ЛЕДИ ЛЕЈЛА ПЕЏЕТ...

            У овој 2008-ој години када обележавамо низ важних јубилеја и сећања на Први светски рат, као што је 90 година од пробоја Солунског фронта, важно је сетити се и поменути још један јубилеј - 50 година (пола века) од упокојења велике добротворке за српски народ Леди Лејле Пеџет, 24. септембра 1958., која је говорила: ''Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!''.  Да ли су је ''њени Срби'' заборавили и колико су јој захвални остаје да се види?

            Леди Лејла Пеџет родила се 9. октобра 1881. По пореклу припада енглеском племству. Удала се за британског посланика  Сер Рафа Пеџета, који је био на служби у Србији. Кроз живот водиље су јој биле 3 највеће хришаћнке врлине: Вера, Нада и Љубав, а њене 3 највеће љубави биле су: љубав према цвећу, птицама и српском народу (Србима). У Београд леди Пеџет први пут стиже 1910. са супругом који долази на службену дужност, где остају до 1913. када Сер Пеџету истиче рок службе. Након 3 године враћају се у Лондон, на своје породично имање ''Варен хаус'' у свој парк природе и замак од преко 40 одаја. У Првом балканском рату њен једини мото био је - непрестана брига о другоме. У то време радила је као једна од првих добровољних болничарки при војним београдским болницама, када се не само бринула о рањеницима, већ је рибала болничке подове и прала окрвављено болничко рубље. Те исте дужности пожртвована доброчинитељка Леди Пеџет спроводи у Другом балканском рату.

            По избијању Првог светског рата, одмах након чувених битака на Церу и Колубари, новембра месеца 1914. Леди Пеџет се са великом хуманитарном британском санитетском мисијом и помоћним санитетским материјалом и неопходним санитетским средствима, преко Солуна обрела у граду Скопљу, у војној болници. Жестоко се борила против опаке болести тифуса. Марта месеца 1915. и сама је оболела од ове тешке болести, али као једна од последњих жртава ове немилосрдне епидемије. На граници између живота и смрти, челична Леди прездравља и односи још једну непобедиву победу над опаком болешћу. Маја месеца одлази на опоравак у Швајцарску, да би се у јулу поново вратила за Скопље у војну болницу над којом преузима управу. Спска восјка се повлачи, а Леди Пеџет и даље остаје у Скопљу под новом окупационом бугарском влашћу. Остала је уз рањенике које није било могуће евакуисати. Чак је одбацила позив свог супруга Сер Пеџета и старог оца, да са српском војском крене у одступницу преко Албаније.  Тек када су последњи рањени војници напустили скопску војну болницу у фебруару 1916., Леди се вратила на породични имање недалеко од Лондона, свом парку природе и свом најпријатниејм окружењу: негованом цвећу и птицама њеним веселицама и радосницама. Из Енглеске пратила је и подржавала победоносни ослободилачки поход српске војске и стварање Краљевине СХС (Срба, Хврата и Словенаца), живећи и даље у свој скромности, повучености и стидљивости, без тенденције наметања и најоданијим пријатељима. На свој 53-и рођендан примила је не баш пријатну  тужну вест. Баш тог 9. октобра 1934. у Марсељу у атентату убијен је српски Краљ Александар Карађорђевић. Леди Пеџет долази у Београд и присуствује на сахрани драгог јој Краља. После тих немилих догађаја опет се повлачи у тиховање на свом породичном поседу, живећи у складу  и тишини.

            Током Другог светског рата у свом дому отвара велику болницу. Пратила је ратну ситуацију у тадашњој Југославији, али се уздржала од било каквих коментара и причања. По окончању рата широм је отворила своје срце,  своје руке, али и врата свог породичног имања за све ''неподобне'' политичке избеглице, где је створен нови центар и средиште окупљања српске протеране политичке и интелектуалне елите. Говорила је: ''Ја сам уз оне који препостављају изгнанство сужањству. Њима је моја кућа отворена''. Још више тада, као некада, неуморно је давала и даривала више од својих могућности, да помогне знаним и ненаним њеним Србима и свима из њене Србије. Помогла је Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство, који је неко време био и постанар у замку великодушне Леди.  Позамашну суму новца доброчинитељка Леди Пеџет донирала је за уређење СПЦ-е и српског клуба у Лондону. У храму Светога Саве у Лондону подигла је плочу од бронзе посветивши је генералу Дражи Михаиловићу. Тако је на Србе потрошила сву своју готовину, дала сваку своју фунту и сваки свој последњи пени. Продала је подродичну кућу (замак) у којој је одрастала и живела, за коју су је нераскидивим нитима везивале све најлепше успомене и сећања. Отуђила је свој парк природе, своју малу зелену оазу мира и тишине, своје цветне баште и миришљаве алеје, свој кутак на који су слетале сваке зоре птице селице и станарице, жељно ишчекујући свој оброк и своје мале мрвице. Пре ове велике акције и донације, својим драгим пребеглим Србима пријатељима, приредила је велико опроштајно вече, када их је по последњи пут примила у свој загрљај и када их је последњи пут угостила на само себи својствен и познат начин, показавши се и овога пута као најбоља газдарица и права домаћица пуна гостољубља. Недуго после тих лепих и великих дешавања, Леди Пеџет се упокојила 24. септембра 1958. у својој 77-ој години живота.

            Пред краја пребогатог и правим вредностима преиспуњеног живота, имала је непрекидно на уму само једну мисао, само једну мисаону реченицу, само једно вечито питање. Мучило ју је само то неизвесно једно једино питање: ''Да ли ће ме моји Срби заборавити!?''.

            Да ли се то десило или се то није десило - постало је толико евидентно, толико очигледно!?

27. септембра 2008. о Крстовдану

Бајина Башта 

објављено у  ББ ГЛАСУ