Стихови које никад нисмо испевали
у ћутњи и слутњи овој,
затровали су наше неотворене очи
и затворили су сва чудеса физичких закона,
јер више ни гусенице нисмо,
ни ваљкасти црви,
по трулежи покопаних нам лобања
што роваре и на изглед животаре,
па и даље скривамо речи
да не процвиле као ране
над изгубљеним поштовањем...
А ноге су нам, као и руке
похрањене у непостојаности
овог сивила октобарског
и чему сада утеха са уста
и језика пуста, кад су нам
молитве непотребне са овога пута...
И кроз уши проструји вечност
и блажени освит ћутања,
да они који говоре не слушају речи срца...
Јер, трошно смо саздање
презренога нам духа...
Па опет, ја немоћ остављена,
ја срећа одбегла...
И тако,
истреби се сва духовност моја...
Нема коментара:
Постави коментар