И тако по обећању јако брзо сам се повратила на место наше славне и дичне епопеје... Већ о Покрову ове 2016-е - ето ме по други пут на Кидањачи... Остадох онда и стадох сада у ишчекивању да сазнам шта се крије у музејској поставци... Баш овога лета када је интересовање за 1941-у толико одједном постало нам важно... Да ли због тога што мину и премину читавих 75 лета... Да, све ми је јасно: ми смо народ који воли приредбе и јубилеје... па треба измислити "агенцију" која ће се нарочито ове јубиларне године побринути да све изгледа помпезно... као да ови из завичаја ужичког не умеју ништа да ураде без ових из капиталног нам града београдског... А оно између тих година може и да пропадне начето зубима нашег немара и заборава...
Штета што овде не ради овај предиван ресторан, како би посетилац и путник намерник имао где попити чај или кафу... Но како сазнајемо батргајући по лицу места имају на пролеће намеру да опет оживе ову пространу кафану...
И тако са посебном пажњом кроз додуше јако запуштен и хладан простор, без адекватног грејања, а ваздух пун неке мемле и влаге, обилазим ову музејску поставку и знам да су и они морали корачати по оном новембарском кијамету снежном... читав Раднички батаљон...
Издани... промрзли... гладни... не штедећи себе и своје младе животе... Народ тог краја још памти и препричава злочине оне, за које не беше никад меродавног суда и судишта - осим Божијег и вишњег... Поклане су и побијене читаве породице... деца од 4 године...
"Тешко је данас поћи на запад: кровови града још се виде, задњи је можда и пут и напад, а човек не може да не иде" - пева Славко Вукосављевић... и коначно чак две књиге са дуго траженом поемом Кадињача проналазим управо овде... једну књижицу купих за 20 динара, а другу за 80 динара...
И заиста освану и данас онај светли и осунчан дан... да огреје и поштена срца наша...
"Како би другче тих двеста груди грејало данас видике сиве, како би другче обични људи мирно гинули да други живе!" - Вукосављевић нам рецитује стихове своје, док шуми оно поносно борје... под осунчаним небом наше Слободе...
А ја не могу да не прелиставам поему од почетка до на крај и са краја до на почетак... "Веруј, земљо, тај дан ће доћи... Ако паднемо, ипак с нама низ ове стазе чете ће проћи с осмехом победе на уснама...".
И тако ходам... корачам... а скоро читав један век рецитује стихове све те...
"И ко би тебе сад преболео, буном засејан црвени саде!"... И све је данас овде црвено... и мој црвени шал од вуне ко румени освит Слободе наше...
И тако враћамо се постојбини из чијег правца и душман клети крете да удари по Кадињачи... "Подиже се ужичка нахија против бесних немачких дахија. Смрт фашизму - само смрт!...".... Тако нека буде... по стиховима песме која се певушила по околини Ужица још од 1941-е...
Нема коментара:
Постави коментар