KOTAO NAJLJUĆEG SOSA...

Kad sve prođe Kosmos će zamirisati na zrelo grožđe...

ČOVEK MORA DA SE RAZBUDI I PROMENI JOŠ U DUŠI..."LJUBAV JE KOTAO NAJLJUĆEG SOSA!"...Sa zahvalnošću kažem sada hvala jer sam ustala živa i zdrava... lepa vest... stigla sam do strane 137 što se tiče iščitavanja jako uzbudljive knjige... dalje moj otok je jutros dobrih 5 puta manji, to jest otoka nema i ostala je još jedna mala crvena flekica... no sinoć se dovijem i kažem mora da mi se desi neko prosvetljenje i desi se... setim se da u kući imam najbolju mast među mastima "flogocid" i pročtam da je protiv upale kože i crvenila... moj otok crven i prži iako sam led stavljala nešto ne vredi, a treba lepo i mirno prespavati do jutra... i tako namažem tom kremom, a "sinopen" bacim... i jutros efekat čaroban... ostala je mrlja mala... i ja sam malo sinoć imala straha da ne dobijem neki osip ili gušenje... ustala sam sa neznatno malom glavoboljom iako sam idealno prespavala... biće da se i čistim crtanjem fraktala... sreća moja jeste da je sve dobro... SVE JE DOBRO...Opevati o jeseni svu iscurelu energiju pospanog mrtvila i opalog svelog lišća, žutog po svojoj smelosti i svelosti i raznolikošću svojih buntovnih jarko narandžastih i cinober smelih boja, pred brzinom nestajanja te prebogate koloritne odvažnosti eksplozivnih rumen boja, tog velikog zagasitoh daha od jesenje lepote bez predaha, tu gde poezija jeseni ispisuje svojim nestajanjem i truljenjem slova iznikla iz mastila boje žutog svetla...Onako učepi svaki nastavak svoje zanesenosti kroz nepogode iz vazduha i podvikni u slavu svejedinstva, jer Iluziju oblikuju stvari od pre 5 hiljada godina...Uspeh je još jednom pred paklenim kapijama života probuditi i produbiti svo svoje neznanje i udaljeno zaploviti kroz bespućem utamljeno debelo staklo, svake dalje nemogućnosti poznanja i saznanja...Najpromašeniji jesu samo oni ljudi koji su svima činili i valjali... svima, osim sebi samima... Na, sebe nisu ni mislili, a iako su mislili to mišljenje beše neznatno i veoma malo...Malo je onih koji su krupnim cugom tuge i bola povukli iz moga dima ili moje čuturice života, ali je zato mnogo onih koji su u ime koga i čega, imali za pravo da moje korake upravljaju i navode kako misle da treba i da nekom možda godi... I tako gle čitavo polje novih zapitanosti opet površinom pluta... No, meni kao nekada, opet teško, da se svoga horizonta dočepam...Mogu li pristojno stići do toga da ispitam (upitam) sebe, o tome šta želim da činim Ja???... Ili je lepše i danas se ko riba na suvom tlu, mreškati (smeškati), pa tako po pitanju samoga sebe i načisto smekšati... I tako sebe kroz omekšavanje, dovesti do apsolutnog stadijuma truljenja ili trunjenja na sve sitnije čestice prašine... Da misao opet u čoveku kao nekada trne, dok takav čovek načisto za samoga sebe i ne crkne..Prijatelj jeste i može biti vaš prijatelj, ali nikada ne može, a niti sme biti vaša lična svojina... Prijatelji nisu predmeti i stvari...Tri zlatna saveta (3 zlatna SSS) - koja ne mora niko da posluša, al preporučujem od srca:

1. pročitaj Kamijevog Stranca

2. obavezno se druži sa Strancima

3. osećaj se kao Stranac...

Srećan se srećnom raduje... Sreća nije obavezna pratilja života... Sreća nas počesto od nas samih odrodi... No brod srećnih sigurno lakše brodi i sve prebrodi... Ako ste nazreli trunku tristese u mojim rečima, okrivite šansonu... No, pošto sreća nastaje još u umu, potrudiću se da potisnem tu tužnu šansonu... A možda su večeras na repertoaru upravo takve šansone... Šta ako je sreća samo lako pevljiva šansona... Neko je rekao da "sreću ne treba analizirati"... Mislim da ja to ako i pokušavam, pokušavam bezuspešno... Sreća nije da me stranac prekine u pola rečenice... A sreća je još manje da se neki domaćin ozbiljno odomaći u drugom delu moje tek započete rečenice... Srećnim te neće učiniti ni besomučno čitanje o sreći... A možda je sreća tajiti da si neizmerno srećan... Ako zadržim teoriju relativiteta (relativnosti) o kojoj se jošte spori, znači li to da je i sreća, pih, relativna... I šta ako je sreća unutar tebe, zar ona neće malo da virne u spoljašnjost beskonačnog atmosferskog omotača... Može li se količina sreće izračunati matematičkim računom... Hmmm... Ako saznam taj broj, onda ću nastaviti da pišem o sreći... A šta ako sreća ima tamne rupe koje usisavaju i proždiru sve živo... Ja ne bih volela da se suočim sa takvom srećom... Nikad... Ipak mi je draža ova tužna tristesa i šansona njena...

Kako nastaje reč???... Reč se prvo zagolica i nastaje u tim još dovoljno ne osvetljenim dubinama neše duše, da bi potom reč u nama bljesnula poput svetlosti i svetla... Zatim reč krene da treperi tamo negde u mislima kao u oblacima... Onda reč polagano uzrasta i izrasta kao prvo lišće i cveće o proleću... Onda reč opet uzleti u beskraj i kao da čeka da se još malo zaobliči-uobliči... Onda našoj reči izrastu prva krila i ona poletno poleti i zacvrkuće... Reč oživi... Takvu reč čovek izgovori... Čovek govori... A na kraju ciklusa nastanka jedne reči - reč zaćuti da se malo odmori do postanka-nastanka sledeće reči... I tako reč vazda kruži, čoveku služi i čovek se rečju služi... Reč kruži... A ti samo ovo kruženje skuži... I rečima zaokruži... I nemoj nikoga da ružiš...Ja ću baš iz hobija zaviriti onako sa ivice svog golemog neznanja u dubine beskrajnog carstva astronomije u ta prostranstva nedokučivog svemira... Ako ništa, zar ne mogu postati puki istrajni posmatrač, makar i kroz jedno sočivo loše izrađenog teleskopa... A kad virnem, ja se neću libiti da bar nešto malo pribeležim i kažem... Kako da se otmem tom veličanstvenom nerazotkrivenom utisku... I postoji li baš tu neko, ko će uspeti da poruši moj tek probuđeni entuzijazam... Neko ko bi ugasio jednim zamahom ruke taj fenomenalni osećaj tek rođen u meni... Neko ko bi sasekao svojom oštrom mačetom moja iznenadna i neočekivana interesovanja...Izbacim iz uma sve relativne pojmove i gle kakvog li tu sad sve ima čuda... Odjednom kao da u meni bljesne ona spasonosna misao, koja mi došapne i svojim šapatom pokaže-ukaže samo na ono što jeste doista bitno i važno... Što je unutar mene neverovatno snažno i nije nimalo lažno... I volim kad u tom eliptičnom kruženju, tek dosegnem u daljini te blede odsjaje misli super nove... Nova Sunca svuda po Svemiru kruže... Okolo njih prašina iz koje tek proviruju kosmičke svetlucave ruže... I svi svojim putanjama kruže, moj veličanstevni univerzumski druže...Moje misili kao da se ubrzavaju... i ne znam da li bi vešt fizičar sada mogao odrediti tačnu putanju kretanja i brzinu mojih misli... A misli brzo putuju, mada ne brže od svetla... Da li je potrebno da postavim kamen međaš i da njime nekako označim moju mislenu teritoriju... I dok se moje misli ubrzavaju, moj govor kao da zastajkuje i ja počinjem da zamuckujem... I znam dobro da nikada neću izgubiti taj muk unutar sebe... Tu iskru tišine nepregledne i neme...

Kamen pod lipom ćuti i

kao da odiše nesaglednim

dubinama zimskog novog

opustošenja i opet sluti

da lišće pod kamenom

žuti i neveselo truli, rušti...

Zamiriše u osvit nekog jutra

hiljadu požutelih trava i strana

zaspalih bez prolećnih snaga

i bez muzikalnih treptaja

opustošenih zimskih kiša...

Poetične slutnje Pesnik stihovima pesme nasluti li tek

te mirise kosmičke što se prosipanjem slovnoga praha

tek iskričavo zabelasaju po putevima pune mesečine

i žutoga odsjaja muzikalnih čežnji u ništavilu trenutka...

Velika i lepa Poezija jeste vazda "siroče sveta"...

poezija je neuhvatljiva i sva je od iluzije i pene...

a pesnik je neverna skitnica bez sna...

gde o mladosti trepetom peva biće pesnika nevesela...