ЈЕРУСАЛИМ - Разговор са хаџијом оцем Слободаном Николићем...

            Сваки верник једне,свете,саборне и апостолске Цркве православне,проналази и налази радост,снагу и утеху у личности богочовека Господа нашег Исуса Христа.Стога поклоници са свих страна света журе и хитају у сусрет Христу у Свети Град Јерусалим,на поклоњење светињама Палестине,на хаџилук у Свету Земљу.Целивају и ходе стазама светим,мученичким и христоносним.Тискају се и са радошћу улазе у храм Христовог гроба и Васкрсења,али и у цркву Његовог рођења.Обећана земља,данашњи Израел,јесте наше највеће благо и наш најдрагоценији драгуљ.То је бисер вере свете,православне и благочестиве.Тринаест векова пре Христовог рођења,ово је била земља Филистејска.Звали су је не само земљом Израиља и Земљом Господњом,већ и земљом Ханаанаца.

Манастир Свете Катарине на Синају скрива у себи икону Христову из 4. века. Ова икона је ненадмашно дело црквеног сликарста,јер су на њој приказане две природе Христове:божанска и човечанска. Манастир Светог Саве Освећеног јесте један од најдревнијих манастира у свету.Оваква ремек дела црквене архитектуре и сликарства,могуће је наћи у земљи ''меда и млека'' и у ''граду мира''.

О Светом Граду Јерусалиму и Светој Земљи причаће нам хаџија отац Слободан Николић,умировљени свештенослужитељ из Ужица,који је три пута ходио и походио земљу драгоценију од свих других.

Оче Слободане,када сте први пут кренули пут Свете Земље и Светог Града Јерусалима?

Моје прво путовање Светој Земљи било је изненађујуће,и само се може тумачити промислом Божијим,јер Господ је хтео,и да нисам изабран за то,ја свакако не бих пошао.Српска Православна Црква је 1935-е године ишла званично да се поклони светињама Гроба Господњег и осталим светињама у ондашњој Палестини.Тридесет пуних година није се Српска Црква појавила у Јерусалиму.Тек 1965-е Српска Патријаршија одлучи да пође једна делегација СПЦ-е.Свака епархија,по замисли било је да да једнога свештеника.Кад је владика жички Василије добио акт о томе,он се ухватио за главу:''Кога ја да дам!Ко је тај ко треба да иде!Како да одлучим!?Молио се Богу и овако одлучио:''Сутра ко први дође,остављам Господу нека Он одлучи ко ће да иде.'' А ја старешина цркве у Горњем Милановцу,па она наша администрација или како се то каже папирологија,спремам оно материјално пословање,све се то мора да стави на папир,да се носи на увид у епархију.Тако ја тога дана заказа  да  идем.Али имам и  сахрану, журим првим аутобусом кренем ја у Краљево да то предам да се вратим,јер имам сахрану.Четрдесет једну годину свештеничке службе активне,свуда сам пешке ишао.Тридесет година био сам свештеник у граду и све пешке. Долазим ја у епархију.Видим ја владика Василије огрнут у пелерини шета испред двора.Само стаде,погледа,и велики знак крста упути ка мени.Ја прилазим:''Благословите!''

''Идеш'',каже,''за Јерусалим''. ''Какав Јерусалим,Преосвећени Валдико''. Ни у подсвести својој то нисам имао,нисам мисао ту имао. ''О чему се ради?''. Он каже:''Ја сам оставио Господу своме,нека Он одлучи ко ће да иде.И одлука је пала-ко први дође,ево ти си први дошао.Твоје је да даш 103 хиљада динара''. ''Ајој,преосвећени владико,слободно ви свакога ко дође иза мене пошаљите''. Ми немамо деци хлеба.Једемо кувани кромпир.Милановац комунистички град.Али се некако сналазило.Вазда смо певали богомољачке песме.Ко год прође покрај парохијског дома,он каже-Боже нигде сретније породице,само певају,и деца и попадија,и ја. ''Знате шта,ја нема толики новац нити је то могуће''. ''Ја ти кажем,доћићеш ти сутра.Нити сам ја то одлучио,нити ти,има нешто више што је одлучило''. ''Молим вас,сутра ко први дође,ако нећете данас,нека он иде'''. ''Нећу више да разговарам о томе.Ти си добио благослов.Доћеш ти сутра''. Ја се вратим кући.Пљушти киша као из кабла.Само се пресвучем и журим пешке на сахрану,задња кућа,пет и по километара.Супрузи кажем:''Надежда,тако и тако владика благослови,на изненађење даде ми благослов да се иде у Јерусалим.Услов је 103 хиљаде.Ја сам одбио.Ти знаш да ми немамо тај новац.Какве 103 хиљаде,то су огромне паре!''.И кажем ја:''Одох ја у парохију''. Кад сам се вратио из парохије,жена и деца кажу:''Ми смо одлучили да ти идеш''. ''Како да идем?103 хиљаде!''. ''Ево како:деца су имала 5 медведића од керамике и кад ко дође они не примају паре у руке него ставе у касицу.И сад,веровали или не,деца кажу:''Сад ћемо да видимо,хоће ли тата да иде''.Разбију медведиће.Веровали или не 103 хиљаде динара.Заплако сам се.Ко ће сад да иде пред валадику?Реко сам ''Нећу!''.  Каже Надежда:''Мораш.Видиш Божије је то''. И ујутру опет првим аутобусом.Владика шета.Само ме виде:''Јел,Јерусалим''. ''Јесте''. ''Па знам ја!То је Божија промисао.Ти си мој ђак''.Ја сам ђак Битољске богословије.Био ми је главни васпитач и професор. ''Дај да ти одмах напишем,захтев за пасош,као члану делегације СПЦ-е.То предам и онда ајде владици Висариону покојноме Костићу банатском да однесем тај акт и пасош.И однесем тамо и предам.Требао је он да нас води,али му мати била на самрти па је одустао.Кад смо се ми вратили бака још жива.Није му се дало.Није Господ хтео.Тако се то одлучило.

Ваше прво свратиште била је Софија и њене светиње.Испричајте нас сусрет са софијским знаменитостима.

Први пут сам ишао аутобусом.Идемо 8 хиљада километара аутобусом.Идемо до Софије.Нас је 38 поклоника.Отишли смо у Патријаршију.Петријарх Кирило је мене знао.Он је био ђак Београдског Теолошког факултета.Од њега сам добио ручни крст,диван,красан.Рекао је:''Ви сте хаџије и Бугарске земље.Благо вама!''Обишли смо све цркве.

Како је даље текао ваш пут.

Даље идемо до Пловдива,да видимо митрополију.Прелазимо границу и стижемо у Једрене.Видели смо чувену једренску џамију царску.Степа Степановић је заузео Једрене,али су претходно ти наши људи који су имали око соколово,погодили два минарета и  пресекли оба,а  нису дирали џамију.Одемо тамо.Лепа џамија.Царска џамија.

Стижемо увече у Цариград.Мени жеља да одемо код патријарха Атинагоре.Али,не сме у Турској да се носи мантија.Тако је то Ататурк завео.Мантију преко руке,отац Хризостом игуман рачански и ја.Осећају они да смо ми свештеници.Замолим ја портира у нашем хотелу,који македонски говори,да нас поведе у Фанар где је средиште Патријарха.Он нам је објаснио како да стигнемо до Фанара.И стижемо пред Патријаршију.Ту је полиција пред Патријаршијом.Нико им није ушао 3 месеца.Блокирана Патријаршија због тога судара између поглавара кипарске цркве и Цариграда и Анкаре.Ми лупамо на врата,а већ се скупља омладина иза наших леђа,и скандирају:''Макаријус!Макаријус!'' Лупамо.Отварају се врата.Рекли смо да хоћемо само благослов.Било је поподне и Свјатјејши се одмарао.Одлазимо у Саборну цркву Светога Ђорђа,где су хиротонисани наши митрополити сви редом до ослобођења од Турака.Има 3 олтара,има мошти Светога Ђорђа,мошти Теодоре царице.И чудо.Свјатјејши нас прима.Улазимо у Патријаршију.Скромно.Најлепша Патријаршија.Где сам све био,куда сам све прошао:Антиохију,Јерусалимску,Бугарску,Руску.Нема лепше зграде Патријаршије од наше Српске.Нема лепше.И улазимо скромно,у свечану салу за пријем.Улази Патријарх,двометраш и каже:''Добро дошли,драги моји Српчићи!''. Он плаче,ми плачемо.Он српски говори.Био је као млад 7 година ђакон Битољске Саборне Цркве и научио језик.Останемо ми код њега 2 сата.Благослови он нас.Сликасмо се загрљени.Певамо ми богомољачке песме.Он само плаче.И каже свом секретару:''Запиши,запиши,златним словима посету храбре СПЦ-е у лику ових поклоника''. Испрати нас до капије.

Видели смо Свету Софију,плаву џамију,двор царски,музеје.После Цариграда идемо у Анкару.Дуго се иде Анадолијом,преко Дарданела,стижемо увече у Анкару.Преко хиљаду и по километара смо прошли кроз целу Турску да бисмо прешли границу код Ајталије.Сишли смо у Сирију.Идемо Средоземним морем,кроз целу Сирију.Треба да дођемо у Либан,у Бејрут,јер наша држава није имала дипломатске односе са краљевином Јорданијом.Ми не можемо из Либана у Израел,већ морамо да идемо поново кроз Сирију,па иза леђа да уђемо у Јерусалим.Ту смо остали 3 дана.Никада лепшега града нисам видео.Показујући своје материјално богатство и моћ,они обликују спољашњост својих зграда украсима.То је као чипка у мермеру.Нажалост,после револуције то је све уништено.Носимо мантије.Виде да смо свештеници.Вуку нас да уђемо у цркву.Уђемо у цркву,а тамо огромна фреска Свети Ђорђе убија аждају.Из приче сазнајемо да се на том месту одиграо догађај који је приказан на фресци.Дошли смо у Дамаск.Прота Маричић и ја идемо код патријарха Теодосија. Улица Права,исто се зове. ''Када уђеш у Дамаск иди улицом правом и предате ће Ананија изаћи'',као што Господ рече апостолу Павлу-Савлу.Патријарх нас прима.Не може да заборави дочек када је хиротонисан владика Стефан.Тада је он узео учешћа у хиротонији,Герман и Теодосије.То је било незаборавно за њега.Воде нас у музеј.Питао нас је имамо ли неку жељу.Кажем да је имам једну жељу да нас неко одведе на зидине Дамаска-онде где су св.апостола Павла спустили у котарици.Дао нам је шевролет,7 метара.Шофер нас поведе кроз цео град.

Из Дамаска идемо целу ноћ.Прелазимо границу.Преко Јордана идемо.Толико је то одушевљење,нема спавања,ту је светлост Јерусалима.Запевам ја:''Ангел вопијаше..''. Стигли смо у Јерусалим.

Шта је у први мах код вас изазвало при првом сусрету са светим тлом?Каква осећања су се тада у вама родила и пробудила?

На сваком кораку осећа се присуство Живога Бога.То је тешко објаснити.Идете улицама Јурусалима које су мале,уске,тако да могу две особе да се мимоиђу.Осећате лахор један.Осврћем се и питам ко је прошао покрај мене?Није нико.То ме је уверило да сам имао сусрет са Живим васкрслим  нашим Господом.Најснажнији ми је то утисак био,пре одласка да се поклонимо животворном Гробу Господњем.То сма осетио.Питам друге осећате ли ви шта? Каже ми један:''Можда је промаја нека.Ја то не осећам''. Исто тако и сусрет са Гробом Божијим.Ми нисмо могли да чекамо да сване.Тамо смо потрчали сви.Улазимо на капију и долазимо пред базилику Васксења.Можете мислити сусрет.Стоје редови.Ко зна ко и одакле.Чак са Далеког Истока,чак из Малезије,Јапана,Кине,ортодоксни хришћани,дошли на поклоњење.Америка је присутна.Чујете разне говоре.Видите разне боје лица,од црног африканске боје,жутог источњачког,косих очију,Јапанци,Индијци.Што идете ближе Јерусалиму имате Арапе који су ближе бакарној боји.Видимо разне ношње,разне боје лица,разне говоре.Али свима је једно заједничко Христос Господ.

Како су текли дани вашег хаџилука?Којим сте редоследом обилазили света места и светиње,којих је јако много?Прво сте се поклонили Гробу Господњем.Како је то изгледало?

То узбуђење при сусрету са живоносним Гробом Господњим је нешто најснажније,нешто што се не да описати,нешто што се неда исказати.Немам речи.У усхићењу стали смо у ред и чекамо.Пропуштају по троје.Гроб Господњи састоји се из 3 дела.Први део отворен,који је украшен са огромним по 3 метра високим чирацима.Сва црква бљешти у кандилима,која непрекидно горе.Краљевска грчка кућа даје годишње 1000 тома маслиновог уља за непрекидно горење.Имате утисак да Гроб Господњи стално пламти у једном пламену.Прилазимо тамо,са стархом,узбуђењем,које се не да исказати.Сагледавамо ко смо,шта смо.Грешни смо,па отуда жалост.Али,милост Божија је велика.Оптимистички поматрамо на то.Јесте узбуђење,јесте страх,али то је онај радосни страх.Прилазимо.Први део је капела Анђела.На сред капеле стуб.На стубу је плоча у стаклу,покривена.То је део оне плоче која је била на Гробу Господњем.Ту се клањамо.Целивамо то.Ту се литургише.Проскомидише се на Гробу Господњем.Улазимо на једна враташца.Гори 40 кандила гори изнад плоче Господњег Гроба.Чираци стоје около.Свеће су упаљене.Једно узбуђење.Клекнемо и целивамо плочу која покрива место где је положен Господ Христос.Излазимо напоље.Седамо у Теодосијевој цркви,на камене клупе.Сви ћутимо.Ја прекидам ћутњу и кажем:''Ја нисам знао колико сам грешан,па ми се то сада казало.Па зар ја крај Гроба Божијега.Зар ја да се не прекрстим.Зар ја да не кажем-опрости Господе и благослови.Зар ја да не оплачем ту грехе своје.Него само пођох.Шта би са мном,ја не знам''. Сви ћуте.Стари неки прота банатски Ђуро рече:''А је ли,хаџија Слободане,ти мислиш да је Христос Господ,твој владика Василије,па преосвећени ја сам дошао зато и зато...Довољно је твоје присуство''. И други рекоше:''Јој,и ја сам се тако осећао!И ја !И ја!''. Сви су се тако осећали.Сви!Певамо оне васкрсне песме.Ори се.Сви гледају на нас.Све пева,и монахиње и свештеници.Кажемо:''О Господе,слава Ти и хвала,кад се удостојисмо овога!Има ли речи да Ти кажемо хвала!Молимо Те Господе за опроштај народа нашег,Цркви нашој,нашим милим и драгим,свима онима којису нас молили да се за њих сетимо.Господе не треба да их ређамо.Ти их све знаш!''. Кроз Турску људи су вршли поклоне пред нама.Нису могли да схвате да смо из Титове Југославије  могли да изађемо да будемо хаџије Светог Гроба Господњег.Тако смо ми са тим одушевљењем после ко зна колико пута стајали у ред.Не можемо да се одвојимо од Живоносног Гроба Господњег.Два и по сата читам имена живих и упокојених.Стојим у цркви и држим крст у руци,наслоњен на цркву Гроба Господњег и читам имена на здравље и спасење свих оних који су ми дали да их поменем.

Када сте последњи пут били у Јерусалиму и како доживљавате данашњу чињеницу да је некадашњи хришћански центар данас добрим делом исламски центар?

Питање је добро,али тежак одговор.Три пута сам био у Јерусалиму и видео сам један круг око старога Светога Града,насеља нових јеврејских.Кад сам други пут био у Јерусалиму видео сам други круг насесеља нових јеврејских све око Јерусалима.Кад сам трећи пут био видео сам и трећи круг тих насеља,и онда ми је било јасно шта се хоће-да се што даље одбију Палестинци од Светога Града.Некада је Свети Град био подељен на два дела-палестински и јеврејски,а изван зидина Рок Фелер и јеврејска компанија из Америке саградили су околни град иза зидина са око 400 хиљада становника.Тамо је Кнесет,њихона народна скупштина,тамо су музеји.У једном од тих музеја чувају се из Кумранских пећина оне најважнија и најближа нама сазнања књига старога Завета,и оних зилота који су тамо живели побегавши испред јеврејског шиканирања.Онда ми је потпуно јасно зашто су они ево и сада у томе отвореном у рату са Палестинцима.А наш је човек смешан,чим продаје нешто ближе Гробу Господњем,они одмах купују.Имају новац.Тако да прети опасност да потпуно истисну хришћане,баш око Гроба Господњег.Шта мислим за будућност-ружичасто није,јер та снажна Америка и ти лобији јеврејски сањају да се дочепају коначно целе Палестине и да једноставно етнички очисте некадашњу Палестину,сада држава Израел,од ислама.Многе су битке и свакодневне погибије по човека,па макар био хришћанин или муслиман.За сада страдају муслимани.Али,у сазнању да је Витлејем колико хришћански толико и исламски,и њима се добро не пише.Па сама жена Јасефа Арафата је хришћанска,коптске православне цркве.Он је сада негде изолован са породицом,тако да ни она о Божићу није могла доћи у Витлејем.

Још нам је Етерија у 4 веку описала у свом делу ''Путопис по светим местима'' утиске о земљи Палестини.Како сте ви доживели сусрет са земљом у којој је много српских задужбина,којима су нас задужили Немањићи свети,почев од Светога Саве,краља Милутина,патријарха Јоаникија Првог и других ктитора.

Жалосна је чињеница,да ми ништа и словима ништа немамо од старих задужбина почев од Светога Саве.Само нам говоре када смо били у Бакри,да је ту прво откупљено станиште где би се наши поклоници,хаџије из Србије могли да уставе после искрцавања.Све је то тачно што је наведено у питању да смо имали.Једино  у центру Старога Града близу Патријаршије Јерусалимске указали су нам манастир Светих архангела Михаила и Гаврила,као да је то онај остатак краља Милутина Манастира Светих Архангела.Он је жив манастир.Припада Грцима.Силази се низ једну малу страну.Улазили смо у ту цркву.Гледамо оне грађевине и све око ње одудара од онога што смо ми замишљали да ћемо наћи да је нешто српско.Све је то потпуно изгубљено за нас.Нажалост немамо ништа.Тако сма ја у другом одласку у Јерусалим сазнао да се тамо налази као чувар Гроба Господњег,додељен из Хиландара,отац Јоаким Филиповић.Тамо има Срба монаха.Јоаким Филиповић ме је тако љубазно примио.Одслужио сам тада Свету Литургију на Гробу Господњем.Било је то на Јеремијев дан,14. мај. Од оца Јоакима сам добио један бамбусов штап.

Јерусалимска Патријаршија ''Мајка свих Цркава'',чува веру православну,учи и поучава.Са великим срцем прима сву своју децу у дворове своје.Како сте доживели сусрет са местом где су столовали и још увек столују наши свети васељенски патријарси?

Теос Филос,Т и Ф у једном слову,то је знак Патријаршије,одмах у оној улици више цркве Гроба Господњег.То су улице поплочане плочама каменим и уопште зидине су камене.Па они гавази који су представници Краљевине Јорданије почасних стража Патријарху,задржали су иако је Јорданија изгубила стари град.Они увек иду пред Патријархом ако је Литија и носе у једној шареноликој одећи са фесом на глави,јер су муслимани,носе огромне штапове као наше владике.Тако ударају доле од камене плоче.Двојица предводе ту Литију,која иде ка Јерусалимском храму ради богослужења.Патријархат је пун неких зградица,а само централна је за пријем,где је балдахин-седиште Патријарха на узвишењу од неколико степеника.Лево и десно су фотеље за епископе,а испред су редови столица где седе они који су почаствовани да посете Патријарха.Ми смо били срећни још први пут кад смо пошли,јер смо носили писмо нашега Патријарха,да предамо секретаријату.Наилази Патријарх јерусалимски.Благосиља нас и одмах каже секретару да се сутра служи Света Литургија у част СПЦ-е и ове делегације која је после 30 година присутан на Гробу Гоподњем.Одемо у храм.Он се уређује.То је Константинова црква.Може 300 душа да стане.Припрема се за Литургију.Пале се полијелеји,кандила,док није зазвонило велико звоно.То је знак у Лерусалиму-иде Патријарх на Литургију.Литија прилази.Гавази иду напред и лупају.Сви се склањају са уличица.То су уске уличице.Трговци затварају радње.Прекрсте руке преко груди и дубоким поклоном пропраћају ту Литију. Напред се носи Патријаршијски Крст. Иду Ђакони,јеромонаси,игумани,архимандрити,иду епископи.Тада је служило 9 епископа и Патријарх десети.Улазимо свечано у храм.Звоне сва звона.Јерусалим је на ногама.Продавнице су затворене.У центру цркве има узвишење где седи Патријарх,у центру цркве,десно.Иконостас је огроман и зидани и њиме се може прећи са Голготе,па сићи са оне старне иконостаса,да би се сишло у велику цркву.То су тако дебеле зидине.Чујемо ми лупају клепала и као да нам говоре ''пожури,пожури,пожури''. Сви се облачимо,и епископи и ми свештеници.Узимамо благослов од Патријарха и уводимо га на двери со салавоју.Само Патријарх носи круну.Почиње свечана Литургија.Ђакона много.Свештеника много.Литургија иде својим током.Отац Хризостом,игуман рачански је такође узео учешћа.Тај сјај доживети,то заједничарење у приносу бескрвне жртве Господу за сва добра којима нас обасипа,доживети је велика ствар.Ми смо толико били погружени у тој радости што смо дочекали милост Божију и пажњу Патријарха.Али,у повратку сваки епископ носи у рукама букет цвећа и бацају цвеће трговцима,да покажу пријатељско узајамно поштовање.После завршене Литургије Патријарх на спозива да идемо код њега на пријем.Тада је на пријему у нама поздравио СПЦ-у,сјајну звезду на небу православља:''Како Српска Црква није сјајна звезда кад је у петовековном ропству на граници према католичанству сачувала чистоту светог православља.Како није сјајна звезда православља када данас у условима комунистичке владавине чува чистоту светога православља.Како да не поздравим вас који сте у лицу СПЦ-е овде присутни.

Како би нам опислаи сусрет са земљом у којој је Господ наш Исус Христос провео већи део свог овоземног живота,са земљом у којој је поучавао и исцељивао људе-а то је земља Галилеја,и сусрет са Галилејским језером.

То се не да описати.Ми нисмо ходили него смо ваздухом ношени у страхосазнању куда ми идемо.Ићи једном или пак другом старном Галилеје,све вас везује Јеванђељски тако да ја када читам ма који моменат из живота Господа Христа,ја сам само речима овамо где то изговарам,али сам тамо већ на оном путу Капернаума,Марије Магдалине,Магдале и свим оним светим местима куда је Господ Христос ходио и чуда чинио.То је тако густо насељено.Нема више разлике између тих села и градова.Све је то плодна долина Галилеја што се тиче језера.Само је Назарет повучен у Галилеји горе и Кана Галилејска место где је Господ Христос на свадби благосиљајући брак,уздигао га на пиједестал обостраног поштовања и светиње.То су  градови у којима смо ушли у унутрашњост Галилеје.

Света река Јорданска и погружење у њу у име Свете Тројице изазива у свакој личности велике емоције.Како се вама учинио тај сусрет?

Присуствовали смо великом водоосвећењу воде.Ми смо у Јордану допојасно,у власеницама.Узео сам учешћа.Понео сам свој епитрахиљ и Крст.И тим Крстом је архимандрит,наш водич,закрстио Јордан три пута.Сви смо прилазили да целивамо Крст,а он нас је водицом кропио.То је моменат признања хаџилука на основу кога ћемо ми добити грамату.

Град Назарет?

То је посебна радост доживети место где је полупећинска кућа у којој је Пресвета Богородица бдила на молитви у моменту јављања архистратига Гаврила.То је црква у ротонду подигнута на два спрата.Галерије су свуда около,а доле можемо само да гледамо то место где је Прсвета Богородица на молитви дочекала ту радосну,благу вест.Пред том црквом  је бунар Пресвете Богородице где је ишла на воду и Јосифова дрводеваљска радионица,која је претворена у цркву,а где је живео Господ наш Исус Христос и где је изучавао столарски занат.Иам 3 врсте становништва:50 хиљада хришћана,50 хиљада Јевреја,50 хиљада муслимана.

Силазак Благодатног  огња?

Доживео сам га трећи пут на хаџилуку 1997. ,о Васкрсу. То доживети јесте кулминација свих поклоничких момената у историји једне личности.То се догађа на Велику Суботу у 11 сати.Служи се Литургија Светога Василија.Сви се причешћујемо. Литија траје 2-3 сата:од уласка Господа Исуса Христа у стари град ,хапшење ван града у Гетсиманском врту,затвори где је мучен,бијен,где је трнов венац,где је суђен,где је осуђен,где је понео крст,пао под крстом.Шеснаест пута се стаје.Врше се молитве и мољења.Благодатни огањ јавља се само православнима,вековима.Није то никакво чудо,ако знамо да је 1054. Римска Црква отпала од Истока и постаје јеретичка црква,јер уводи филиокву у символ вере,што није смела да уради.Постали су јеретичка црква и изгубили су благодат Духа Светога.Они немају силу наше водице свете.Дух Свети је тај који чини своје кроз водицу.То јављање благодатног огња припало је само Патријарху јерусалимском.Године 1523.године био је Јерусалим окупиран и покушала је Сиријска црква да измоли потплативши окупатора,да она у моменту када се јавља благодатни огањ,буде та која ће да то добије.Патријарх јерусалимске цркве са својом свитом у Литији иде ка Цркви Гроба Господњег,свечано праћен вернима.Долази до  улазних врата и ставља му забрану окупатор да не може више тамо да чинодејствује,нити да уђе.Чује се песма и молитве Сиријске шизматичке цркве.Патријарх се наслонио на један стуб и горко је плакао. Држао је букет цвећа и по једну свећу.Цвеће се уноси и враћа,а свећа остаје.У једном моменту пуца тај стуб који је од белог мермера-од врха до дна.У тој пукотини је потуно црно-то је огорело.Како је Патријарх држао свећу тај благодатни огањ упали ту свећу коју је Патријарх држао.Сви су се онад уверили да је власт Богом дана јерусалимском Патријарху да он то измоли.Од тада и до сада и у будуће то ће се само добијати на молитву светог Патријарха Јерусалимске Цркве.Они су остали поражени.Патрријарси Јерменске Цркве и Сиријске Цркве,обе су монофизитске,стоје са стране крај врата и моле и чекају да јерусалимски Патријарх кад се појави на вратима са благодатним огњем упали њихове свеће.Они га љубе у руку.То сам видео и доживео.Нисам видео никада да патријарх патријарху љуби руку.Молитве на Гробу Господњем чита Патријарх јерусалимски.То је златна књига,са златним корицама.Видео сма је.Патријарх долази до Гроба Господњег.Скида са себе све.Остаје само у стихару.Прегледа га трочлана комисија и гледају да нема нешто запаљиво на себи.Патријарх сам улази и клечи пред Гробом Господњим и врши личне,па прописане молитве.У једном моменту кроз кубе цркве силази светлост с неба у виду једне муње,пали кандило на гробу и свеће које патријарх држи у обе руке,по 33.Кад плане кандило и те свеће видимо преко наших глава муње.Занемео је сав онај свет.То су такве молитве.Руси:''Господе помилуј,Господе помилуј,Господе помилуј!''. Грци:''Кирије елеисон!''. Свако на свој начин моли Господа да пошање благодтани огањ.Камере снимају,апарати блицају.То је опипљиво.Није то варка.Цела црква бљешти у новој светлости.Наступа делиријум одушевљења да се питаш:''Шта је ово?Каква је ово сила?''. Благодатни огањ доноси мир душевни,благослов и све оно што од Бога добијамо.Људи се везују за стубове,симсове.Висе на прозорима.То су десетине и десетине хиљада људи из целе васељене.Видите нешто што нигде другде нећете видети.Да ли сам у телу или духу не знам.Али,пуно радости у мени се напунило.Одушевљење.Олтар Константинове цркве се испразни,прекрије се Часна Трпеза,и пусте  и мушко и женско,све у олтар.Отворене су двери.Патријарха носе у фотељи.Трубе,бубњеви,удараљке.То је религиозно усхићење.То се може објаснити речима Старога завета:''Пред ковчегом завета иђаше Давид,удара у тимпане и лицје,и игра,радујући се што води ковчег завета у Свети Град!''. Е то је тај,моменат.

Шта је оно на шта сваки будући хаџија треба да обрати нарочиту пажњу при намери да реализује одлазак у  Јерусалим?Шта је оно кључно на шта треба усмерити своју пажњу и као се припремити?

Припреме су ту.Прво молитвене,непрекидне,да се удостојимо те велике високе и части.Друго морамо се сетити огреховљености своје,све то исповедити и кроз Свету Тајну Причешћа,измирења са онима које смо увредили и који нама треба да се обрате истим начином.Непрекидном молитвом Господу да буде Он Тај Путовођа наш и да осетите оно што сам осети ја на сваком кораку-а то је присуство Живога Господа.То није само реч речена,то је истинско осећање које сам ја доживљавао.И свуда то и свакоме кажем:''Да ли ви схватате каква је ту милост Божија!Ту је Господ са свима нама,распет,али васкрсао!''.

Хвала вам оче Слободане!

9,10 и 11. август 2004.

Калуђерске Баре-Тара

Манастир Сабора Свих Српских Светих

објављено у листу ИЗДАНАК