ТРИ ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ
УЧЕСНИКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ роди се 23. децембра
1880. у селу Лелић код Ваљева, од оца Драгомира и мајке Катарине, као прво дете
по реду. Полако идемо у сусрет јубилеју - 130 година од његовог рођења. Крштен
је у манастиру Ћелије. У Београду
завршава богословију Светога Саве. Монаши се именом НИКОЛАЈ. Стекао је неколико
доктората. Најпре у швајцарском граду Берну 1908. добија прву докторску титулу,
а 1909. докторат у Оксфорду. Године 1911. у немачком граду Халеу докторира.
Почасне докторате стекао је 1916. у Кембриџу, у шкотском граду Глазгову 1919.
Промовисан је за почасног доктора теологије на Колумбијском универзитету у
Њујорку, јуна 1946. Пред Балканске ратове казао је: ''Пацифисти, који нас хијенама зову, мисле, да је статус кво идеалан
мир, за којим жуди човечији род, зато су живо агитовали за статус кво на
Балкану''. У време Балканских ратова
изговара чувену Беседу изнад греха и смрти. Рус Владимир Мајевски, среће и
упознаје Николаја у Србији, где долази као добровољац спреман да приступи
српској војсци за време Балканских ратова 1912-1913. У лето 1914. избија Први
светски рат, а Балкан се обрео у чуду и хаосу.
Николај постаје добровољац, велики хуманитарни радник и прегалац на ратишту.
Помагао је унесрећим у рату, пострадалим од болести, беде и сиромаштва. На
позив Српске владе 1915. из Ниша бива послат у Енглеску и Америку, где остаје
до априла 1919. Све време ратних страхота и ужаса ради на битној националној
ствари, причом олсикавајући голготску причу српску. Захваљујући његовим
беседама и говорима 1915. у Чикагу, велики број војника доброваљаца из Америке
отисну се ка Солунском фронту. У то време Николај постаје српска трећа армија и
борац за српску ствар, онај који обезбеђује помоћ за немоћну Србију. У периоду
трајања Првог светског рата одрекао се своје плате, коју је уступио држави
Србији. Зхаваљујући њему Британски парламент гласа за придруживање Државе
Јужних Словена у заједницу - Лига народа. У Лондону је проповедао о Отаџбини
Србији и о страшном вихору тек распламсалог Првог светског рата. У Лондону
1916. пише књигу ''Србија у светлости и мраку''. Године 1919. враћа се у
завичај и бива хиротонисан за Епископа жичког. Наредне године премештен је у
Охрид, одакле опет бива враћен у Жичу 1934.
Године 1921. опет одлази у Америку, што чини и 1927. где непрестаје да
прича о насушном светском миру. Године
1935. добија орден за грађанске заслуге
од Хитлера, јер се коректно односио и бринуо око уређења немачког војничког
гробља из Првог светског рата у Битољу. Орден му је уручио у Београду немачки
посланик фон Херен. Тој додели присуствовао је и Српски Патријарх Варнава -
због овог ордена пуштен је из притвора и ослобођен даљег саслушавања 1941.
Ухапшен је. Преко Војловице, стиже са Патријархом Гаврилом Дожићем у злогласни
логор смрти Дахау на заточеништво. Бива ослобођен од стране америчких војника
1945. Упокојио се 18. марта 1956. у Либертивилу, у држави Илиној. Сахрањен је у
манастиру Светога Саве у Либертивилу. Мошти су му пренете у родни Лелић 12.
маја 1991. Проглашен је за светога 2003. Слави се 3. маја.
БЛАГОЈЕ ПОПОВИЋ роди се 7. априла
1894., на Благовест, у Врању, у свештеничкој фамилији, као тринаесто дете по
реду. Године 1905. креће у београдску богословију Светога Саве. Један од
предавача у богословији беше му тадашњи јеромонах Николај Велимировић - потоњи
Епископ жички и охридски. Завршава богословију онога тренутка када започиње
Први светски рат. Већ у то време почиње да размишља о монашком звању и
призвању, али ту мисао прекида мобилизација. Регрутован је у ђачку чету
болничара. Убрзо је постао болничар на фронту. На концу 1914. прележао је
пегави тифус. Наредне 1915. заједно са српском војском повлачи се све до
Скадра, одступајући испред снажне офанзиве војске аустро-угарске. Пут голготе
пешака преко Албаније био је више него страшан. Изгубљено је 100 хиљада људи, војника,
јунака, помрлих од глади. Године 1916. у Скадру, 14-ог јануара на српску Нову
годину, прима монашки постриг и добија монашко име ЈУСТИН. Ондашњи српски
Патријарх Димитрије шаље га у руски град Петроград на Духовну академију. Једно
време похађа Теолошки факултет у Оксфорду. Године 1926. у Атини са успехом
брани докторску дисертацију. По повратку у мајку Србију бива именован за предавача
у богословији Светог Арсенија у Сремским
Карловцима. Радио је на покретању неколико православних часописа: ''Хришћански
живот'', ''Хришћанско дело'', ''Раскршће''. Године 1929. обављао је дужност
ректора богословије. Био је на месту предавача у битољској богословији.
Постављен је за доцента Богословског факултета, стекавши звање универзитетског
професора. Велики духовни отац и писац оставио је иза себе бројна и велика богословска
дела, тумачење на Јеванђеља и посланице светих апостола, прегршт чланака по
новинама и приказе Николајевих великих дела - кога је још за живота сматрао
светим. Његова најпознатија дела јесу: Догматика у 3 тома и Житија светих у 12
томова. Упокојио се 7. априла, на Благовест 1979. Сахрањен је у манастиру
Ћелије - где полако пристижемо у сусрет јубилеју - 30 година од упокојења
Преподбног оца Јустина Ћелијског.
ДОБРИВОЈЕ МИЛУНОВИЋ роди се 1896. у
селу Каоник, код Крушевца, где заврши основну школу. Приступи тајној
организацији комита за ослобођење Србије, чији је главни организатор и
инструктор био пешадијски мајор Танкосић. На освиту Првог светског рата 1914.
примљен је у Српску војску као добровољац у Табановцима. Одмах ступа у борбу.
Тукао је Швабе на Церу, Колубари, око Београда, свуда по Србији. Отпуштен је у децембру 1914. као малолетни
добровољац - пунолетан постаје тек 1915. У српској војсци те године било је око
36 хиљада пунолетних, рођених те трагичне 1896. генерације. Повлачи се преко
Косова ка Албанији 1915. Из Косовске Митровице стижу у Албанију, па преко Пишкопеје све до Струге.
Из Струге за Битољ. Из Битоља у Ђавато, па преко Охрида опет у Стругу. Око
Охрида водила се тешка борба у којој гине 450 српских ђака - где настаде нова
српска гробница. Прелазе у Албанију у место Ђефазан. Децембра 1915. стижу у
Елбасан. Даље иду у Валону, па морем до острва Видо. Од 36 хиљада младих Срба
рођених те 1896. колико је кренуло преко Албаније, остало је 6 хиљада, од тога
3 хиљаде способних. Највише их је помрло од глади, а нешто мање од Арнаута и
Бугара. Са Вида крећу за Бизерту, пловећи дугих 27 дана морем, а потом возом
стижу у Сиди Абдалу, на афричко тле 1916. У болници се опоравља 4 месеца.
Прелази у место Лазуаз где је радила подофицирска школа на челу са пуковником
Томићем. Опорављен одлази на Солунски фронт у другу чету, други батаљон, 12-и
пешадијски пук - Пук Цара Лазара. Године 1917. бива погођен бомбом при уништењу
бугарског мерзера. Пребачен је у солунску болницу регента Александра, где проводи
2 дана. Одатле лађом француском долази у Алжир, где му откривају куршум у
плућима - што је носио све време овоземаљског живота. У Алжиру проводи 7
месеци. За уништени мерзер добија одликовање - орден белог орла са мачевима
трећег реда. Године 1918., 14-ог септембра почела је чувена офанзива - пробој
Солунског фронта - ове године славимо јубилеј - 90 година од чувене офанзиве.
Учествовало је око 600 топова, бацача и другог тешког ратничког оружја. Два
дана и две ноћи тукло је и пуцало свуда наоколо. Иако рањен, добровољно је
учествовао у пробоју фронта, па је стога предложен за ново одличје - златна
медаља Обилића. У Темишвару уручена су му поменута два одликовања и неколико
мањих одликовања. Укупно је добио 10 одликовања, а нешто касније и Албанску
споменицу. Из Првог светског рата враћа се у родни Каоник. Године 1920. одлази
у манастир Светог Наума на Охриду. Замонашен је балгословом Владике Николаја и
добио име МОНАХ КАЛИСТ. Подвизавао се у Петрињској планини као усамљеник 2
године и на Преспанском језеру, у близини немачког војничког гробља из Првог
светског рата. Када Владика Николај креће за Жичу за собом у Србију повлачи и
монаха Калиста 1939. У Македонији Калист проводи 19 година. Био је монах пуне
63 године. Упокојио се 1991. у Жичи, игуман Калист, где почива на монашком
гробљу - исте године када је тело његовог духовника Светог Николаја враћено у
Србију.
8. август 2008.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар