ПОСТОЈБИНО...

Пси су возгласима својим 

уједали модрину наших усана 

и беше то оно величаније 

више свих наших опорих мисли, 

па Спаси Боже наш и нас 

од лепршања овог 

у одсеченој руци 

у обходу времена

над којим застава пролазности

синоћ означи нам време...

Постојбино, више нисам ту

да говорим самоникло

данас прелазећи брзоплето 

по беспућу мисаоних поља

у непрегледне освите

што се мресте 

испод оронулог капута

у пространствима осванулог јутра...

Полетећу Љутим пољем 

да насликам казивање ово 

у касу на свом крупном ату 

и замахнућу сабљом козачком 

и овом глупом главом 

за сваки удар 

и ван те радости сказатеља сваког, 

све док упрошћени 

и даље слободоумни водимо рат...