархији, који је васкрсао
после 3 века, 2000 год. за свега 220 дана.
У нашу Бајину Башту, прекрасну,
милу и драгу, стигли смо у раним јутарњим сатима, у 2 сата и 30 минута, у
понедељак 5/18. априла 2005. лета Господњег, хитајући да живимо небески живот
ходећи по земљи. Најтананији покрети душа наших, накупише изобиље благодати и
Божанског просветљења, али само онолико колико смо имали љубави и покајања,
љубави и преумљења, љубави и преобраћења. Ово је наше време подвига и време
големога труда, а касније ће доћи и време награда. Знамо да нас Бог награђује и
више него што смо заслужили и даје нам преко наших трудова. Отворили смо се
према Богу по мери свог личног покајања и постали смо излечени православним
постом, ми синови Божији кроз Господа Исуса Христа Који нас усиновљује Богу
Оцу. Амин.
18/19. април 2005.
Бајина Башта
ДУХОНОСНИ СТАРАЦ
ЋИРИЛОВАЧКИ И БАЈНОБАШТАНИ
Седам поклоника, седам
боготражитеља, креће на исповест духоносном старцу новембра месеца 2003. лета
Господњег, на дан Светог Арсенија Сремца архиепископа пећког и српског, на дан
Свете мученице Параскеве- Петке Иконијске, на дан Светог Димитрија епископа
ростовског, на дан преподобног Јова Почајевског, на дан преподобног Нестора
печерског. Седам поклоника, седам душица, у Христу Господу сродне, сложне и
побожне, у сред јесени ране, путују праћени пролећним даном и Сунцем које је
сијало и грејало. Од њих седам, шест је житеља бајнобаштанског краја.
После много препрека и искушења,
чета мала, али одабрана, дошла је пред капију испоснице Острошке, пред
Ћириловачки манастирћич, пред обитељ свету подигнуту на висинама изнад града
Колашина. Ни одрон на путу, ни непроходни пут кроз Морачки кањон, нису
зауставили срца јуначка, да дођу и стану пред старца великог и часног, пред
подвижника, проповедника и боговидца.
Прилазимо старцу радост у срцу,
услед дугоочекиваног сусрета. Суза у оку, услед сагледавања сопствених
сагрешења. Старац нас благосиља све од реда. Прима нас у гостопримницу срца
свога богоноснога. Након послужења, старц почиње да беседи. Ми ћутимо, оборили
главе, молимо за опроштај. Покајање свеопште. Ни прича није уопштена, нити тек
онако ради реда, иако тако изгледа. Прича старац свакоме од нас, прича и наше
мисли чита, открива и разоткрива. Кроз поуке кратке, дотиче свакога од нас, и
полако разоткрива наше грехе.
Након приче, уследио је нови
благослов. Имали смо ту част да ову дивну ноћ, пуну размишљања и сопственог
преиспитивања, проведемо под кровом старчеве свете обитељи. Такав мир, такву
непомичност и непокретност сопственог тела још нисам доживела. Кроз мене је
струјао неки необичан мир, несвакидашњи.
Устали смо по моншком типику, у
зору рану, на дан светог Аврамија Затворника, журећи на полуноћницу и жељно
ишчекивајући Литургију Свету и Божанствену. Старц служи. Очи не сме да подигне
у висину, грешни и бескорисни слуга Божији. Крадомице и понекад, усуди се да
погледа ка олтару, одакле га задиви и обасја пријатна светлост Царства
Небеског, које се пројављује овде и сада. Монахиње поју анђеоски, умилно
славећи вишњега Бога, Тројицу у Јединици.
После Литургије уследила је
исповест. Доћи овде, а не исповедити се, исто је као и ништа не урадити.
Отворила сам душу, и са сузом у оку, почела да исповедам сваку мисао духовном
оцу и страцу. Старац је на крају рекао: ''Моли
се ћерко, а Бог ће отварати путеве''. Трчећим кораком изашла сам из храма,
одлазећи радосна и весела, лака као перце које је могло да полети од необичне и
превелике радости и радовања. Била сам срећна, неописиво радосна, пуна мира и
умиљења. Пожелела сам да останем баш ту, у тој гори високој, на Тавору крај
Колашина, у пустињици и брдима скривеним
од сваке буке и муке.
Кренула сма назад, дому своме,
носећи са собом небоплаве очи старчеве, које ме и сада гледају и опомињу. То су
очи из којих сија светлост и која ми осветљава све путеве и корак сваки чини
лаким. Понела сам тај мирис тамјана у души и поуке земаљског анђела и небеског
човека, старца ћириловачког и Христовог верног угодника, који се непрестано за
све нас милом Богу моли.
23/24. септембар 2004.
Бајна Башта
1. И 2. НОВЕМБАР
2008. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ
КОРИЋКА ЈАМА наше прво место поклоњења, тај
неми сведок стравичног геноцида хрватско-муслиманских усташа, који су 4/5. јуна
1941. усташе бациле 134 Србина билећког
краја. Кости зверски уморених људи извађене су из јаме 1953. и 1956. када су
похрањене у заједничку спомен костурницу у центру села Корита. Порука
преживелих из јаме гласи: ''Ој Корићка
пуста јамо клета, ти нас врати са онога света; у недрима твојим ми смо били, и
ту тешке ране задобили, од усташке бајонете клете. Нек потомци наши ово знају,
нека памте и нек се чувају, и нек отом историја пише, да се никад не понови
више''. Четири поклоника, мала чета али одабрана, прислужи 4 воштанице и
принесе их на жртву о Митровданским задушницама.
Друга поклоничка станица манастир ДОБРИЋЕВО древна светиња старе Херцеговине са храмом Ваведења Пресвете Богородице. По предању
потиче из Немањичких времена. Данашњи древни храм потиче са почетка 16 века. Пренет је на
данашњу локацију 1964. Смештен је на путу из прваца Билеће ка Требињу, на 15-ом
километру у селу Орах, на обали Билећког језера, које је настало при изградњи
хидроелектране на реци Требишњици. Фреске су с краја 16 и почетка 17 века, а
рад су монаха Хиландарца Георгија Митрофановића, који је живописао и манастире
Морачу, Завалу, Пећ, хиландарску трпезарију... Благослов нам дели седи старац
игуман Добрићевске женске обитељи Архимандрит Симеон Биберџић. У храму се
поклонисмо светој руци непознатог светитеља. Прислужисмо воштанице и кретосмо
даље праћени све време кишом и тмурним облацима, кроз које се ипак пробијало
новембарско јесење сунце.
Из Требиња крећемо ка Мостару, а
на 4-ом километру пред нама се указа једна од три капије манастира ТВРДОШ,
на десној обали реке Требишњице, чији
је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Данас као и некада у прошлости,
манастир јесте епископско седиште захумско-херцеговачких архијереја. По предању,
како нам исприча гостољубиви монах, по благослову и послушању, потиче из 4
века, као задужбина цара Константина и Мати му Свете Јелена. Ти првобитни темељи и гробница нађени су 1996. када започеше и
прва ископавања. Крајем 13 и почетком 14 века обновљем је од стране
краља Милутина. Храм је рушен, али никада срушен. Велика црква манастира Тврдош
подигнута је од стране херцеговачког митрополита Висарион 1509. Ово је храм у
коме се и Свети Василије Острошки замонашио, требињски и захумски архијереј
постао. Овај храм чува мошти. Поклонисмо се руци Свете краљице Јелене Анжујске,
мајке наших краљева Драгутина ктитора рачанске свете обитељи и
Милутина (мајчинска света рука овде је од 1992.). Ту су још и честица
Часног Крста са Голготе и делић моштију Светог монаха Јоасафа, последњег
Немањића и ктитора храма Преображења на
Метеорима из 14 века. Ту је и икона Светог Спиридона са делићима свечевих светих
моштију, о којој нам монах послушник прича и каза да се налази у олтару. Још
нам рече да манастир није манастир ако се у њему не служи сваки дан Литургија.
Прекрасни иконостас у дрвету дар је Грчке Првославне Цркве.
Враћамо се у Требиње и гредимо ка
Требињском узвишењу Црквина, према величанственом храму ХЕРЦЕГОВАЧКА ГРАЧАНИЦА, који
је подигнут 2000-е за свега 7 месеци, по узору на Косовску Грачаницу. Овај
велелепни храм ктиторско је дело и задужбина Господина Бранка Тупањца, Србина
из Чикага, који ни тамо далеко не заборави херцеговачки крш и камен, и коме тек
тамо далеко признаше патент, захваљујући чему стиче иметак од кога и подиже ово
прекрасно дело и то у земљи која не хтеде да му призна патент. Поред храма је
високи звоник. Храм је живописан
акрилним бојама од стране београдских фрескописаца. Унутар храма почива песник
Дучић, пренет 21. октобра 2000-е из далеке Америке и положен у крипту 22.
октобра 2000-е. Пренет је после 57
година када је напокон испуњена
песникова жеља, песников аманет. На гробу затичемо венац од требињског смирисног
цвећа, положен у данима обележавања културне манифестације ''Дучићеви дани
поезије''.
У
вечерњим сатима стигосмо под ОСТРОГ планину
и гору високу, надморске висине 900
метара, која чува свети ћивот и мошти
целебне Светог Василија Острошког Чудотворца, где се сабрало тма људи да
принесе Жртву хвале Богу. Ово јесте најзначајнији и најпосећенији манастир у
СПЦ-и. Доњи манастир са храмом Свете Тројице потиче из 1824. Горњи манастир, удаљен 3 км или пола сата хода
од Доњег, чине две црквице: Часног Крста из 1665. (који је живописан
1667.) и храм Ваведења Пресвете
Богородице (живописан 1667.) где се и налазе свечеве мошти. Припрата у храму
Ваведења дозидана је 1774. Данашњи изглед добијен је 1926. Оба храма потичу из
времена Светог Василија и његове су задужбине. Острог јесте планина и гора
висока, која чува свети ћивот и мошти
целебне Светог Василија Острошког Чудотворца. Манастир је
основао и подигао Светац Василије из Острога у 17 веку, као место
најтежег и највишег аскетског подвига. На путу од Доњег ка Горњем манастиру јесте ЦРКВА НОВОМУЧЕНИКА СТАНКА (освештана
маја 2005.) , унутар које су после више од 6 деценија похрањене свете кости 27
острошких жртава, чланова штаба краљевске војске у отаџбини за Црну Гору,
Херцеговину, Боку и Рас, који пострадаше под Острогом 18. октобра 1943.,
поклани без суда и пресуде. Овде је
пренета и света ручица
новомученика Станка посеченог за
Христа. То је дете од 15 лета коме су нудили славу и част, али то дете се не
одрече Христа и прихвати да буде сечен
на комаде. Бог нам је сачувао његове свете ручице да нас милују и све од реда
благосиљају. Ово је први подигнути храм посвећен новомученику Станку. Ноћили
смо под небеском капом, под камењем острошког гнезда љубави и милости Божије.
У
недељу свету нађосмо се на Божанственој
Литургији отворених двери и нахранисмо храном која чуда ствара. Приступали смо
са вером, страхом, љубављу, побожношћу, скрушено, молитвено, покајнички и
тихо...Целивали смо мошти Светог Василија и кренули ка МОРАЧИ
ка храму Успења Пресвете Богородице, а ктитор је кнез Стефан Вуканов, унук
Стефана Немање (Симеона Мироточивог) из 1252. Морача је надалеко чувен по свом
фреско-сликарству из 1252. Најлепша фреска у српском живопису 13 века јесте она
на којој Светог Илију у пустињи храни гавран. Јединствен пример је и фреска на
којој је приказан Богомладенац са плавим очима. У манастиру се чувају мошти
ктитора Стефана, као и лева рука без палца Светог мученика Харалампија из 3
века. Манастир је некада био богато украшен фрескама, иконама и богатим
даровима. Био је покривен оловом до 16 века, а потом је страдао. Имао је чак и
стотину монаха у прошлости. Након тога обновљен је за време патријарха Макарија
Соколовића 1574., када је добио и нови кров. Иконостас је у позлати на дрвету,
а улазна врата су од слонове кости. У порти морачкој је и мањи храм светог
Николаја Мирликијског из 1635., који је живописан у 17 веку. Овај манастир имао
је многе улоге кроз историју. Био је дом молитве. Под Богородичиним колом
окупљао је и позивао народ на заклетву и борбу против непријатеља. Свети
Василије Острошки је често навраћао у овај храм и у њему се топло молио Христу
Богу. Овде се налази и свечев свети лик на две
иконе.
КУМАНИЦА
чува чудотворне мошти Светог Григорија Куманичког. Црква је посвећена Светом
Архангелу Гаврилу, а потиче из 15 века. Смештена је 7 метара од пруге Београд -
Бар и припада милешевској епархији. Манастир је срушен у 18 веку, а васкрсао је
после три века. Обнова је започета у априлу 2000-е, а завршена је за 220 дана. Куманица
је наше друго велико светилиште после манастира Острог и проглашена је за
светињу првог степена. Назив манастира долази по предању од кумова којима један
велможа повери на чување своје благо. Због опасности они саградише цркву и у њу
сакрише благо. Други везују назив манастира за народну изреку: ''Кумим те
Богом'', која је карактеристична за житеље Лимске долине и целог овог краја. Народ
је доносио сваки нађен камен, да се узида у зидине Куманице, што је учињено. Исцелитељска
моћ манастира је велика, а чуда и сведочења су многобројна. Света Куманица, о
којој нема писаних података, већ само предања, по којима је ктитор крајем 13 и
почетком 14 века Свети Григорије Куманички, што сагради на Атосу Свети манастир
Григоријат. Упокојио се на Атосу, а када је тај манастир изгорео у 18 веку,
монаси светогорци донели су свечеве мошти у Куманицу. Ову светињу нико никада
није рушио, али се она срушила сама по себи услед остарелости, јер је начео зуб
времена светињу која се ''обрушила'', како нам исприча добри домаћин отац
Архимандрит куманички Николај, који прими монашки постриг у нашој Светој Рачи
украј реке Дрине. Део моштију Светог Григорија Куманичког данас се налази у
манастиру Драговић, у породици свештеника Лазовића, под подом манастира
Куманице, а један део је у саркофагу унутар храма, које су нађене када је
започета обнова. Припрата је дограђена у 16 веку. Куманицу зову још и Мали
Острог. Сваке године 26. јула овде је велики народни сабор и сабрање. После 300
година поново се чује звук звона у Куманици.
МИЛЕШЕВО древна светиња и конак у порти,
заокружена целина манастирског комплекса
крај Пријепоља, који јесте српски свети град Јерусалим. Овде се поклања
и метанише пред кивотом Светога Саве, у коме
се чува света рука Светитеља Саве и гроб Светога Саве. Овде је и кивот Светог
краља Владислава, а Бели Анђео са милешевске фреске све поздравља и свима
отпоздравља: ''ХРИСТОС ВОСКРСЕ!''. Овде су и мошти Светог Нестора Тркуље
игумана милешевског кога партизани убише и стрељаше октобра 1941-е, а који је
канонизован на мајском сабору 2005-е заједно са новопросијавшим исповедницима и
мученицима земље српске.
У нашу Бајину Башту, прекрасну,
милу и драгу, стигли смо у вечерњим сатима, хитајући да живимо небески живот
ходећи по земљи. Најтананији покрети душа наших, накупише изобиље благодати и
Божанског просветљења, али само онолико колико смо имали љубави и покајања,
љубави и преумљења, љубави и преобраћења. Ово је наше време подвига и време
големога труда, а касније ће доћи и време награда, тих прекрасних Божијих
дарова. Знамо да нас Бог награђује и више него што смо заслужили и даје нам
преко наших трудова. Отворили смо се према Богу по мери свог личног покајања и
постали смо излечени православним постом, ми синови Божији кроз Господа Исуса
Христа Који нас усиновљује Богу Оцу.
Поклоничка прича завршена је
речима Митрополита Амфилохија: ''Без
обзира шта се догађало овдје са човјеком на земљи Бог, је Онај Који га чува и
Бог је Онај Који га штити од свакога зла, сваке несреће и невоље. Та вјера је
она вјера која је надахњивала пророке, апостоле и мученике. На тој вјери, на
тој живој вјери су градили свој живот земаљски народи, умни и мудри владари и
војсковође и свеци Божији. Захваљујући тој вјери човек је опстао и опстаје
овдје на земљи. Та вјера је надахњивала изабрани народ Божији. Код нас има оних
који мисле да знају ту најдубљу науку, која је дубља од свих наука
земаљских и ако никада ниједну црквену
књигу нијесу прочитали, и ако никада чак се нијесу ни честито прекрстили, и
ако никада нијесу у цркву ушли, иако
нијесу се ни крстрили ни миропомазали, и ако се никада на истински начин нијесу
Богу ни помолили, и ако никада се нијесу ни причестили. Не знају шта је то покајање,
шта је то Црква и шта је оно што Црква носи у себи и чиме она обдарује људе и
земаљске народе''.
Амин.
3. новембар 2008.
Бајина Башта
СВАКИ
МАНАСТИР ЖИЦОМ ОПАСАН...
У
суботње вече, 13. децембра 2008., испред цркве Св. Александра Невског, у
Београду, у 22 сата, уз молитву, пошли су, кренули на пут... Духовник и вођа
пута свештеник поменутог храма, отац Радивоје Раде Панић. Поред њега на пут
крећу и два свештеника из београдске Саборне цркве, отац Радич и отац Славиша...
До Косовске Митровице ишло се олако, а већ ту код Митровице подељене, преузима
их специјална пратња - косовска полиција, која им је додељена све на путу до
Пећи. Уз пут се чује како сваки манастир чува нека друга, нека туђа војска,
само не наша, само не српска...
У
недељу светлу, 14. децембра, између 7 и 8 часова, стижу у Пећку Патријаршију...
Да би дошли до Патријаршије пут их нанесе најпре кроз град Пећ... Призор бола и
ужаса - српске куће, домови српски - излупани, порушени, спаљени, опљачкани,
растурени, опустели... Шиптари живе онако како су и живели од вајкада, живе
онако како живе, онако као желе, а утисак је да су прљави и неуредни страшно, што показују њихове окућнице
и авлије. Прљаве су им улице, прљави су људи... Прљаво је и време... У Пећи
данас живи само 10 српских породица повратника, које се вратише и које се
усудише... Утисак је да Срба више нема, да их еј нестало... Остали су само
шиптари, остали су само они... Прошли су кроз Пећ, а на самом изласку из града
указаше се капије Пећке Патријаршије... Војници старни италијански прегледаше
личне карте српских поклоника, пустише их унутар манастирских зидина, иза којих
их сачека љубазна мати игуманија Февронија. Моја саговорница Милка
Петронијевић, Бајинобаштанка, која се отисну на ово ваистину необично и
тајанствено путовање, а неки би рекли и ''ризично'' и наша суграђанка која ми откри тајну косовско-метохијских светиња,
показа дар мати Варваре монахиње ове
свете обитељи - икону Пресвете Богомајке Пећке... Целивала сам икону прекрасну,
и даље бележим откривену тајну... У овој обитељи живи 25 монахиња и 7
искушеница. Пожурише у храм да целивају иконе и да пођу кроз 4 цркве, колико их
у Патријаршији Пећкој има... Почиње недељна Литургија... Служе и саслужију
свештеници београдски, а међу њима је и отац Илија свештеник при храму Св.
Димитрија на Карабурми, кога је овде затекло дежурство (по недељу дана овде
дежура по један свештеник из београдско-карловачке митрополије јер је Пећка
Патријаршија ставропигијални храм )... Причестило се мноштво поклоника... Након
Литургије, послужење и ручак... У Пећкој Патријаршији целиваше свете главе Св.
Петочисленика и мошти Св. Архиепископа и
Патријараха српскога трона... Поклонише
се чудотворној икони Пећкој Богоматери, чуварки Косовско метохијске земље... Клима
у Пећи иста као на Тари... ''Ко је из Пећи
долазио бар једном на Тару, много је заволео Бајину Башту и Тару, јер их то
много асоцира на ту пећку долину... У Пећи је било снега око Патријаршије, као и ових дана што напада снега
у Бајиној Башти и околини...'', прича сликовито Бајинобаштанка која походи
ову свету српску земљу... На централном православном гробљу у Пећи прислкужују
свеће на гробовима родитеља, дедова и предака... Капела гробљанска посвећена
Св. Николи, стоји - уништена и оскрнављена, обрасла у бршљан и коровско биље...
Гробови изобарани, уништени... Изломљени крстови, ишчупани крстови - бачени...
Оборени споменици, изломљени... Призор бола и ужаса... Наши Срби њихово ни
једно гробље нису ни такнули, нити у њега, не дај Боже, дирали!
Око
13 сати крећу за Високе Дечане... Дошла је друга страна пратња по њих, која их
спроводи до Дечана... У месту Дечани на све старне билборди на којима је лик
Рамуша Харадинаја... Пре уласка у манастирску порту, дочекује их војничко
старно, овога пута - италијанско обезбеђење... Бункери на улазу, како моја
саговорница Милка (живи сведок и учесник путовања) рече: ''Као у филму 'Отписани'. Свуда џакови са песком, прозорчићи на бункерима,
жица... Колутови жице, опасани около. Дечански монаси којих има око 30, започели су зидање великог заштитног зида
около манастира, али зид још није завршен''. Још увек се прикупљају
донације за један метар дечанскога зида, за један центиметар, који њима значи
више од живота... ''Из зида вире шипке,
кроз које ће проћи та неизбежна жица, кроз коју ће вероватно бити укључена
струја'', завршава Милка причу косовско-метохијску... Све подсећа на логор...
Улазе унутра... Тамо иза жице неки лепши свет - све предивно и чисто, мирно и
тихо... Дечани Високи - прелепи. Причају
им историјат. Целивају мошти Св. Краља Стефана Дечанца... Монах, чувар кивота,
чита молитву за здравље... Поклањају се и сестри Св. Краља - Јелени Дечанској...
Прислужују воштанице, уз молитву личну, своју унутрашњу, нечујну и тиху...
Око 16 сати крећу пут манастира Зочишта, у
манастир Св. Врача Козме и Дамјана. Овај манастир тотално је срушен у мартовском
погрому, када је разнет динамитом и спаљен до темеља... Прислужују свећице и остављају
прилог храму... Нема икона, јер све што је некада постојалао у том кобном
марту беше спаљено, па стога игуман отац
Стефан није мога много да им прича... Могао је причати о спаљеном тог
старвичног марта 2004. и уништеном, али није могао показати пређашње богатство...
Упркос томе, данас поново жив, обновљен и васкрсао из пепела попут птице
феникса - манастир Св. Врача. У храму целивају делове моштију Св. Лекара. И
овај манастир као и сваки на Косову и Метохији, чува нека страна војска, нека
туђа чизма... Ову светињу која броји 7 монаха, чувају Аустријанци... Сваки
манастир косовско-метохијски, па и овај, жицом опасан и бункерима... Жица се затвори
док су поклоници унутра, а када крену према аутобусу жица се отвара да прођу...
Около по брдима све су шиптари...
Из Зочишта крећу за Велику Хочу, где их
дочекује домаћин свештеник који је остао са својим народом... И његов син ђакон
је при истом том храму. Милка ме послужује дечанским вином и прича: ''Велика Хоча је метох манастира Дечани.
Цар Душан је поклонио Дечанима Велику Хочу са виноградима, чији се виногради
још одавнина спомињу. Ти виногради хочански одликују се климом која је иста као
и на Светој Гори. У Хочи пуно је
винограда, али су запустели већином, па се данас све више и више обнављају.
Опет васкрсава дечанска виница''. Поклоници су спавали по приватним
кућама... Тако црква плаћа домаћинима по 5 евра за конак по особи како би
нешто зарадили. Неки од мештана раде за
манастир по дневници, како би зарадили по неки динар... Пазаре по шиптарским
радњама, јер немају где. Уђу у продавницу, а они их гледјау бледо... У винској
капели целивали су специфичну икону Прсвете Богородице која је на дрвету.
Једном је из Богородичиног ока пошла суза или крв, и од тада на икони осато је очигледан траг, остала је мрља, која
на то подсећа и опомиње... Поред ове иконе ту је и Христова икона. Испред обе
иконе зажижена стона кандила обасјавају малу винску капелицу... Вечерали су у
трпезарији при парохијском дому... Струје час има час нема. Агрегат је радио за
време вечере, како би видели јести. Након вечере уследило је распоређивање по
породицама, по кућама... Нема струје и даље... А када дође струја, готово истог часа и као да још брже несатне...
За спавање распремили су се уз палмен свећа...
У
понедељак 15. децембра око 5 сати и 30 минута, рано изјутра крећу уз молитву, за
манастир Девич на славу... Шиптари су свуда... Осећај није баш пријатан... У Девич
стижу око 7 сати... У 9 почиње Света Архијерејска
Литургија коју служи Преосвећени Владика липљански Господин Теодосије... Поред
овог њиховог ту је још 5 аутобуса из Панчева и Београда који су дошли на славу манастирску...
Владики Теодосију саслуживали су београдски свештеници и дечански монаси, који
овде често служе Литургије... Дечани помажу Девич... У Девичу поклонише се
моштима Св. Јоаникија Девичког, чији празник данас ово мноштво торжествено
светкује... Фреске унутар храма су гараве. По малтеру урезано по неко УЧК. Нема
нигде икона и ништа се од фресака не види. Само голи и црни зидови... ''Причешћује Владика Теодосије... Полако и
дуго узима честицу... А честица велика, чини се огромна... А вино'', наставља свој доживљај причасник, Милка, ''имам осећај да је баш то причешће као струја сишло до свих мојих
прстију на ногама... Утисак тако јак, чист, топао... Ово причешће легло ми је
као неки рај...''. Након Литургије прислужили су свеће воштане... Потом
одлазе на монашко гробље, на гроб монахиње где свештеник служи помен... Славски
ручак беше пријатан и сладак... Игуманија ове свете обитељи, која броји 7
монахиња, јесте преподобна мати Анастасија... Французи чувају Девич жицом опасан...
Рекли су им да се мора кренути тачно, без кашњења и у договорено време, јер
пратња косовске полиције неће да чека ни минута... Ако нема пратње, нема ни загарантоване
безбедности... Из Девича на дар, моја саговорница, донесе ми храстову гранчицу
бадњака божићњака...
Из Девича полазе око 13 сати... Уз пут причају
им приче косовско-метохијске... У Орашцу има само један мали кварт где живе
Срби... Шиптари им праве сметње... Српском народу, српској нејачи, ту је
јако тешко, као и свуда по Косову и Метохији... Немају овде Срби где зарадити новац... Фирме и фабрике
у којима су радили некада више не постоје, више не раде... У Гораждевцу стара
црква у мартовском погрому спаљена... Данас је подигнута нова... Када су палили
стару гораждевачку цркву, задњи су место напустила два свештеника, који
остадоше последњи ту са својим породицама. Извукао их је КФОР док је све горело
и умало да нису страдали. Нова црква данас сија на брегу, ''на једном брешчићу'', каза ми Милка... Шиптари стално изазивају и
иритирају и онако изиритирану ситуацију... До границе имали су специјалну коректну
пратњу косовске полиције...
Преласком
границе, дођоше у Рашку где посетише манастир Градац, гроб оца Јулијана крај
кога одслужише помен... У цркви икона Св. Теоктиста и Св. Краља Милутина и мајке им Св. Јелене Анжујске...
И ова светиња чува део моштију Св. Теоктиста које су похрањене у олтару, а
износе се за време службе вернима на целивање... На стенчици је црквица Св. Николе, коју је прво подигла Св Јелена... Иза
те црквице налази се гроб оца Јулијана. Причали су им историјат...
У
Београд се вратише нешто испред 22 сата... Походећи свету косовко-метохијску
земљу, спознаше да су монаси и преостали Срби на тим нашим јужним просторима жељни
људи... Жељни су да виде људе, да виде човека... Монаси и монахиње не чувају
доле манастире наше, већ чувају људе... Чим би отишло монаштво или, не дај
Боже, нестало на овим просторима, нестало би и
манастира наших, који би засигурно били срушени...
17. децембар 2008.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар