Некако
пред Аранђелов дан, милошћу Божијом, дође ми у руке новоизашла књига ''ОПТИНСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ'', у издању
Светосавске омладинске заједнице при храму светог Ахилија у Ариљу, која се издаде
благословом Епископа Жичког Господина Хризостома, о Покрову 2005. лета
Господњег. Гладнима и жеднима истинске хране и пића, од свег срца препоручујем
прочитано. Баш то прочитано нагна ме да се сетим тог 13. јуна 2003. л. Г. , тог
петка сунчаног и светлог, петка Голготског, када први пут моје стопе стадоше на
земљу свету и мученичку. Дошла сам тада у Оптину, а овом књигом Оптина дође
мени, у време хладно, тешко, кишно и снежно. А када заврших читање, сећања
почеше да навиру, сећања на Оптину.
Оптина
Пустиња је један од древних манастира Русије, распрострањен на обали реке
Жиздре, недалеко од града Козељска. Настанак Оптине остао је непознат. Може се
тврдити да су је основали не кнезови и бољари, већ сами подвижници по призвању
с висине: покајничким сузама, трудом и
молитвом. Када се зацарила у Русији династија Романових, обитељи је дарована
земља. При Петру Првом увећање државних прихода на манастире наложило је велике
таксе. Малобројни пустињаци одлазе, а Оптина је затворена. Братија је 1724. г.
прешла у Преображењски манастир града Белева. У 1726. г. по молби Андреја
Шепелева, Оптина Пустиња је поново отворена. Манастир је остао без средстава,
скоро на пустом пољу. Период оскудице продужио се и за време царствовања Екатерине
Друге. На крају 18 века Митрополит Московски и Калужски Платон, посетивши
Оптину, поражен и дирнут лепотом места, предузео је све надлежне мере да
се оснује општежитељски живот. Духовно
рођење Оптине Пустиње пада када је Митрополит Филарет Кијевски, тада Епископ Калужски,
донео решење о устројству Скита. Дух вере и истинских подвижника ничим се није
дао угасити, као ни благодатни дар старчества, тај благодатни неугасиви огањ,
који је баш овде заживео. Духовно расцветавање Оптине везано је за имена
великих стараца оптинских. То је дух Христовог мира, то је особита атмосфера тишине,
која опија, ама баш све поклонике и која се овде да доживети.
Пред
револуцију у Оптини је било око 300 монаха. У то време у Русију насилно продире
западно-европска култура. Тада нико не рече да је то кршење људских слобода! На
почетку 20 века победу над душама људи, однео је рационализам и као последица
тога рођен је атеизам. Октобарски преврат 1917. г. показао је сву дубину пада
човекове душе, отргнуте од Бога. Декретом 23. јануара 1918. г. манастир је
затворен, монаси изгнани, многи ухапшени, погинули, поубијани. Обитељ је
разорена и растерана.
Прошле
су године. Вољом Господњом 17. новембра 1987. Оптина Пустиња је враћена Руској
Православној Цркви. Главни храм обитељи је сабор у част Ваведења Прсвете
Богородице. Остали храмови Оптине су још и храм у част Владимирске иконе Божије
Матере, храм у част Казањске иконе, крам преподобне Марије Египћанке и праведне
Ане, надвратна. Срце Оптине Пустиње, место где је жила куцавица и место где
бије пулс живота, откуда исходи благодатна сила, која осветљава живот
манастирских житеља, јесте знаменити Оптински скит Светог Јована Претече.
Почетак
старчества у Оптини пада за време преподобног оца Лава 1829. г. У Оптину су
долазили најзнаменитији и високо-образовани људи, најумнији у том добу, да лече
и излече ране душе, као што су: Достојевски, Гогољ, Жуковски, Тургењев,
Соловјев, Леонтјев, Нилус, Јесењин, Розанов, Чајковски, Рубинштајн, велики кнез
Константин Константинович Романов, унук императора Николаја Првог.
Прва
Литургија на дан Валдимирске иконе служена је у надвратном храму Обитељи 3.
јуна 1988. г. Канонизација светих оптински стараца извршена је 26. јула 1996.
г. Освећење новог храма у част иконе Божије Матере Умножитељке хлебова било је 6.
фебруара 2000. г. од старне Архиепископа Калужског и Боровског Климента.
Преподобни
оци наши, старци оптински: Лав, Макарије, Мојсије, Анатолије, Иларион, Исакије
Први, Анатолије, Јосиф, Варсануфије, Анатолије, Нектарије, Никон, Исакије
Други, моле Бога за нас.
Стискам
тек прочиталу књигу, новоизашлу, са три новопросијала Крста, новомученика
голготска и кажем: ''НОВОМУЧЕНИЦИ
ОПТИНСКИ, оци, Трофиме, Терапонте и Василије, молите Бога за нас грешне!''.
Све сведочи и говори о брзом заступништву и покровитељству у невољама и
жалостима новомученика. Они су утеха душа које им се моле. Они примају под
заштиту све који им прибегавају. Они су потпора пред Богом, онима који су у
невољи и који телом страдају. Они моле Оца да нас сачува у овом животу и да нас
спасе. Они терају мрак безбоштва и отпадништва. Они ће молитвама својим светим
утврдити народ, руски и србски, народ православни, на камену исповедања праве
вере од данас па довека.
Весели
се обитељи Оптинска, радуј се и ликуј, обитељи Христова, рајска чистото
превелика, освећена светим моштима и пасхалном крвљу ОПТИНСКИХ НОВОМУЧЕНИКА те крваве 1993. г.
Да испричам другима и напишем колико си дивна,
красна и добра, Пустињо Оптинска, не умен и не знам. Ти си духовна Мати и као
птица си се винула и као грлица основала гнездо своје у обитељи древној.
Сабираш птиће и данас као и некада под крила своја. Чувај и утврди све у
правоверју и правоживљу. Сабери и разагнај таму искушења и беду од верујућих
који те вапе. ''Спаси нас молитвама сојим представнице наша Оптино, молитвама
својих светих стараца и ОПТИНСКИХ
НОВОМУЧЕНИКА! Амин.''.
неки делови су
превод са руског
18/19. новембра
2005.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар