Док испијам данашњи чај
после 16 сати
непрекидно у мени расте
овај преврат
и наставља све даље
да тешко време
и сваки напор
учини нестварним
па као да ничим више неће успети
да изгради лепоту уздаха...
Још је сасвим рано
да из мене исходи Дух душе и Душа духа
јер окупљам се испод овог неспокоја
где роним речи место суза
висећи о врату
што га сплиће промрзло лишће
а суђено ми није за омчу
кад помраче и последње звезде
у скамењеној нигдини овој...
Лишће мртво трули у оку
усред неоседланих ноћи
јер Анђели су на фрескама
крв нашу проплакали
над варљивим опоменама
нарушених граница
а јутром нас неспремне прождире
аждаја смртне жалости
док се лицемери грома боје
а поражени дане броје...
Разнеће вас тишине наше
без будних стражара
без постојања
а над понором овим
изгладнелим
изговорићемо све своје поткожне реквијеме
са истрошеним словима
над овим дрхтавим перспективама
рођеног нам крика
што гине све српско
и кад збивање неко нежније снива...
Нема коментара:
Постави коментар