Побожно
и са топлином срца калуђери рукописци рачанске преписивачке школе испуњавали су
свју службу, своје задато послушање. Пажљиво и тачно испуњавали су своје велико
и најузвишеније дело, марљиво се трудећи да очувају чисту савест. Способни и
погодни бише за посао брзог стварања потребитих и насушних књига. Марљиви,
пажљиви, уредни, благоразумни и добри бише Рачани књигољупци. У страху Божијем
творише посушање задато. У љубави исписиваше слова, без превелике паузе или одмора.
У покоју, у тишини, у добром труду, у молитви, у безмолвију, у подвигу тешком
истрајавали су сневајући о Царству небеском и вечном. У радости Христовој
живели су све своје дане, усрдно делајући на књизи, на буквару, на рачанској
плодној духовној њиви, ћутљиви рачански анђели земаљски и људи небески. Богоугодници
и мудрословци кроз сузе ћутљиве пролише крв и зној, великодушности, трпљењу,
љубави и смиреноумљу учећи се, а све ради Христа Исуса Господа нашег Живота.
Здравоумље засија као сунце из градине књижевне рачанске и вину се горе под
облак као сури соко славопојање монашко рачанско. Ћутљиве рачанске пчеле, добре
и вредне, марљиво и вредно сакупљаше мед са цветова рајских, непрекидном
трудољубљу тежећи и стремећи, летећи ка Горњем Јерусалиму као голубови
предивних крила и дугиних боја, као соколови, мој соколе. Ученике своје научише
првој писмености и краснопису, знању и читању, вештини и имању. Пламену веру
усадише и пресадише у душе њихове. Нису много говорили, већ су много писали. Једино
што су поред Господа и књиге волели, било је ћутање. Иако малобројне њихове
речи бише красноречиве, а дела богоугодна, ћутљива, тиха и мирна. Дивити се
свему томе не умем, о богољепију вашем словити такође не умем. Дарове Божије
умножили су на корист душе своје, јер су ћутала уста њихова, јер су умукла,
занемела од молчанија опијена сва чула. Ћутала су уста, док је срце куцало,
молитву творило, с Богом побожно говорило и непрестано у молитвеном ритму
зборило: ''ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ СИНЕ БОЖИЈИ ПОМИЛУЈ И СПАСИ НАС ГРЕШНЕ''.
3/4. новембар 2006.
Бајина Башта
ББ Глас, новембар 2010.
УБОГИ МОНАХ ЈОВАН
(Хришћанска прича)
Монах
Јован познаје своју веру хришћанску изузетно добро. Он је целокупна и
свеобухватна личност. Поседује енциклопедијско знање. Он је универзлан у свему.
Када говори о нечему, говори толико описно и имате утисак као да се то управо
дешава сада пред вама. Са толико љубави и благости обраћа се само онима за које
осети да су жедни и гладни истине хришћанске. Воли мало да прича, следујући оно
лепу светоотачку истину да се нико никада није кајо због ћутања. Када прозбори
по неку мудру и медоносно реч, то је ваистину велики и радостан тренутак за све
оне који се нађу у светој обитељи у којој се монах Јован непрестано моли. Он је
пун благодатне енергије Духа Светога.
Монах Јован живи благодатним
животом у светој обитељи, служећи свима. Живи новим начином живота, и то
онаквим каквим га је научио Господ Исус Христос. Он је монах јуродиви Христа
ради. Просветљен је Духом Светим. Моли се за све и свима служи, па чак и онима
који му се подсмевају и који се грубо опходе према овој благородној души. Када
вас погледа својим плавим очима, чистим и прозирним, доживите велики преображај
и просто се застидите пред његовом скромношћу и смирењем. Велики је духовник
монах Јован. Прозорљив је и тај свој дар вешто прикрива. Себе сматра и назива
убогим. Свима говори: ''Опрости'', а када његов сабеседник заћути збуњен тим
што чује, отац Јован ће дати одговор уместо сога брат или сестре и рећи ће:
''Бог да прости''. Да, браћо моја, Бог да прости и њему, али још више и нама,
који треба да се застидимо пред његовом кротошћу и трпљењем.
Основна црта његове личности јесте
велика борбеност и трагање за истином, за Христом, али и умирање за ту истину.
Непрестано размишља о смрти и сећа је се. Овај живот је привремен и њиме се
спремамо за нашу отаџбину вечну и непролазну, за небо. Много размишња о спасењу
и опомиње све да чувају душу своју од погибије. Да је послушање према свом
духовнику веће и од поста и молитве, уверав нас и отац Јован својим личним
примером. Безпоговорно извршава свако послушање и тиме сведочи ове светоотачке
речи. Ништа не чини својевољно и без благослова. Себе сматра неуким, простим,
убогим и најгрешнијим од свих.
Све ово само сведочи о изузетности
његове личности и величини његовог срца, које је испуњено Христовом љубављу.
Нека Господ спасе и помилује
монаха Јована на сваком месту његовог подвига и служења Господу Исусу Христу, и
молитвама његовим нека помилује и нас грешне.
9.фебруар 2004.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
МАТИ
АНАСТАСИЈА
Свети
Владика Николај Охридски и Жички у мношту својих записа исписа: ''Сва култура
свих народа и свих векова мање је чудо и мања вредност од једног јединог живог
човека''. Такво једно чудо и таква једна вредност јесте личност мати Анастасије
старице монахиње рачанске, благе дечије душе, плавих очију и ведрога духа, која
и у својој 86-ој години живота твори монашко послушање у рачанској светој
обитељи. Ко год дође у рачанску порту задиви се лепо окопаном цвећу што га
вредна мати Анастасија с` монашком љубављу сади, окопава и гаји. Само они
поклоници који приђу ближе монашком гробљу рачанском просто занеме од лепоте и
призора свепрекрасног. По саксија цвећа процветалог на свакоме гробу, а корова
и досадне траве нема. Видан је ред,
дисциплина, одговорност, рад и велики труд старичиних неуморних руку, али и
огромна жртва љубави, да сачува и отргне од заборава наша гробља предачка, наша
света места рачанска. Наш однос према гробним светим местим показује и казује
какви смо као људи и какве смо то личности. Врла старица Анастасија, монахиња и
матушка, брине и о манастирској живини, али и о засађеној башти и поврћу под
стаклеником. Уме старамајак Анастасија да увесели и наша срца када јој се отме
песма духовна и када запоје својим дечијим анђеоским гласом о недељним и
празничним Литургијама. Цео њен живот може се описати речима Светог Јована
Златоустог: ''Врлина тела не састоји се у угојености и здрављу, него у
подношењу многих и тешких страдања...Није довољно само да изучавамо божанствене
речи, него је потребно и да их делима докажемо''. Мати Анастасија у својој 9
деценији живота показује неуморним делима сопствених руку, као и властитим
животним примером, каква је корист од вере праве православне, које нема без
чистог хришћанског исконског живљења. Више од две деценије у радости и миру
духовном проводи своје монашке дане
поред Архимандрита рачаснког оца Саве, угледајући се на Свету Мајку српску Анастасију и њеног сина
Светога Саве. Не само да их проводи, већ у ћутању и твори послушање иночко уз
Божију помоћ. Овим својим дрхтавим пером нисам кадра описати ни речима скромним
исказати лепоту матушкине душе и детиње
радости, јер у њеној личности милост и истина су се среле, а правда и мир су се
целивале, како нас то лепо учи мудри Псалмист цар Давид.
1. јун
2008.
манастир
Рача
објављено у
ББ ГЛАСУ
ЦРВИЧАНКА ОЛГА
БЛАГОЈЕВИЋ - МОНАХИЊА ЈЕЛЕНА
Рођена
у селу Црвици код Бајине Баште 1910. у фамилији Дуканић. Удала се, такође, у
Црвицу за Недељка Неђу Благојевић,
са којим је изродила четири сина и две кћери: Милосав (одселио се на Уб, село Тврдојевац); Радосав (упокојио се - живео и радио у Бајиној Башти); Видан (живи у Севојну код Ужица); Љубиша (упокојио се - живео у
Бановцима); Станимирка (удата у
Вишесаву у Дакиће); Славка (удата у
Павиће, Стублине код Обреновца). Породична крсна слава Благојевића беше Св.
Киријак Отшелник, у нашем народу чешће спомињана као - Михољдан. Олги умире
супруг Неђо, тако да остаје сама са четворо нејаке и на пут још увек не
изведене деце у тешко полсератно време (једино је син Милосав био ожењен и
ћекра Станимирка удата). И док једни воле да кажу како ''живот пише драме'', други пак воле да додају како ''живот пише чуда''. После
изненадног губитка супруга, Олга се реши
поћи пут манастира, следујући еванђелским радосним речима Христовим који
позива: ''Ходите к мени сви који сте
уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се
од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер
јарам је мој благ, и бреме је моје лако'' (Матеј 11, 28 - 30)...Ћерку Славку
даје у манастир Ћелије код Ваљева (која касније напушта искушеништво)... Ова
јака и посве храбра жена, за неке можда ''луда'',
не желећи никоме терет и сувишак бити, узе два сина Љубишу и Радосава за руке
па пут најближег манастира. Даде их у рачанску школу монашку и тако посташе
ђаци и искушеници рачански од 1956. Отац Јован Радосављевић радо ми при
сусретима у Рачи започињаше беседу о њима уз речи ''како су то били добри и вредни дечаци''. У својој новоизашлој
књизи о њима записа: ''Радосав
Благојевић - манастирски ђак, вредан и отресит дечак, који жели да ради, да учи
и да живи у манастиру. После војске није се вратио у манастир Рачу... Љубиша
Благојевић - бистар младић и благе нарави. Био је вредан и послушан на сваком
послу. Одлучио се да живи у манастиру и да се замонаши''... Син Видан,
прима монашки чин и постаје јеромонах Варнава у једном од овчарско-кабларских
манастира (у Светој Тројици?), али се касније размонашио. Овај до тада мени
непознат податак, исприча ми игуман лелићки Авакум, концем августа у лето 2003.
у манастиру Лелић...
Црвичанка
по рођењу Олга, замонашила се 3. јуна 1959. (?), у Троноши, на празник св. цара
Константина и Мати му Св. Јелене - чије име понесе, по благослову Еп. Јована Велимировића
(синовца Св. Владике Николаја). И њу и сина јој Љубишу (који на монашењу доби
име Хризостом) замонаши Ава Јустин Поповић, што им духовник беше... Мати Јелена
отпоче своје иночке дане код игумана Антонија у Пустињи 3 километра од Поћуте
ваљевске. Након 2-3 године из Раче им стиже Љубиша (потоњи јеромонах
Хризостом). Из Пустиње отац Антоније одлази ради обнове порушене и стардалне Троноше. Са
њим у Троношу прелази Љубиша са мајком Јеленом. Обновили су Троношу и оживели
монашки живот. У том манастиру постригоше своје власи, своје косе, мајка и син.
Потом јеромонах Хризостом бива постављен за игумана манастира Грабовац у
истоименом селу крај Обреновца. Касније се Хризостом размонашио и напустио
манастир Грабовац...
Једино
Јелена остаде доследна монашком звању до конца свог многострадалног и сузног
живота. Из Грабовца прелази у манастир Прасквицу на Свети Стефан крај Будве, где
проводи своје последње дане. Патила је од астме. Када се разболела пребачена је
у ужичку болницу. Упокојила се на Благовест 7. априла 1979. - истога дана када и њен духовник Ава Јустин Ћелијкси.
Похрањена је на монашком гробљу рачанском, где већ 3 деценије почива у тихој
лепоти нетакнутог мира. Од укупно 14-оро унучади колико их беше те 1979., само
је једна унука Мила (удата у Лаловиће)
присуствовала бакином монашком опелу и сахрани. Много је волела своју Милу, па
је летње распусте мала Миленица, док се није удала, проводила код баке монахиње
у Троноши и Грабовцу...
Ове 2009. године на Благовест навршава се тачно
30 лета од сећања на нашу представљену монахињу Јелену Рачанку, и ако Богу буде
угодно, и званично убројавање међу хорове светих, Јелениног духовника и нашег
Аве Јустина Ћелијског, које жељно
ишчекујемо на првом редовном овогодишњем мајском заседању Сабора СПЦ-е... Ову
животну несвакидашњу причу најбоље осликавају речи мудрог Махатма Гандија који
рече: ''Шта год радите, биће безначајно,
али веома је важно да то радите... Не смете да изгубите веру у људскост. Људскост
је океан; ако је неколико капи океана прљаво, океан неће постати прљав''.
4. фебруар 2009.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
ХИДРО ЦЕНТРАЛА МАНАСТИРА
РАЧЕ
Трагом архимандритовог дневника из 1985. л.
Г., који ми у руке једном дође, реших да отргнем од заборава и поделим са вама неке
од страница пожутелих, као и најзанимљивији детаљ везан за подизање хидро
централе манастирке... Под датумом 5. јун стоји архимандритовог руком исписано:
''Данас смо ишли са два инжињера у Ариље.
Гледали смо један млин који је на води, савремени. Меље бело брашно, одваја
гриз, итд. Намеравамо у име Божије да радимо сваремени погон на води, млин, стругару
и централу за осветљење, све да покреће турбина помоћу воде''... Тај верни
пратилац и сапутник архимандритов беше данашњи архимандир Сава коме Господ даде
у удео да спроведе до конца све оне
идеје и започете пројекте архимандрита Хризостома, кога спречи смрт да их оживи.
Тако се намера о подизанју мини хидро централе реализовала тек 2002., тачно
после 7 година од упокојења архимандрита Хризостома. ''У име Оца и Сина и Светога Духа сагради се ова хидро централа трудом
и ревношћу старешине манастира Раче са братством архимандрита Саве Ристића а са
благословом Еп. жичког Г. Стефана 2002. г. Грађевинске радове изводио грађ.
инжењер Ратомир Голубовић Голуб из Раче. Машинску опрему урадио машиниста Саво
Ђуровић из Штрбаца. Електро монтажу и
опрему урадио ел. инж. Петар Лаловић из Штрбца''. Табла на центарли
манастирској сведочи, да оно што духовни отац започе, то син по духу настави и
продужи. Са поносом већ пуних 7 лета централа производи киловате и шаље их у
напомнску мрежу електропривредног система Републике Србије. Поред оца Саве који
даноноћно брине о хидро централи, велику стручну помоћ при одржавању ове мини
хидро централе, пружа му електроинсталатер Владимир Лаловић из Бајине Баште...Једино
пројекат поновног подизања стругара поточара остаде у заплећку. Вредно је
подсетити се да је манастир Рача имао у прошлости и у свом власништву две
стругаре поточаре. Како се каже, једна је била ту близу манастира, а друга више
манастира на Шљивовачком потоку. Поменуте
стругаре градио је мајстор из Раче Танасије Баштовановић те 1879. у време
тадашњег архимандрита рачанског Максима
Милетића, који беше родом из Солотуше, као и наручилац овог великог посла и
подухвата, тачно пре 130 лета... Млин стари манастирски још увек меље брашно,
али смањеног капацитета и то само за потребе братије. И док полако у заборав
одлази сећање на рад млина рачанског који је снадбевао самлевеним брашном добар
део наше вароши и околних брда, у михољској кишној вечери још једну рачанску
причу покушавам да сачувам од заборава и испричам свима вама.
12.
октобар 2009., Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
МОНАШЕЊЕ НОВОГ САБРАТА МАНАСТИРА РАЧЕ
Лета Господњег 2002.(20/7. јула)
на бденију уочи презника светог великомученика Прокопија,које је служио у
амнастиру светој Рачи архимандрит Јован Радосављевић,проферсор Призренске
боголсовије,кроз чин мале схиме замонашио је и предао на службу Богу и народу
Божијем,брата Ивана Стојановића,рођеног 31. марта 1982. год. У
Београду,предавши га под небеску заштиту св.Јустину мученику и философу,као
монаха Јустина.Монашењу су присуствовале многе званице:игуман манастира Студенице
јеромонах Тимотеј са делом братства,монахиње манастира Св.Тројице код
Љубовије,протонамесник отац илија Лијескић,ђакон авлдимир Васиљевић,фамилија и
пријатељи монаха Јустина,новопостриженог.Било је 70-80 људи присутно.Након чина
монашења послужена је скромна вечера у манастирској трпезарији.
Искушенички
стаж новог пострижника манастира Раче,Јустина,износио је око три и по године.У
манастир рачу пристигао је оре годину дана.Пре доласка у рачански
манастир,подвизавао се и у врлини усавршавао у манастиру Студеници око једну и
по годину.Даље одлази у бањалучку епархију и подвизава с еу амнастиру Гомионица
у близини Бања Луке око 3 месеца.Владика Јефрем га ангажује на дужност
катихете,тако да је предавао и верску наставу,једно извесно време.Одатле одлази
у манастир Липље код Теслића,где проводи 7 месеци.Следећа обитељ у коју стиже
била је обитељ манастира Папраће између Зворника и Шековића,где проводи око 4
месеца.Његово последње место духовног узрастања и усавршавања,пре одласка у
манастир Рачу,био је манастир Сасе,између Братунца и сребренице.У том манастиру
млио се богу непрекидно 5 месеци,живећи у тишини и исихастичкој молитви.У
манастиру једино братство чинио је он сам.Уз помоћ Божију чувао је ову свету
цркву,задужбину цара Уроша.Манастир се налази близу рудника Сасе и црква је
подигнута у сред муслиманског села,које је срушено у последњем рату у
Босни.Једно време манастир је био парохијска црква,а служило се само три пута
годишње.Посвећена је Св.Тројици.Звоник и конак су страдали у последњем рату у
Босни,а на цркви је оштећен и кров.Најближе српско насељено место,јесте
Колонија.Пошто малдом искушенику беше тешко да сам буде у манастиру без
духовног руковођења старијег игумана,одлучује се и милошћу Божијом долази у
свету немањићку светињу манастир Рачу украј дрине,где га прима архимандрит отац
Сава са братством.По причању монаха Јустина,за манастир Рачу чуо је још ако ђак
у Призренској богословији од свог брата у Христу.Године 1996. уписао је
Призренску богословију,где је завршио 3 разреда.Монах Јустин је пореклом
врањанац,ако и ава Јустин Ћелијски.Али,заједничко им је још нешто.Обојица носе
име истог светитеља и мученика Јустина философа.
Зато
се сви помолимо Господу за рачанског новог сабрата,да га учврсти на монашком
путу и нека му буде на помоћи,молитвама светог Јустима мученика.Богу нека је
слава и хвала у векове векова.Амин.Сви радосно ускликнимо:''Слава Оцу и Сину и
Светоме Духу.Господе помилуј.На многаја љета''.Нека да Бог да се умножи ова
света братија.ВАистину је блажен пут којим се заветовала да иде ова душа уз
помоћ Божију.Идеал хришћанског спасоносног живота по светим оцима није ни
чињење чудеса,ни исцељење болесних,ни васкрсење мртвих,већ крајње
смирење.Зато,заблагодаримо и захвалимо Богу што је нашу свету Рачу украј Дрине
увенчао овим свечаним догађајем.Хвала Богу на свему и за све.
Јула 2002.
У Бајиној Башти
објављено у листу ИЗДАНАК
МОНАХИЊА
МАТРОНА (ПАЈИЋ)
1923-2004.
На
дан када наша Света Српска Православна Црква слави спомен преподобног Теодосија
Великог и блаженог Михаила,11/24. јануара 2004. лета Господњег,упокојила се
житељка манастира Раче украј Дрине код Бајине Баште,мати Матрона (Пајић),у 81 години живота.
Ова
дивна мати замонашила се у манастиру Љубостињи у време када је свети владика
Николај Велимировић подизао монашки живот у Србији.Мати Матрона је тако постала
живи сведок великог дела нашег светог владике и радо је своје монашке успомене
делила са свима који су долазили у манастир Рачу.Потиче из свештеничке
фамилије,која је дала дивне монахе и монахиње.Њен стриц је био почивши рачански
архимандрит Хаџи Хризостом Пајић.Сестричине мати Матроне су данас две дивне жичке
монахиње и сестре Евпраксија и Агнија.
Волеле је мати Матрона да проведе
лето у испосници манастира Раче,у црквици која је посвећена сабору свих српских
светих на Калуђерским Барама,на Тари.Тамо је ова дивна старица чувала своје
овчице,своје стадо.Позната је била и по томе што је у своје време у стаду имала по стотину оваца.Толико је
бринула за своје овчице и са пуно љубави је одгајала ова ваистину умљата
створења Божија.Волела их је и од милоште
звала:''Моје рале''.
Сахрањена је 13/26.јануара на дан
светих мученика Ермила и Стратоника,светог Јакова епископа нисибијског и
преподобног Максима Капсокалвина,на монашком рачанском гробљу.Опело су извршили
отац Венијамин архимандрит манастира Преображења Овчарског и архимандрит
рачански отац Сава,уз саслуживање бајинобаштанских свештеника оца Илије и оца
Томислава,као и других свештенослужитеља придошлих који су такође
саслуживали.На опелу су учествовали,поред свештенства и монаштва,родбина,
пријатељи мати Матроне и народ рачанског и бајинобаштанског краја,који су дошли
да се опросте од матушке која је оставила велики и неизбрисив траг на све нас
који смо је волели и познавали.
Сви су се молили са упаљеним
воштаницама да помене Господ своју смерну слушкињу и да је упокоји тамо где
светли светлост лица Божијег.Верујемо и надамо се да је душа мати Матроне
примила обећана добра у Царству Божијем и да је окусила бесконачни и блажени
живот рајске Отаџбине Небеске.
Сви су говорили овог јануарског
сунчаног и светлог дана:''Оде нам мати Матрона'',не са тугом већ са хришћанском
радошћу,радујући се васкресењу,које
смрћу смрт победи и уништи.
Вечна јој памјат.
26.јануар 2004.
У Бајиној Башти
објављено у листу ПРАВОСЛАВЉЕ и ИЗДАНАК
ИЛИНДАН 2006-е
Нека је слава и хвала нераздељивој Тројици што се о Илиндану
обретосмо у манастиру Лелић на Светој и Божанственој литургији. Након Литургије
освештано је кољиво за покој душе почившег архимандрита троношког Антонија
Ђурђевића који се упокоји на данашњи дан, на Илиндан, 1997. године, равно пре
девет година.
Почивши архимандрит Антоније је личност коју желим да вам приближим, личност која
је везана за наш манастир Рачу, али и личност која је била блиска са мојим
претцима, личност која је била у преписци са мојом баком и деком, Станимирком и
Милијом Дакић из села Вишесаве.
По
благослову Светог Валдике Николаја отац Антоније је 1937. примио монашки чин у
манастиру Никоље под Кабларом. Године 1950. отац Антоније бива премештен у
манастир Рачу, у време када је у арчи било измештено братство овчарског
манастира Благовештења. У Рачи је имао под својим духовним руковођењем око
десет искушеника и пет монаха. Био је служитељ рачанског Божијег олтара, али и економ рачански. Након три године бива
премештен у ваљевски манастир Пустињу, који
такође посећује моја маленкост при повратку у родну ми Бајину Башту о Илиндану
2006-е. Године 1962. отац Антоније прелази у манастир Троношу, коју
посетих о Ивањдану 2006-е. Тада се сетих како сам 1987. последњи пут срела оца
Антонија у Троноши, како сам као ђак основне школе причала са старцем и великим
духовником мојих предака. Ових дана
2006-е некако пред Илиндан, претурала сам по коверти у којој похраних
старе слике, писма и разгледнице. Међу
њима пронађох три које својеручно исписа архимнадрит Антоније. Све три
разгледнице упућене су мојим претцима баки Станимирки и деди Милији Дакић у
село Вишесаву. Првом им честита Божић, а другом Васкрс 1964. године. Прва о
Божићу упућена је из Троноше и гласи: ''Христос се роди! Срећне празнике и нову
1964. годину жели Вам Игуман Антоније са братијом и мати Олгом'', (мати Олга је
мајка моје баке Станимирке, потоња монахиња Јелена Благојевић, чије кости леже
у монашком гробљу рачанском од Благовести 1979. године). Друга разгледница о
Васкрсу послата је 24. априла 1964. из поште Чачак, са ликом фреске Христовог
Васкрсења из 14 века, која се налази у Дечанима. Трећа разгледница је уствари
фотографија литије коју предводи почивши Епископ Јован Велимировић, Епископ
шабачко-ваљевски, синовац Светог Валдике Николаја. И ова разгледница упућена је
о Божићу, не видим које године, јер тог трага нема. Она гласи: ''Христос се
роди! Честитајући вам празник Богомладенца Христа, молитвено желимо да Вас Он
дародавац свих добара, обдраи свим добрима и овога и онога света. Поздрављајући
Вас, Милију и децу са радосним поздравом Мир Божији! Христос се роди! Игуман
Антоније са братијом и мама Олгом''. Упућена је мојима у Дакиће, под Кик, у Вишесаву,
баки и деки, Цани и Милији.
Осим Лелића на Илиндан 2006-е посетила
сам Ћелије, Јовању и Пустињу, места света ваљевског краја, средишта духовности
западне Србије, прекрасна светилишта Божија, непресушне изворе праве радости. Ту
радост осетише четири поклоника, радост премудрог и Свевидећег ока, радост
безизмерне Божије милости, радост премудрости и промисла Божијег, који све тако
дивно устроји и уреди, о Илиндану 2006-е године Господње. Свезнајући Господе
слава Ти и хвала за овај дан, за Илиндан, за сусрет, за радост, за велики мир и
тишину, за неизрециву лепоту краја, који нам отвари мошти Светог Владике
Николаја на Илиндан 2006-е.
Охрабрени и опет живи, одлазимо ка
Бајиној Башти, у нади да ће радост Христова вавек остати у нама. Амин.
2/3. август 2006.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
Нема коментара:
Постави коментар