Витези слободе, јуначине и
људине, војници и бомбаши, јуришају у бој преко зелених поља, прса у прса, не
марећи за најљуће ране што им непријатељ наноси, храбро и племенито иду само
напред за Отаџбину милу, да горе на врху развију заставу тробојну српску, на
косама планине Јагодња, у чувеном боју на Мачковом камену, у северозападном
делу Србије. Убрзо после Церске битке која започе 12. августа 1914-е између
Аустроугарске и Србије под командом војводе Степе Степановића (а исход је Прва
победа савезника у вихору Првог светског рата), почела је 19. септембра исте
1914-е битка на Мачковом камену, чијој годишњици, помену и обележавању
присуствујем 16. септембра овог 2007-ог лета Господњег. Присећам се како се само
пре 93 лета на овом месту сукобише две армије, непријатељска Шеста
(аустроугарска) и домаћа (наша отаџбинска) Прва армија српска. Борба је била
даноноћна, а трајала је пуна 4 дана без престанка. За родну груду овде је живот
положило 800 Срба ( вјечна им памјат),
али је пало и 1200 Аустроугара. Надмоћ непријатељске војне силе нагнала је
малу, жилаву српску војску на повлачење, мада је није уплашила да оствари
крајњи и коначни циљ - СЛОБОДУ. На
Мачковом камену храбро је пао за ту нашу слободу српску комадант Четвртог
пешадијског пука ''Стефан Немања'' потпуковник Првог позива Душан Пурић, чије
кости почивају у порти православног храма у Ваљеву. Организатор сабрања на
Мачковом камену јесте Савез потомака ратника Србије од 1912-1920 године, чију
приступницу потписах 5. августа ове текуће 2007-е . Сетих се да тог истог дана
(5. августа 1914-е) пре 93 лета Црна Гора објави рат Аустроугарима и тако се
солидариса са већ нападнутом и рањеном сестром Србијом. Реших да приступим
Савезу потомака, али и сабрању у спомен битке на Мачковом камену, јер је управо
мој прадека Алекса Лаловић учествовао у ослободилачким ратовима од 1912-1918-е.
Данас, сада и овде приступам у спомен на свог врлог претка Алексу чија
проливена крв вапи, а све жртве пале у ослободилачким ратовима траже да им се
сваки њихов подвиг и рана никада не заборави. Историчар Антониеј Ђурић записа: ''ОНИ
ЗАИСТА ЈЕСУ НАШИ ДЕДОВИ И ОЧЕВИ, А КОЛИКО СМО МИ ЊИХОВИ ПОТОМЦИ - НЕКА СВАК
УПИТА СЕБЕ!''.
септембар 2007.
Бајина Башта
објављено у листу ЗАВЕТ
Нема коментара:
Постави коментар