Један
од ретких, али свакако најинтересантнијих повига јесте подвиг неуморног трагања
и тражења живих, аутентичних сведока духовника - стараца који су трагали за
живом речју васкрслога Христа. Попут највећих трагача наилазимо на духоносног оца,
архимандрита рачанског оца Саву, који је постао вољом Божијом духовни учитељ,
родитељ и руководитељ, свима онима који су жедни и гладни Христа Бога. Следећи
пут самопознања и богопознања, достигао је до Христовог лика, монашким и свештеничким путем, који ни мало
није олак, до жељене мете и Христових висина. Живи у унутрашњем миру, у светој
рачанској манастирској тишини, у пустињици срца свога. Својим личним животним
примером и поукама, као и бројем до сада учињених дела, осветљава стазе свима
онима који су гладни и жедни једино Христа Бога. Из његових топлих речи, зрачи
несебична љубав и балгодат Духа Светога. Њега посећују са свих страна земље
Србије, тражећи савет великог Божијег трудбеника. Његов богати животни опус и
рад јасно сведочи да је овај многопоштовани отац рачански и Високопреподобни Архимандрит отац Сава,
истински син деснице, који још
увек неуморно ради.
С
старим српсим поздравом - помаже Бог, започињемо причу сваку, па и ову о оцу
Сави и вазда расположеног га срећемо у нашој Светој Рачи украј Дрине. Данас када се много говори о духовном руковођењу, о духовницима,
о поверењу, о способности и могућности да некоме излијете своју душу и сваку
мисао, сваку патњу и бол, присећамо се мудрих речи које умеде да изговри отац
Сава. Данас када се говори о слободи, о слободној одлуци, при којој духовнику
поверавате свој живот и дајете своје срце на такву врсту духовног руковођења и
узрастања ка Богу, а све с циљем да то води ка препороду, ка преображају, ка
слободи у Христу, пожелимо да отац Сава прозбори још по коју реч о поменутим
питалицама. Како све ово најлакше и најједноставније схватити и појмити у
времену у коме трајемо и живимо, у времену велике отпадије и великих искушења?
Присећам се очевих речи које гласе: ''Ту
се ради о питањима која се тичу унутрашњег монашког живота. Мирјани се обраћају
духовнику. У односу на прва времена оснивања монашких заједница то је било јако
строго у та времена. Сваки који је ступао у манастир, био је поверен духовном
оцу - старцу, који га је руководио у духовном животу и водио ка усавршавању,
тако да би он у своје време могао да буде другима духовни отац. То је једно
специфично искуство. Мора да се стиче да би неко могао да буде духовник у
правом смислу. Такав духовник не може да изађе из неке богословске научне
школе. Може да изађе научен, да има знање, али монашком духовном животу само
може да се научи у манастиру под строгим монашким правилима, прописима и
дисциплинама. Свети Антоније Велики кад је учествовао на сабору, питали су га
шта је превасходно - књига или разум. Он је рекао да је превасходан разум.
Књига настаје на основу разума, књигу је написо неко разуман. Ученост је
потребна, али духовно искуство се заснива првенствено на испуњавању Божијих
закона и животом по Божијем закону. Тиме се постиже духовност и светитељство,
ако се живи у складу са нашом хришћанском вером и Јеванђељем''.
Један
свети старац, на питање које гласи: ''Шта је то монашки живот?'', одговорио је
да је то уствари ношење свакодневног Крста, то јест свакодневно распињање за
друге и сараспињање за Христа. Стога је тај и такав монашки живот, права
радост, вечно блаженство и срећа надљудска, срећа по Богу. Монахујући јесу сви
који крећу за Христом, ка Голготи, ка Распећу. Како истрајати у том ходу, који
је тежак, који води уз стрму лествицу, јер знамо да нам ваља победити многе
препреке, старсти и слабости, при том пењању? Отац Сава на ову тему овако размишља, ако ме сећање добро служи: ''Најосновније је у монашком животу
послушност, девственост и трпљење. То су главне одлике монашког принципа и
живота. У монашким списима имамо доста примера, у житијама светих, у
прологу много примера из монашког живота
светих отаца. Један од примера је - када је један брат срео једног оца монаха и
духовника и упитао га какав треба да буде прави монах. Старац му ништа није
одговорио већ је испред себе бацио скуфију - капу и почео да је гази ногом, а онада је рекао :
''Брате ради ли ова капа штогод, бунили се? Он одговори: ''Не''. Ако хоћеш да
будеш савршен монах у монашкој заједници онда мораш овакво понижавање, гажење и
вређање и увреде да примиш ћутке, али не са болом у души, већ са задовољством
ради Христа и свог монашког позива. Да не кунеш оне који ти наносе увреде и
понижење, да их љубиш и волиш као да ти чине највеће добро, да их не мрзиш. Ако
постигнеш такву меру у монашком животу бићеш савршен монах''.
Велике
недаће, патње, туге, боли и невоље, устремиле су се на човека. Да би се човек
спасао неопходно је да поред три велике врлине: вере, наде и љубави, задобије и
смиреноумље, смиреност, трпељивост, смирење. Неопходно је да истрпи и претрпи
све до кончине, до краја, како би се спасао. Трпљењем се најлакше откључавају
врата вечног рајског живота. Један духовни старац каже да треба бити трпељив до
проливања крви и да се тако постаје свети. Како на све ово пробудити грешног,
палог, изгубљеног човека, острашћеног и порочног, слабог, сломљеног и очајног?
Много је прича било на ову тему у трпезарији рачанској, а мени се урезаше у
сећања очеве речи ове: ''Трпљење је
највеће оружје сваког човека. Трпљењем се све побеђује то је и сам Господ на
Крсту показао својим примером приликом страдања. Најтеже муке је поднео и
замолио је Оца да то не упише у грех
онима који су га распињали. Трпљење је најбитнији фактор не само за монашки
живот. Сусрећемо људе мирјане који доживљавају разна понижења, искушења на
послу, у предузећу, у свим структурама. Сваки човек наилази на недаће. Нарочито
данас када су људи изгубили сваки компас љубави једних према другима. Човек
мора да има трпљење, да што види - не види, да што чује - не чује, иначе ако
почнемо да рагујемо онда ће нас истерати. Трпљење није својсветно само монашким
редовима. Трпљење је потребно свуда. У
Јенађељу се каже - ко нас удари по једном образу, да му окренемо и други. Неко
каже - а докад ћу ја да окрећем образе. Ту нема алтернативе. Посвађала се два
човека и један лупи шамар другом. Шта сада да чини онај што је добио шамар. Да
докаже своју праведност или не? Често пута када неко некога злоставља, физички
или вређањима, ако тај претрпи шамар,
јер често пута су теже речи него шамари, ако он то не узврати на неки себи
својствен начин, постоји могућност да онај који га је ошамарио да се покаје.
Ако одговори на шамар - шамаром, онда томе никад краја. Врло значајно за наш
људски живот јесте - трпљење.
Искрено
покајање, скрушено срце, палч по Богу, умилење, унутрашњи мир и спокој, осећај
блажене утехе, воде човека ка небесима, ка спасењу, ка Радости - Исусу Христу.
Покајањем, светом тајном исповести, Светим Причешћем, човек бива и постаје
исцељен. Шта је хришћанину - подвижнику још неопходно да би корачао стазом
живота, која је сва у знаку благодарности и благодарења Господу сада и увек и у
векове векова? У госпопримници рачанској једном приликом разговарало се и на
ову тему: ''Човек мора да што мање греши
да би се што мање кајао. Ако је већ упао у грех по својим слабостима, онда по
црквеном учењу треба да се покаје, јер света тајна покајања је ново крштење.
Крштењем се човек ослобађа наследног прародитељског греха, а покајањем и
исповешћу од својих сопствених грехова. Има људи који се стално исповедају,
стално греше и све то иде у недоглед. Најосновније је да се човек труди да што
мање друге вређа, да што мање зла нанесе. Више се у томе треба трудити, него се
трудити да се што чешће исповеда. Том приликом питала сам оца како да човек
остане имун када га неко други вређа. Отац Сава уз осмех објашњава: ''Кад му то други чине треба да употреби
оружје које се зове ТРПЉЕЊЕ и ПРАШТАЊЕ.
Када
се говори о храбрости као хришћанској светој врлини, на шта се ту најпре мисли,
иако нам се чини да данас недостаје оне раношришћанске храбрости првих мученика
и исповедника, који су своју храброст посведочили мартиријем за Христа? Данас
је мало оних који би да страдају за Христа, готово да их нема. Значи ли
храброст данас ћутање, повлачење и кукавичлук, а знамо да је раније то било
храбро сведочење, подвиг, мучење, борба и освајање Царства Божијег на силу? Ова
тема је дошла једне недеље на ред као хлеб насушни, јер нам се учини да је
довољно нема. Отац је овако говорио о њој: ''Једноставан
је одговор на ово питање. Мучење које је било у првим вековима хришћанстава
мученици су могли то да поднесу зато што су били испуњени вером, чак толико да
нису осећали бол, јер је њихова вера била анестезија, а то им је сам Господ
даровао, такво стање. Они нису ништа важније представили у свом животу, осим
страдања за Христа. Читаве породице су се одрицале и старадле за Христа. Питање
је да ли ће у последње време имати ико да остане уз Христа? Кад би сад почело
то мучење питање је колико бих њих остало уз Христа?''.
Причи
никад краја, иако крај доћи мора, а отац Сава, неуморна рачанска глава, поруке
и најкраће поуке, за све верне бајнобаштане увек радосно дарива. Увек зна шта
да им препоручи и као да их упити на оно
на шта највише треба да усмере сву своју пажњу и стремљење.
Увек
му кажемо, а овога пута и пишемо: ''Хвала вам, оче архимандрите за ове речи
утехе и охрабрења, за ову ниску драгоцених бисера из непресушне ризнице нашег
светог православља. Хвала вам на очинској бризи, и поученију. У име свих
бајнобаштана од Господа вам свако добро и живели нам на многаја љета. Амин!''.
9. јануар 2006.
манастир Рача
Нема коментара:
Постави коментар