По
етногенези Словени се убрајају у
индоевропску групу народа, који су живели и насељавали просторе почевши све од
Индије па чак до Западне Европе. О свему томе најбоље сведочи сродност језика
насталих на помеунутом простору. Пре него што ће се појавити хришћанство,
започињу да се стварају засебне еничке групе народа. Једна од тих група била је
и она која се развила на простору северно од Карпата, између река Одре и Дњепра.
Ова група се населила на север све до
Балтичког мора. Поменути простор јесте прапостојбина Словена, народа чије
духовне, али и физичке особености говоре да су Словени били не само јаки и
отпорни људи, већ су пре свега ценили част и слободу. Понашали су се поносно и
пркосно, а увреде су тешко праштали. Изнад свега били су гостољубиви. Вера
старих Словена била је мнобобожачка што значи да су веровали у више богова.
У
периоду између 4 и 7 века по Христу Словени су почели да се раздељују у три
групе и сходно томе крећу у три правца: ка истоку, ка западу и ка југу. Велика
сеоба народа покренута је средином 4 века кроз чувена ''врата народа'', а Хуни са великим очекивањима крећу у Европу.
Половином 5 века Јужни Словени
потпадају под власт чувеног хунског краља Атиле званог ''бич божији''. Престоница поменутог краља била је у долини реке
Тисе. Данашња Влашка, ондашња цела лева обала доњег Дунава, била је у 6 веку
насељена Словенима и отуда се тај простор почео називати Склавинијом. Словени су населили и данашњи Ердељ, ондашњи део
Дакије и данашњу Моравску, Чешку и Словачку, ондашње северне делове. Крајеве
које су населили Јужни Словени чине многобројни племенски савези, међу којима
се спомињу народи следећих имена: Словени, Хрвати и Срби.
Што
се тиче самог имена Србин, које нас
и највише интересује у овом причању, треба нагласити и подвући веома битну
чињеницу која гласи: Име Србин било је
познато још пре Сеобе наших предака на Балкан. Први пут ово име, за нас
свето, среће се у 6 веку код географа Вибија Секвестра, који тим иемном назива
Словене који су живели на десној обали реке Лабе. То име помиље и франачки
хроничар Фредегар 623. и 631. када констатује да је постојала кнежевина српска
између река Лабе и Сале, а њен кнез Дрван се припојио држави Самовој. Године
680/81. среће се ово име, српско име, и у називину града у Малој Азији, у
Витинији, а то је град Гордосеврон.
Тај град је добио име по Србима које је са Балкана тамо колонизовала Византија.
Године 822. први пут се помиње ово име за све наше претке везане, такође, за
данашње етничке просторе, иако су неки од њих изгубљени, као на пример
Парвославна Далмација. Било је то у франачким аналима чији је аутор био Ајнхарау.
Срби се ту помињу као један силан народ који је загосподарио широким просторима
великог дела Далмације, па све до реке Дрине и Колубаре. Византијски цар
Константин Порфирогенит говори да се централна српска област налази у сливу
следећих река: Пиве, Таре, Лима и Ибра, али и да су Срби насељавали просторе
Босне, али и да се Србија са Хрватском граничила на реци Цетини. Срби су живели не само у Србији, већ и у Захумљу,
Требињу, Паганији и Дукљи. Аутор Барског родослова, поп Дукљанин, сведочи да се Србија делила на два дела:
Рашку и Босну.
Цар
Константин Порфирогенит имену Србин даје латинско занчење по коме Серви зчачи робови римском цару. Уследио
је деманти напред реченог, од стане поменутог цара када је рекао да су Срби
дошли под овим именом, што значи да су нослили то име и када нису значли за
Римљане и ропство. Шафарик проналази значење ове, за нас итекако интересантне,
речи у корену СЕР ( санскртски СУ ) што значи родити. Отуда име Срби
иам значење рођаци, сродници, народ. Други истраживачи мишљења су да СЕР значи
човек, али уз кавкаски плурални наставак БИ,
има значење: много људи или народ. Неки у корену СЕР виде значење везивати од
латинске речи serere што занчи везати, низати и
латинске речи series што занчи низ. Тиме име Србин
означава човека који је везан за своје племе или задругу. У малоруском језику
глагол присербитисја значи
пресајединити се, везати се или пристати уз кога. Јеном реченицом речено, име
Србин означава групу људи који су повезани друштвеним или крвним везама.
Словени
су се населили на Балкан у време византијског цара Ираклија у 7 веку, а 615. г. имамо податак да су се настанили
по целом Балкану, на који је стигло хришћанство пре досељавања Словена. У време
поменутог цара пада и покушај првог покрштавања Срба, за које је папа послао
свештенике, а папски проповедници под врховном командом римске катедре, почели
су да пристижу из Далмације и њених градова. Поред латинских свештеника, видно
је и присуство грчких свештеника из Византије. Овај број грчких мисионара
осетно ће почети да расте од 732. г. када све српске области дођу под духовно
окриље и јурисдикцију патријарха устоличеног у Цариграду. Друго масовније и
успешније покрштавање Срба уследило је за време кнеза Мутимира у 9 веку, када су покрштене велике народне масе.
Овим је дошло и до истинског уједињења српских племена и до формирања српске уније,
а самим тим и до ставарања српске нације. Овим покрштавањем добијена је и
црквена организација.
Познато
је и доказано да су још у апостолско време били видни зачеци Христовог учења на
Балканском полуострву. Југ европског континента, старог Балканског полуострва,
захватили су валови хришћанства у првим вековима Новога завета, у најранијем
рађању Цркве апостолске, васељенске и свете. Некадашња античка Јелада, умивена
је водом православља од стране св. апостола Павла и потоњих ученика и најближих сарадника. Све се то одиграло
брзо и рано, већ половином 1 века по Христу. Свети ап. Павле је у току свог
другог чувеног мисионарског путовања закорачио на тло Европе и тако Европи
донео благу вест Христовог Јеванђеља. На ово путовање пошао је крајем 49. или
почетком 50. г. , са ученицима Силом и Тимотејем. Овим чином древна Троја, чувена колевка грчке културе и
мудрости, сада је христијанизована. У Троади им се придружује св. апостол Лука. Стижу у европско пристаниште Неапољ, које се у средњем веку називало
именом Христопољ, а данас је то Кавала. Било је то на 230 километара удаљености
од градића Троаде, који је у Малој
Азији. Из Неапоља стижу у град Филипе,
у древни град, чији је оснивач отац Великог Александра Македонског, краљ Филип
у 4 веку пре Христа. Филипи су највећи град римске провинције Македоније, на
око 15 километара од Неапоља. Ово је подручје са кога је хришћанство стигло и у
наше провинције сатрог Балкана, у: Србију, Црну Гору, Македонију и Повардарје.
Са ове Грчке земље, натопљене крвљу светих мученика, развејало се и семе
хришћанства, дуж читавог Балкана. Та мученичка крв јесте управо само семе
хришћанства, како је то врло радо и често говорио Тертулијан.
Свети
апостол Павле проповедао је Христа у Грчкој и Македонији, а ученика Тита шаље у Далмацију, док је св.
апостол Андреј Првозвани ширио
хришћанство у Грчкој и на Балкану.
Дуж
читаве грчке државе постојао је само један језик којим се користило,
комуницирало и говорило, дуж државе целе. То је старогрчки језик којим су
говорили хришћани Рима и Картагине све до почетка 3 века. У 4 веку пре Христа,
услед освајања Александар Великог, нашли су се сви Грци у једној заједничкој
држави и то је утицало на ставрање јединственог грчког језика, заједничког
језика познатог као кини дијалектос,
који је у новозаветно доба повезивао и покривао читаво Римско царство. Овај
језик прихватају и многи народи Истока. Поемнути свети апостоли управо су на
овом језику ширили Јеванђеље међу многобошцима и Јудејима. Овим истим језиком
користили су се и у дијаспори, односно расејању. На овом језику осим неких
мањих изузетака, написане су скоро све и готово све књиге Новога завета. Стога
овај језик и дан данас зовемо и изучавао као новозаветни грчи језик.
7. фебруар 2005.
Бајна Башта
Нема коментара:
Постави коментар