Рођен је у свештеничкој породици,
у Полтави, у Украјини, 1722. године по Христу, од оца Јована и мајке Ирине. Са
четири године живота остао је без оца, па га мајка поверава на даље васпитање
стрицу. Прве књиге из којих је почео учити биле су Свето писмо, Часослов,
Псалтир, Житија светих и светоотачке поуке. Са тринаест година одлази на
Кијевску духовну академију, коју напушта и креће у потрагу за духовником који би
га увео у све тајне молитвеног, духовног и опитног живота. Замонашио се са 19
година у украјинском Медведско-Николајевском манастиру, добивши при том име
Платон. Услед унијатских прогона склања се у Кијево-печерску Лавру. Одатле
креће у потрагу за духовником кога никако да нађе. Зауставља се у Влашкој и у
личности страца Василија, великосхимника, проналази тражени духовни лик, и то у
манастиру светог Николаја. Овде се бавио и рукодељанијем: правио је кашике од
дрвета. Већ са 24 године имао је велики и богати лични духовни опит. Одлази
убрзо на Свету Гору, али не налази тамо ону духовност о којој је читао, јер је
у то доба духовност на Атосу била у опадању. Овде ипак проводи 3 године, строго
постећи и непрестано се Богу молећи. У 28 години на Светој Гори прима расу и
добија име Пајсије од стране старца Василија. Узима под своју руководство 12
монаха и оснива Илински скит. Бавио се превођењем светоотачких дела са грчког
на руски језик. Пошто су им Агарјани правили велике проблеме, са својим
монасима прелази у Молдо-Влашку у манастир Драгомирну и ту заводи строги типик.
Када је Молдавија припојена Аустрији, после руско-турског рата, Пајсије је
прешао са једним делом братије у Сјекулски мканастир. Овај строги старац
умножио је братство брзо, тако да је бројало чак 400 монаха. Био је настојатељ
манастира Њамец у Молдавији. Учио их је да се правилно крсте, да поштују типик
и да се пази на ред у храму. Са римокатолицима није желео да има никакве
контакте, па је учио братију да се држе одлука светих васељенских сабора и да
се чувају јереси и јеретика. Пајсије је био мршав и сувоњав од сталнога поста,
беле браде, веселих, али сузних очију. Строго је опомињао оне који су пушили и
забрањивао је конзумирање дувана. Плакао је и сузе лио нарочито за оне који не
посте средом и петком, јер то навлачи клетву сабора свих светих отаца. Чак је
забрањивао другима да се друже са таквим људима. Пајсије Величковски је
препородио руско монаштво и допринео је његовој обнови, као и ширењу исихазма
широм Русије и словенских земаља.
Значајан је јер је превео чувено
Добротољубље са грчког на руски. Преводио је и Лествицу светог Јована Климакса
и Поуке светог Јефрема Сирина. До краја свог живота седео је уз пламен
воштанице и преводио је непрестано. Његови преводи су од великог значаја. Бавио
се исправљањем старих и лоших превода. Старци Оптине пустиње су прва знања о
унутрашњој Исусовој молитви управо примили из писама која им је Пајсије послао.
Исихазам је постојао у Русији и пре Пајсија. Али је Пајсије имао слуха и воље
да га рашири и преко граница Русије. Пре Пајсија у Русији исихазмом су се
бавили митрополит Кипријан Кијевски, преподобни Сергије Радоњешки, Нил Мојков.
Ова тројка је указивала да монаси не смеју имати велике поседе и слуге, што су
у 19. веку опет васкрсли и говорили Пајсије Величковски и његов савременик
Никодим Светогорац.
Од дела која је написо
најпознатија Пајсијева дела јесу
следећа: ''О умној или унутрашњој молитви'', које се састоји од предговора и 6
глава и кратко је по садржају, али то не умањује његово богато духовно искуство
и снагу молитве Исуса Сладчајшег, без кога нам је немогуће ишта чинити. Друго
је дело ''Пољски кринови''. Дела су преведена и на српски језик. Ово друго дело
састоји се од 45 кратких беседа, које се подједнако односе на све хришћане,
како оне који живе у монашким насеобинма, тако и на оне који живе у овој долини
плача- у свету. Ово дело је драгоцени бисер велике и богате православне
аскетске светоотачке духовне баштине.
Упокојио се и уснуо сном праведничким 1794.
године од Христовог рождества, у манастиру Њамец у Молдавији.
Молитвама преподобног оца нашег
Пајсија Величковског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас грешне!
6.фебруар 2004.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар