ВЕРОУЧИТЕЉ ПИТА, А ДЕЦА ОДГОВАРАЈУ...

ПОМАЖЕ БОГ, ДРАГА ДЕЦО

4)

            Да ли сте се икада запитали о свету око нас. Откуда он овде, ко га је створио и тако премудро украсио? И овога пута одговор на ово питање, који је одувек интересовало све философе, даће вам најмудрији и најбезазленији- деца.

            ''Свет је створио Бог, а ја се на земљи осећам лепо. Прво је створио мора, а на крају је створио животиње и људе. Свет је леп дом. Свет је место раја. Бог је створио свет и човека. Бог је послао свог Сина да смири народ. Бог је створио свет за шест дана, а седи дан се одмарао. Свет је створио Бог. Земљу је створио Бог. Створио је животиње. Свет је створио Бог, и зато треба да га поштујемо''.

            Свет смо добили као највећи и најлепши поклон од Дародавца и Створитеља, то јест од Бога. Шта је тај дар и шта он уствари значи за свакога од нас? Деца поручују: ''Дар је када ме Бог награди. Дар је за мене један леп поклон. Дар је када вам неко нешто даје. Дар је када неком нешто поклониш. Дар је живот. Дар је када ти неко нешто поклони, а ти то мораш да чуваш. Дар је када ти неко нешто дарује, па ти то мораш да пазиш. Дар је за мене када добијем нешто важно. За мене је дар када ми неко нешто испуни''.

            Свако од нас је различита и непоновљива личност, која при том поседује слободу. Шта је слобода и како је децо ви схватате? ''Слобода је за мене слободан живот. За мене је слобода када сам слободан. За мене је слобода леп дом. Слобода је када радите оно што ви хоћете. Слобода је када се деца играју. Слобода је све. Слобода је одмор. За мене је слобода када сам напољу. За мене је слобода нешто најлепше у животу. Слобода је када можеш да се одмараш и када ништа не радиш. За мене је слобода леп живот. Слобода је када неко изађе из војске. За мене је слобода црква. У цркви ми нико не може ништа, јер ме Бог чува''.

            Деца јако добро знају да им је све дозвољено, али да им није све не корист. Знате ли и ви? Ове мале иконе Божије наметнули су и следећу тему за наше дружење. Њих је интересовало шта је то икона? ''Икона ми помаже. Ја мисли о икони све најбоље. Када видим икону срце ми затрепери. Икона је за мене једна лпа слика. Икона служи да нас чува. Ја волим иконе зато што испред њих могу да се молим. Икона служи за мољење и за здравље. Икона је Божија слика. На иконама су свеци. Икона је јако важна за моју срећу. Иконе служе за молитве и за славе. Мислим да су иконе  главни део цркве. Иконе су много лепе ствари. За мене је икона за сећање, за мољење. Икона служи да нас чува и да се помолимо да би свуда где идемо стигли. Икону када гледам као да и она мене гледа и чува. И зато мислим да је икона велики симбол''.

            Иконе имају велики значај нарочито за време свете службе- Литургије. Шта је за вас децо Литургија и како је ви доживљавате? ''Литургија је причешће, али и када људи долазе у цркву. За мене је Литургија леп дар. Литургија је када идете сваког празника у цркву. Литургија је молитва. Литургија је када свештеник служи. Литургија је недељом. Литургија је када се моле Богу. Литургија је када се дође у цркву недељом и моли Богу''.

            Да би могли да се молимо потребно је да се при том осењујемо крсним знаком. Шта је за вас крст? ''За мене је крст помоћ од Бога. Крст је када је разапет Исус. На крсту је Исус Христос разапет. Крст је помоћник и чувар. Крст је за здравље. Крст је крштење''.

            А шта је крштење? ''Крштење је када свештеник узме крст и умочи у водицу и онда вам по лицу ставља крстиће. Крштење је када се крстиш. Крштење је много лепо. Када се крстиш добијеш анђела чувара. Ти можеш да се крстиш и кад си беба и кад си стар. Крштење је када свештеник узме крст и беби стави на чело. Крштење је када нам свештеник одсече мало од косе и умије нас светом водицом''.

            Надам се да смо нешто научили и да ћемо се дружити и даље.

            Желим вам свако добро у Господу. Молитвени поздрав!

26. децембра 2003.

 Бајина Башта

ПРЕЧЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ЈЕЛЕНЕ

            Читајући причу светог владике Николаја ''О доброј и злој трешњи'' на часу православног катихизиса, девојчица Јелена је написала своју причу о томе како је она доживела ово причање. Послушајте њену причу.

            ''Добра трешња има једну жељу, а зла трешња има много жеља. Добра трешња је румена и рађа зреле, лепе и бордо-црвене трешњице. Зла трешња није иста као добра трешња. Она има мало корења. Ако зла трешња роди мале трешње оне ће нам бити киселе, а од добре трешње ће нам настати слатке трешње. Зато и ми деца и одрасли треба да вежбамо да будемо још бољи него што јесмо''.

            Богонадахнута девојчица Јелена решила је да нам подари још један утисак и свој лични доживљај прочитане приче која говори о црној овци. Јеленина прича о црној овци гласи овако:

            ''Некада давно живео један дечак. Он је водио овце на пашњак. Био је неваљао. Тражио је од Господа Бога много жеља. Опет је довео овце на пашњак да пасу траву. И затражио од Бога: ''Желим да уместо водопада тече крем од ваниле, да дрвеће буде од лизалица. У јесен суво опало лишће са дрвећа да постану дукати златни''. Пошто је младић желео много жеља од Господа, Бог га претвори у црну овцу. Господ Бог му рече: ''Нисам те претворио у црну овцу зато што си желео много жеља, него да се научиш реда''.

            Крај свога причања Јеленини другар Никола завршио је следећим стиховима. Ово је најбољи крај овог непрестаног причања који траје на сваком часу  православног катисизиса и непрестано се наставља, али се никада не завршава. Ти стихови гласе: 

            ''Свеци су некада постојали,али и даље постоје. Веронаука ми је помаогла да се уверим да постоје. Лепо нам је кад учимо веронауку, кад учимо о свецима и о добром Богу''.

            Деца су била пресрећна јер су ове приче чули из православног дечијег часописа ''Орлић'', који издаје митрополија црногорско-приморска. Овај лист је омиљено штиво православних малишана, који је први пут изашао на Цетињу 1865. године за време цара Николе Првог Петровића. ''Орлић'' је после прекида васкрсао и поново почео да излази од септембра 2001. године.

 20. март 2005.

 Бајина Башта

ПИСМО МОМ НАЈСЛАЂЕМ ИСУСУ

ПО УЗОРУ НА ДЕЧАКА АНАСТАСИЈА

                                                                                                                    

           

            Дечак Анастасије живео је крајем 19. и почетком 20. века, у Грчкој. Имао је свега 14 година када се одлучио на један велики и веома храбар подвиг. Учинио је нешто задивљујуће. Наиме, он је сео и решио да напише једно писмо Господу Исусу Христу на небесима. У том писму што је тражио то је и добио, а Господ је деловао кроз једног благочестивог човека господина Темистоклеа, који је био у могућности да испуни дечију жељу и да купи сиромашном дечаку топлу одећу и ципеле. Касније је овај дечак постао велико видело православне цркве Христове познат под именом свети Нектарије Егински. То његово писмо најслађем Исусу, као и ова истинита прича из његовог живота, послужили су многим дечацима и девојчицама да и они почну писати та помало необична писма. Једно од тих написаних писана јесте и писмо девојчице Јоване на једном од часова православног катихизиса. Јованино писмо најслађем Исусу гласи овако:

            ''Драги Исусе ја се зовем Јована. Пишем ти ово писмо, јер би волела да ми испуниш једну жељу. Та жеља је да будем добар ђак, да слушам моје родитеље и да будем добра девојчица. Ја те молим да ми испуниш ову жељу''.

            Јованин друг Никола написао је песмицу и посветио је Господу Исусу Христу, а њени стихови гласе:

Кад се родио Исус Христос он нам даде благослове.

Цео свет Он нам даде и животе наше.

Кад га Јевреји разапеше, Он се на небо попе.

Зато треба веровати у нашег Господа Бога Исуса Христа.

            Господин Темистокле није растужио дечака Анастасија већ је на пакету који је послао дечаку написао да управо све те ствари Анастасију  шаље Христос. Тако је и било. Христос је све то уредио и својом љубављу такнуо срце богатог господина.

            Данас имамо много срца која су охладнела према сиромашнима, избеглима и прогнанима. Боже дај  да се њихова срца испуне Христовом љубављу, како би она учинила неко богоугодно дело и да сви ваистину постану права браћа у Христу.

8. фебруар 2004.

Бајина Башта

ТРИ НАЈВЕЋЕ ХРИШЋАНСКЕ ВРЛИНЕ: ВЕРОУЧИТЕЉ ПИТА, А ДЕЦА ОДГОВАРАЈУ

ПОМАЖЕ БОГ, ДРАГА ДЕЦО!

2)

            Кроз данашње дружење научи ћемо које су то главне или три основне хришћанске врлине. Опет и опет, и то по други пут заредом дружимо се са децом, дечацима и девојчицама србских основних школа, школа које се упркос њиховој вољи и жељи претварају у неке ''реформисане радионице''. Почујте шта деца знају и умеју да кажу и покажу. Ову су мишљења деце која похађају верску наставу.

            Најпре деца су прозборила о првој хришћанској врлини- вери. Њих тридесетпеторо, храбро је одговарало тог 7. и 9. маја 2003. лета Господњег. Ученици другог један и другог два разреда једне основне школе веру је схватило и објаснило на следећи начин: ''Вера је кад неко неком верује. Вера је кад у некога верујемо. Вера је бити веран Богу. Вера је Бог и лепота. Вера је будућност. Вера је кад у Бога верујемо. Вера је када у нешто пуно верујеш и када верујеш у Бога. Вера је кад верујемо. Вера је кад верујеш. Вера је кад неко верује''.

            На питање шта је то нада, деца су другу по реду хришћанску врлину објаснили овако: ''Нада је кад очекујем да добијем нешто, када нешто очекујем и нечему се надам. Нада је кад се надам за леп дан. Нада је када верујеш. Нада је и радост. Нада је очекивање. Нада је када се надаш да ћеш нешто успети. Нада је када се надаш да ћеш нешто добити. Нада је када нешто очекујем. Када ми неко нешто обећа, а ја се надам да ће то да испуни. За мене је нада када гледам икону''.

            На тему последње хришћанске врлине, која је уједно и највећа и основа свих других врлина, деца су дала следеће одговоре: ''Љубав је срећа, лепа и рајска. Љубав је срећа људска која чини да волимо једни друге. Љубав је кад неко неког воли. Љубав је кад поштујемо Бога и родитеље, и воломо их. Љубав је срећност. Љубав је срећа. Љубав је добра љубав. Љубав је нешто најлепше на свету. Љубав је душа. Љубав је кад некога волиш као Бога''.

            И шта рећи после деца која нам све рекоше и која нам  ово о чему говоре и показаше. Деца вас поздрављају радосним поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се Христос роди!

            До поновног сусрета желимо вам свако добро од Господа нашег Исуса Христа коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин!

23. децемвар 2003.

Бајина Башта

ВЕРОУЧИТЕЉ  ПИТА, А ДЕЦА ОДГОВАРАЈУ

ПОМАЖЕ БОГ, ДРАГА ДЕЦО!

3)

            Драги малишани ево нас по трећи пут заједно на часу верске наставе који сви ви волите јако и много. Тога дана у вашим срцима је велика и неописива радост, јер звоно је огласило почетак часа који је по вашој оцени најлепши и најзабавнији. Зато радујте се и веселите се у Господу!

            Као и сваки час тако и овај почињемо молитвом Оче наш. По завршетку молитве деца су почела да се утркују ко ће лепше и боље да објасни шта је молитва. Одговори малих пчелица низали су се у великом броју, и тако вам ја сада објављујем шта су ове мале и вредне пчелице сакупиле.

            ''Молитва је молба Богу. Молитва је песма. Молитва је Божија песма. Молитва је мољење. Молитва је нека старозаветна песма, рецитација. Молитва је песма Богу. Молитва је лепа песма, коју у души осећам. Молитва је текст са којим ступамо са Богом у разговор. Молитва је када се молимо пред иконом. Молитвом се причешћујемо и дарујемо Бога. Молитва је када се сакријем. Молитва је када се одрекнеш зла. Молитва је када се човек моли Богу. Молитва је кад се крстиш. Молитва је када зовемо Бога. Молимо се када идемо у цркву. Када одемо у цркву ми се молимо Богу. Молиш се и када ти није добро''.

            Са молитвом је нераскидиво повезан пост, а вредне и неуморне пчелице испричале су нам шта је то пост и како оне доживљавају пост: ''Постимо очима, рукама, устима, ногама. Пост прија Богу. Пост је тренутак када не једемо млечне производе. Пости се у време празника. Када постимо не једемо месо, млечне производе и јаја. За време поста не једемо храну животињског порекла. Пост је на Велики Петак. Пост је за Исуса. Пост је када постимо, када чујемо лепе речи, када не кредемо и када говоримо лепе речи. Пост је када човек пости. Пост је поштовање. Пост је када постимо и једемо посну храну. Пост је када се једе само хлеб и вода. Пост је када се једе вино и хлеб''.

            Молитвом и постом спремамо се за тајну над тајнама свето причешће или свету евхаристију у којој добијамо Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. На ову тему пчелице су изнеле и своја лична искуства везана за најлепши сусрет, живи и лични сусрет са Господом. Њихово сведочанство гласи: ''У причешћу добијеш вино, хлеб и благослов. Причешће је део поста, када људи који су постили причесте се са хлебом и вином. Причешће је дан када идемо у цркву и молим се Богу. Пијемо вино из путира. Причешће је када идемо у цркву да примимо вино и једно парче хлеба. Причешће је кад се крстим. Причешће је кад се у цркви молиш. Причешћивала сам се само једном када сам била код деде и бабе. Прво сам ушла у цркву, а онда је свештеник нешто причао''.

            Да би се човек усудио да крене стазама пута који води у живот вечни, потребно је да се покаје и исправи своје грешке. Пчелице су покајање описале на следећи начин: ''Покајање је лепа, касна вера у Бога. Покајање је када неки грех покајемо. Каје се онај који је нешто ружно урадио. Покајање је када се молимо и покајемо за нешто лоше што смо урадили. Покајање је извињење Богу. Покајање је када се молимо да више не грешимо. Покајање је када ти је нешто жао. Покајање је када хоћемо да се вратимо у назад да би исправили грех. Покајање је када се покајеш што нешто ниси урадио добро''.

            Да би могли да се покајемо потребно је да признамо свој грех и да га исповедимо свом духовном родитељу или свештенику. Стога су нам пчелице о греху казале овако: ''Грех је ружан, не прија Богу и Христу. Грех је када урадимо нешто против Бога и нешто што Бог не воли. Грех је када нешто сагрешиш. Грех је нешто грозно. Грех је кад неко не верује у Бога. Грех је када нешто погрешимо. Грех је када некога вређаш. Грех је када неко греши. Грех је када псујеш. Грех је када нешто погрешиш, када неког повредиш и увредиш. Грех је када неког тучеш. Грех је када направимо грешке. Грех је када нешто лоше урадиш''.

            Драги малишани толико су вам медоносних речи данас накупиле ове вредне пчелице.

            До следећег сусрета остајте нам здраво и весело у Господу. Збогом!

26. децембар 2003.

 Бајина Башта

ТРИ НАЈЛЕПШЕ РЕЧИ: ВЕРОУЧИТЕЉ  ПИТА, А ДЕЦА ОДГОВАРАЈУ

ПОМАЖЕ БОГ, ДРАГА ДЕЦО!

1)

            Данас ћемо научити које су то три најлепше речи и шта све оне значе. Наши и ваши саговорници биће деца, ваши вршњаци, а наши другари. Зато послушајмо шта деца мисле и шта деца имају да кажу.

            За почетак деца су изабрала реч- анђео. Јелена и Никола поручују да су анђели чувари, али Ана додаје на све то и каже: ''Ја мислим да су анђели чувари добрих људи''. Да су анђели наша заштита, чувари неба, заштитници људи, стражари на небу и они који чувају децу од страшног ђавола, мишљења су: Немања, Нина, Милица и Милан. У малој и бистрој глави дечака Миодрага родила се следећа мисао: ''Ја мислим о анђелима да су они добре душе, да су пуни љубави према Богу и према људима'', али на све то Михаило је додао: ''Ја мислим да су анђели Христови пријатељи''. ''Анђео је светац који помаже људима!'', из свег гласа радосно је ускликнула  мала Лидија. Дечак Филип, живахног духа, одлучно је рекао пред свима: ''Анђели су чувари који нас ноћу чувају''. Милица и Митра, две добре другарице, најбоље, рекле су да је анђео леп и добар дух и да су анђели у нама. Стидљива Маријана, тихим гласом прошапутала је: ''Мислим о анђелима да они постоје, али ми их не видимо''. После Маријаниног излагања Филип је додао да анђеле замишља као људе са крилима, који су пуни среће.

            Деца су даље пожелела да говоре свима нама о Богу. Мале паметне и насмејане главице, утркивале су се ко ће пре да проговори и објасни ову најлепшу реч на свету. Никола први рече: ''Бог је наш Отац, који живи на месту званом рај. То је једини Бог који постоји''. Александар се изборио да као други по реду узме учешћа у нашој причи, па каже: ''Бог је свевидеће око. Он је створио земљу''. Петар је био кратак и мирно је рекао: ''Бог је Господ''. Вукан жели да допуни Петра и каже: ''Да, Бог је Господ, који опрашта грехове, који све воли, чак и атеисте''. ''Бог је наш главни Отац. Он нам опрашта грехове, као што рече Вукан, и дарује нам дарове. Бога треба поштовати'', рекла је Сандра. Ана и Немања поделили су мишљење и сложили су се да је Бог дух који нас чува и да је Бог добар. Скромна девојица Наташа свима је благо рекла уз осмех: ''Бог је добар човек. Бог је душа мог живота''. Јован и Наталија поручили су да нас Бог окружује, да нас воли, да и ми њега волимо, да је Он Отац Исуса Христа и да је Бог на небесима''. Марија је додала говорећи да Бога замишња као великог и доброг. ''Бог је природа. Бог је љубав. Бог нам даје живот. Бог је добар и имао је 12 ученика!'' ,без стида узвикује Марко. Радостан Матеја што је дошао на ред, прозбри уз осмех: ''Бог је све што нас окружује''. Павле је био кратак и одлучан у својој причи: ''Бог постоји на небу''. Последњи учесник у овој краткој, али занимљивој и мудрој причи био је дечак Вања, који је увек волео да каже да је његов деда свештеник, и поче Вања да објашњава: ''Бог је на небу. Осећам га тако што погледам у икону и ја га видим. Бог је на небу и нико га не види, али Он нас види''.

            Трећа најлепша реч, по мишљењу најмудријих и најбезазленијих, по мишљењу оних за које је Господ Исус Христос и рекао да их пустите и да им не браните да долазе на часове верске наставе, по мишљењу деце, јесте реч Црква. Вукан и Никола имали су исто мишљење по овом питању и рекли су да је Црква Божија кућа, место за молитву, место за причешће и брод који нас води кроз веру Божију. Сандра је рекла да је Црква тело Христово и да се у Цркви молимо за грехе наше. Наташа је додала: ''Да, у Цркви се молимо и палимо свеће''. Александар је изнео своје утиске са Литургије, на коју редовно одлази сваке недење и празника и истако је: ''У Цркви је увек тихо''. И Наталија је желела да подари што краћи одговор па је одговорила: ''Црква је Исус''. Ана је проширила причу рекавши да је Црква тамо где има много свештеника и икона, тамо где се чита Литургија и где долазимо за неке празнике. Павле је богобојажљиво прошапутао: ''Црква је да се крстиш и молиш Богу''. Немања је украсио ову причу својим прелепим речима: ''Црква је најбоља на свету''.

            Деца су пожелела да у некој другој причи попричају и открију нам значење још неких најлепших речи. Не тугујте због тога што је наша прва прича морала да се заврши и што вам ми сада кажемо збогом до следећег сусрета. Биће још много речи и мудрих дечијих одговора. Очекујте наставак наше приче. Сада смо постали пријатељи.

            До новог сусрета и дружења желимо вам свако добро у Господу. Растите, радујте се и веселите се у Господу. Остајте нам збогом!

14.  децембар 2003.

 Бајина Башта

ПРИЧА О ЧУДАКУ

            Ко су прави и истински богоносци Христови? То су сви они који су своје животе положили за Христа. То су сви они чија су тела погубљена и дата као храна разбеснелим зверима. То су сви они од којих су нам остале кости свете. То су сви они који су у свом животу опонашали самога Господа. То су сви они који нису само страдали за род људски, већ су они и проповедали мучеништво Христа ради. То су сви они који су мученички страдали за Христа. То су сви они којима је сам Христос показао величину страдања за род људски, Који је ради нас и ради нашега спасења и распет на Крсту. То су сви они који задобише венац мученички од Мученика над мученицима Господа Исуса Христа. То су они који су у свему подражавали Христа. То су сва она срца која су имала Бога Христа у себи. То су читаве милијарде мученика и мученица које су растргли лалови у многим колосеумима, и које још увек бездушно растрзају и прождиру.

           

Највећи доказ да су богоносци ваистину мученици јесте тај што су они у свему подражавали Христа и извршавали су сваку Његову заповест и сваку Његову реч. Својим сопственим животом, али и свим оним што су радили и учили, заслужили су да се назову богоносци Христови. Центар њиховог живота јесте Христос, опонашати Христа у свему и живети само по вољи Његовој.

            Питате се да ли су могли сви они, од првог до последњег да избегну своје мучеништво, голготу и страдање? Могли су, итекако су то могли. Али питање је  да ли су то и хтели? Не, само то нису хтели. То би им само засметало да заиста посведоче Христа. Зато нису хтели да избегну то страдалништво, већ су му хитали у сусрет. И поред тога што су гоњења хришћана увек била жестока и велика, могло се ипак избећи то стадање и тај прогон. Могло се побећи од те страшне мученичке смрти на много начина. Довољно је било одрећи се Христа, признати ћесара за бога, принети жртве, поклонити се идолима или откупити живот. Христовим богоносцима ово је било лицемерно и фарисејско и они то нису хтели. Они су само једно хтели: опонашати и подражавати Христа у свему, па чак и у страдању. Много је богоносаца који су имали храбрости да у Христиво име претрпе смрт. Захваљујући свему томе хришћанска вера данас има читаву небеску армију Христових мученика богоносаца. Велики је број Христовим мученика и мученица. Страдање за Христа је уистину велико, стварно и очигледно. Црква Христова је и основана и запечаћена крвљу мученика.

            Христови богоносци су својевољно и добровољно умрли за Христа и нико их у томе није мога спречити. Свесно су постајали храна гледним зверима. Захваљујући томе достигли су Бога и Христа. Са радошћу и одушевљењем су трпели и подносили мучеништво. Док су их гледали тако насмејане њихови џелати су били запрепашћени. Многи од њих видећи све то и сами су постајали хришћани и исповедали су Христа. Многи су постајали Христови само док су гледали ту надумну храброст мученика богоносаца. Ово је једина храброст која нема грешака иако вам можда изгледа као неразумна. Нема грешака јер је све то Христа ради.

            Ово мучеништво и страдање Христа ради траје непрекидно и непрестано. Нема дана, а да се у њему није родио нови богоносац и мученик Христов. Ово питање страдања Христос је поставио пред сваког хришћанина и Он га пита и позива на страдалништво Њега ради. Питање је само да ли ми хоћемо и можемо да страдамо Христа ради и то само онако како су страдали ови истински богоносци Христови? Било би душекорисно да мало поразмислимо о свему овоме, драга браћо и сестре у Христу.

            Из напред реченог родила се необична хришћанска прича о јунаку- чудаку.

            Сваки тренутак је једна велика и непрекидна борба за живот и смрт. Све подсећа на она времена када се није смело полемисати. Мало је срећних околности.

Када не могу да га оптуже ни за шта, онда почињу да измишљају. Његова црквена и мисионарска делатност сметала је многима, те су га по четврти пут протерали. Прогонство је овога пута трајало свега неколико месеци. Кроз пар година уследио је нови прогон, који није дуго трајао. Остатак живота провео је чудак релативно мирно, упокојивши се у својој седамдесетосмој  години живота. У његовом животу постојало је пет  прогонстава, а укупно је провео петнаест  година у прогону.

            Његови пријатељи кажу да је био борац са прве линије фронта: храбар, неустрашив, одлучан и непоколебљив. Храбро је понео у својим рукама барјак духовне победе и до последњег даха водио је борбу за хришћанску слободу. Почео је рано да пише, а већ са двадесетчетири године написао је своје прво озбиљније дело. Дела су се потом све више рађала и низала попут бисера у великом низу. Била су увек популарна његова дела. Чудакове мудре изреке сви су слушали и свуда записивали, па чак и по руци. Говорио је лаким, јасним, чистим и једноставним стилом. Речи су биле веома дубоке, што показује да је чудак најлепши образац правог хришћанина. Заиста је постао за пример и углед онима који живе у Цркви Христовој, али је био и инспирација онима који живе са друге стране реке.

            Отишао је у пустињу и постао је монах. Све је напустио и пошао је за Христом. У његовој личности буди се јеванђелски мотив, а то је да се буде у јединству са Христом по сваку цену са Христом. Пустиња је била место где се чудак најбоље обрачунавао са сатаном. Његов боравак у пустињи довео је до тога да та иста пустиња сада процвета и да се у њој роди пролеће духовне радости. Све је процветало духовним напором, трудом и радом. Од неплодног тла, постало је итекако плодно тле. Овим је чудак задобио мученички венац. Његово искуство поистовећује се са искуством првомученика, јер је он до максимума доживљавао Христа и Његово страдање на Крсту. Непрестана молитва и пост јесу његови најјачи адути.

            Чудак учи да се спасење постиже доласком Бога Логоса у свет и једино је тиме могуће победити трулежност. ''Да Христос није Бог ми не би били ни спашени'', говорио је чудак.

Волео је чудак да своје беседе поткрепи библијским чињеницама, па је то један од разлога што је својој околини и савременицима био неразумљив. Красио га је ватрени темперамент и висока интелигенција. Био је мали растом, али велики духом. Израстао је у светоотачку и образовану личност, широког и опшег образовања. Његова душа мирисала је на јеванђељске и апостолске врлине.

Једној речју, ваистину беше чудак- јуродив Христа ради!

20. март 2005.

 Бајина Башта

ОТАЦ ИСАК

(Хришћанска прича)

Био је најзначајнији представник свога доба. Његов отац Алексеј био је врло имућан хришћанин, што је подразумевало поседовање великог брја књига у личној библиотеци. То је јако битно наглсити, јер захваљујући тако великом броју књига млади Исак се духовно богатио и изграђивао. У време старшног гоњења и репресија које су спроводили бољшевици, Исаков отац је одведен у логор. Услед свирепе тортуре Алексеј је преминуо. Млади Исак је пожелео да и он пострада за Христа угледајући се на храбри пример свога оца Алексеја, који је био ревностан хришћанин. Видећи побожна мајка Васа шта син смера, сакрила је одећу Исакову, тако да је био спречен да  оде и испуни намеру. Жеља да пострада за Христа никада га није напуштала и то је била његова звезда водиља кроза цео живот. Пошто је био најстарији син, остало је сада на њему да се стра о својој браћи којих је било још седам. Водио је бригу о њиховом материјалном издржавању. Пошто је време било тешко, Исак је успевао да обезбеди најосновнију егзистенцију тако што је држао часове као учитељ, а понекад је био принуђен и да продаје књиге из своје библиотеке. Тада је имао само 18 година и било је опасно учити децу поготову у време оштре кампање коју су боњшевици водили против цркве и Христа. Исак је поред основног знања деци пружао и основе верске наставе или православног катисизиса. Иако је став околине и целокупног окружења био негативан, Исак је тајно подучавао децу и није презао ни од чега. Првазилазио је сво то сивило снагом свога хришћанског духа.

Био је ревностан до самога свога краја, а они који су га мрзели рекли би да је био фанатичан. Он је само следовао за Христом.

            Путовао је много, а на крају је посетио и Свету Земљу. Многи су га нападали и клеветали. Био је прдмет многих прича и причања. Чак је заточен на једном од својих путовања. Мучили су га физички, али и психичке тортуре биле су честе. Одолевао је свему и остајао је жив, јер се није бојао оних који убијају тело. Знао је да ти и такви не могу убити душу, јер душа је увек жива и неуништива. Душа је бесмртна. Непријатељи нису хтели да га убију, иако су за то имали повољне прилике и тренутке. Хтели су да га муче што дуже. Мучили су га и наслађивали су се гледајући како му се тело грчи од мука. Пустили су га на слободу, а он је убрзо испустио своју душу. Подлегао је последицама мучења и његова света душа пронашла је мир у Господу.

            Отац Исак је исповедник вере Христове који је мучен и који је умро на слободи од последица мучења, који се истакао силином хришћанског личног опита. Он је велики исповедник истјазан за Христа.

Од оца Исака остала су многа писма и рукописи у којима највишпе говори и пише о молитви и њеним спасоносним плодовима. Ходио је кроз живот чврсто се држећи за стену несаломиву, за Христа. Пио је воду са Живоносног источника, са извора Христовог. Следовао је светоотачкој традицији и апостолском предању. Отац Исак је био велики мисионар, великог духа и превеликог броја таланата.

16.март 2004.

 Бајина Башта 

ЧЕСНИ   СТАРАЦ  И   ВОЗЉУБЉЕНО   ЧЕДО

            Неког давног лета Господњег, месеца новембра, чесни старац је примио своје ново духовно возљубљено чедо, и тако постао руководитељ уплашене овчице која до тога тренутка више није знала где, куда и како? Све приче и сва причања свели су се на пар следећих реченица: ''Од тебе ћу чедо моје, створити храброг солдата Христовог. А ти, чедо моје од сада се моли, ради и све храбро издржи. Знам да ти је тешко. Пиши и зови ме када ти буде веома, веома тешко''.

            Новембарског јесењег дана, прохладног и сивог, чедо је кренуло код старца. Нова мука и патња, грешке које је могуће поправити, исправити, покајати и окајати. Старац на све то само рече: ''Чедо моје возљубљено, хришћанин не сме губити наду. Борба мора бити хришћанска, истрајна, непрестано и свакодневна''.

            Крајем истог месеца, уплашено чедо, али спремно на двиг храбри, добило је и своје прве благослове и правила по којима треба да живи и да се влада. Старац је рекао: ''Од сада чедо моје одлази на света богослужења на Литургију Свету у СветоВаведењску обитељ. Причешћује се сваке недеље и празника. Редовно се моли, изјутра и увече, предвиђеним молитвама. На бројаницу се моли као и до сада. Што се тиче поста, исто као и до сада''.

            Чедо је одлазило радосно, растерећено, ојачано, оснажено и исповеђено. Имало је неописиву снагу и велику вољу да истрпи и издржи све до краја.

            Сваки пут при одласку, старац је пратио своје чедо,а при дељењу благослова рекао би очински и мајчински: ''Чедо, буди добро!''.

            Било је тренутака када је чедо знало да добије мало речи или готово никакав одговор на сва постављена питања. Сатрац би одговарао: ''Чедо, па ја не видим баш никакав проблем у претходном писму''.

Растајали су се уз: ''Старче, благослови!'' и ''Чедо, буди добро!''.

Чедо је било нестрпљиво и још увек није умело да чека. Само је роптало, жалило се, кукало и цвилело. Али, изнад свега било је чедо покорно и послушно свом старцу, и увек се трудило да покуша и да се бар мало помучи и покуша да буде ваистину добро.

О Божићу разменили су поздраве и растали су се на кратко, јер је чедо журило у своје родно место, родитељима, браћи и дому своме. Искушења и мука, али и суза било је много. Издржало се некако, јер је чедо стално чуло старца који непрестано збори и тихо слови: ''Можеш ти да издржиш све то''.

Чедо се вартило из свог родног места и правац код старца, тог снежног, зимског и мразовитог јануарског дана. Снег је био велики, тротоари не очишћени, али чедо је јурило и ишло без ометања. Осећало је лепоту и топлоту око себе, јер је знало да иде на дугоочекивану исповест, која ће донети нову радост и олакшање.

Нове тешкоће, нови ломови, нова искушења. Чедо је чак помислило нешто страшно: ''Више ми се не иде код страца. Не бих да га узнемиравам. Он ме смао пита како сам и каже како ће све бити у реду. Мени је то недовољно, јер није све у реду!''. Чедо је почело мислено да ратује и отуда и мислени хаос у глави. Почело је опет да губи наду. Највећа и најтежа борба јесте победити самог себе. Чедо је победило своју тврдоглавост и кренуло је ка старцу, који је рекао: ''Чедо, издржи, јер велик је Бог Господ!''.

Чедо је било збуњено, оптерећено проблемима и није разумело ћутање које је било галсније од сваког говора. Чедо није смогло снаге да разуме старца који је имао и друге обавезе, много веће и теже. Чедо је хтело негде да оде, да побегне, и да одустане од даље борбе која се непрестано води над овоземаљским амбисом уклетим.

Чедо је спадало у групу интелигентних људи, који су један дан зидали, док би други дан рушили све претходно сазидано и озидано.

 Десило се да је чедо почело да попушта и у дисциплини, да се све мање жртвује и труди.

Чедо је умело вешто да се затвара и повлачи у себе. Старац је учио возљубљено чедо  да исповеди све грехе своје, јер човек је човек када исповеди све грехе, и управо у томе лежи његова снага, учио је старац чедо своје.

Чедо је често ишло главом кроза зид и хтело је да исправља криву Дрину. Старац је говорио да се смири, примири, умири, да се стрпи, и да је најважније да остане мирно, и све да истрпи. Старац је тешио, храбрио, и ка Христу водио многогрешно чедо своје.

Чедо је почело да решава проблем своје несталности, тврдоглавости и својевољности. Почело је  боље да чује. Сконцентрисало се и направило је план, и почело је да увиђа шта су му приоритети. Почело је да се смирује и није више бежало. Размишљало је о вечности, о спасењу, о циљу живота, о вери у Тројичног Бога. Чедо више није гледало шта други чине и раде. Није више судило. Схватило је да не може променити околину, већ себе самога. Схватило је да је најважнија дисциплина. Стога је чедо уредило своју унутрашњост, очистило и опајало паучину и побрисало прашину, као што домаћица урећује комоду у дому своме. Чедо је схавтило зашто нешто ради и започиње. Више рад није био ради рада или задовољства, већ ради Хрсита Бога. Чеду је бивло све јасније зашто је важна редовна јутарња и вечерња молитва.

Чедо више ништа није чинило само, на своју руку и својевољно, већ је почело да ослушкује шта му Господ Бог шапуће и говори.

Чедо је најзад почело вољу Божију да твори.

18/19. септембар 2004.

Бајина Башта

СВЕТООТАЧКА ВЕРА И УЧЕЊЕ О СВЕТОЈ ТАЈНИ ЕВХАРИСТИЈЕ

            Данас вам је јако тешко.Нешто вам се десило и неком би да све то кажете.Потребан вам је савет,духовна поука,помоћ и утеха.Коме да испричате своју невољу,тешкоћу,страдање и муку.

            Много је светих људи који су нам још за време свог овоземаљског живота говорили да у оваквим ситуацијама дођемо и отворимо душе своје над њиховим гробовима када се они упокоје и напусте своје овоземаљске станове.Јер свеци су наши живи и у Господу нема мртвих,сви су ваистину живи.Радујмо се и веселимо се због тога.Кренимо да се поклонимо њиховим моштима и поверимо им бриге своје.Волела бих да одем на гроб светог Иринеја Лионског,светог Кирила Александријског и читаве плејаде светих отаца,и да их приупитам о Светој Тајни Евхаристије.Да ли на Литургији треба бити само пасивни посматрач или живо и активно учествовати у сабрању?Опет се намеће питање:Има ли истинског сабрања без причешћа?

            Свети оци су нам као залог вечне љубави оставили Живу Истину којој треба да следимо и да се њоме и хранимо.Како то да постане могуће,када је много оних који вам постављају препреке и бране вам да се сретнете са Христом?Зар је храм у који и ходимо ради тог сусрета нека њихова лична својина,па ће вам свештеник са пуно поноса рећи:''Нисам дужан да те причестим''?Зашто нам бране Господе и зашто нам не дају да те примимо у себе и да се Тобом обогатимо?Зар да се одрекнемо Христа да би били у милости свештеника којима се не свиђа пракса честог причешћивања или ''новотарија'',како то многи од њих воле да кажу.Ако покушате да им кажете како ви приступате по благослову свог духовног оца,ти исти свештеници ће вам рећи:''Иди духовнику нека те он причести''.

            Да би нам ове дилеме и проблеми били лакше сватљиви питаћу свете оце о светој тајни Евхаристије,а сме ли се неко усудити да противречи светим оцима цркве.Зар не знају ти исти да тиме навлаче гнев Божији на себе и децу своју.Сам Господ Исус Христос Спаситељ нам је рекао да следимо пут светоатачки.

            Светоотачка и вера о Светој Тајни Евхаристије говори нам да сваки човек,свака личност,која се причешћује Пречистим Телом и Часном Крвљу Христовом,сједињује се са Богом и истински се спасава.Какво нам онда то спасење проповедају и нуде,када нам одузимају Христа и недају нам да му приступимо.Господ Исус Христос нас је искупио својом Светом Крвљу ради опроштаја наших грехова.Ми јесмо грешни,убоги и недостојни када се нађем пред Најсветијим,али баш Тај Најсветији,како сам каже долази у свет ради грешник,јер ти грешни и болесни требају Лекара,а не здрави.Нема нама ничега  без Крви и Тела Христовог,ма колико ми добри били.Свети оци кажу да Евхаристија сведочи и потврђује нашу веру.Да ли сада знамо каква нам је вера?

            Наду у васкрсење може имати само онај који се причешћује Животворним Тајнама Христовим.

            Зар се на светој Литургији не каже да се свети дарови приносе за све и свакога.Да ли то неко жели да протумачи и схвати као да се све то приноси само за оне који служе,па отуда и чујемо:''Ја сам свештенослужитељ и то је моје право кад служим да се причестим''.Да ли и обичан верник има неко право?Да ли верник треба да буде пасиван и да гледа како му бране да исповеда своју веру правослвну и да се помири са погрешном теолоијом која је видна,а која нас спречава да сретнемо Христа  и то лично.

            Не желим да ово схватите као критику свештенства.Желим да нагласим да је овде реч о појединцима,који себи дозвољавају много слободе,можда чак и превише.Желим да се овим вапајем помогне свима онима који би да крену за Истином Христом.Питам се на крају шта ћу ја онда недељом у Цркви и зашто ја то идем на свету Литургију?Да ли идемо да би се видели са неким људима и попили чај или кафу или је можда нешто друго по среди?Да ли се уопште и може и говорити да је било Литургије ако се нико не причести од верних,осим свештеника и ђакона скривених иза завесе?Што више покушавам да све ово схвати и разумем чини ми се као да све мање знам.Боље речено ја више ништа не знам.

            Зато молим све искрене истинољубце Христа ради да нас поуче како да се боримо за нашега милога Христа.

14.јануара 2004.

У Бајиној Башти