БОЛ ОД ЈУЧЕ...

Данас сам у појединостима 

сасвим ближе мерењима доброте,

него мрењима од бола јуче,

па тако нема више оног

пулсирања и болног врења

унутар мене...

Интензитет болног осећања 

од јуче, опет данас осмишљава

и обликује ово последње

октобарско предвечерје, а

ја у писању застанем, 

тек да оживим на тренутак 

сав тај тежак бол од јуче...

Селективно сада испијам ову

шољицу топле кафе,

лежећи у кревету са тек мало бола,

уносећи делове прејаког бола

од јуче и опет осмишљавам

слику Човека - ту суштинску

одлику локализовану у

пространству овом...

И тако, презнојићу се изнутра,

чак три пута и биће то моја

сажета борба са болом од јуче,

а полет мог садашњег певања

онеспокојиће подземне сенке...

Дакле, позивам се на бол од јуче,

као на Завет, који ће прерасти у

прецизно осликавање мог

унутрашњег усмеравања, да

појачам степен своје издржљивости

и надумне снаге, пред данашње 

вишње помиловање...