Монаси
штампари из манастира Рујан и из Мркшине цркве, крећу ка лаври, великом
манастиру Светог Христовог Вазнесења и насељу монаха, насеобини калуђерској
која је са црквама, монашким келијама и конацима, ка селу Рачи, ка истоименом
манастиру на десној обали истоимене кривудаве речице. Од некадашњих штампарија
и штампара настали су преписивачи, који су у 17 веку основали на далеко чувену
радионицу и школу преписивачку, рачанску. Своју узвишену делатност обављали су
трудољубиви црнорисци рачани, у рачанској испосници, у скиту Светога Георгија,
у манастирчићу у коме су живели калуђери подвижници, у манастиру званом Бања.
Келије скита Светог Ђорђа, полумрачне, тихе, скромне, мале, али топле, далеке
од светске вреве, скривене од рушитеља Божијих олтара, биле су права монашка
насеобина, са чиатвим низом грађевина, које су биле ту да потпомогну спровођење
строгог монашког живота. Ово уточиште од земаљских бура, било је права оаза
истинске хришћанске контемплације. Овде се могло задобити спасење, али и
измолити спасење за све оне који су помињањи у молитви од стане црноризаца
рачанских. Овде је живело васпитање, образованост и поштовање, али и уљудност,
угалђеност и оплемењеност. Једном речју- култура и цивилизација.
Монаси,
рачански калуђери, преписивали су ретке црквене књиге, богослужбене и
литургијске. Ова школа радила је и у 18 веку. Тако су се ткали наши стари
записи и натписи, рукописи и писменост. Ова школа са успехом, у миру и тишини
ради све до чувене Велике сеобе 1690. г. под патријархома Арсеније Трећим
Чарнојевићем. До данас откривено је 40 записа и 15 преписаних рачанских књига,
најлепших илуминација и калиграфских радова.
Имена
нама познатих преписивача рачана до Велике сеобе јесу: Киријак, Христофор,
Висарион, Симеон, Теодор, Силвестар, Прохор, Арсеније, Исак, Јосиф...У Угарској
преписивачку рачанску делатност настављају и на рачански начин нижу и пишу књиге: Кипријан, Јеротеј, Максим и
Григорије. Међу њима свакао се издвојио као најпознатији, Киприајнов ученик,
највећи беседник књижевнсоти српске у 18 веку, Гаврил Стефановић Венцловић,
познат још и као водећи писац барока српског. Он је исписао чак 20 хиљада
рукописних страница, од чега је 9 хиљада написано на чистом народном језику.
Венцловић је на 100 година пре Вука Стефановића Караџића, извршио реформу и у
наш српски језик увео слова Ђ, Ћ и Џ.
Знамо
да су рачански рукописи разасути широм земље и света, али и да су физички
уништавани, па није чудо ако наиђете на сачунане књиге и рукописе вредних,
неуморних рачана, негде у : Београду, Новом Саду, Фрушкој Гори Српском Синају
(Беочину, Великој и Малој Ремети), Цетињу, Пљевљима, Загребу, Цавтату, Прагу,
Будиму, Сентандреји или чак Болоњи.
Из
целокупног рачанског дела које је остало само у рукопису до сада су објављивани
зсписи и репродукције неких страница и божанствених украса и орнамената.
Рачани
и наш пећки патријарх Пајсије књигољубац имали су јако лепу сарадњу и велико
међусбно разумевање за писменост и свако исписано слово. Постојале су школе преписивачке
и у Милешеви, у Светој Тројици Пљеваљској, у Овчарско-кабларским манастирима, у
Добруну манастиру, али Рача је одиграла надасве велику улогу за наш крај и њену
баштину, па стога не дозволимо да икада више избледе листови старих рачанских
њига, нити да се загубе или разнесу широм белог света, или да се изгубе од
немила до недрага, или не дај Боже, спале и попале. Обнављајмо и чувајмо
благо ризнице рачанске, које се баш овде
у нашој Рачи зацари да спречи продор семена јеретичког и богумилског које је
долазило из Босне. Зар су нам милији стећци богумилски у Пилици, Оклетцу,
Рогачици и Перућцу, него ли ризница рачанска и библиотека која је опет оживела
са својих, још мало па 3 хиљаде књига, иако се прича и пише да их је свега
хиљаду и две стотине?
Знамо
како је још у 15 веку манастир Рача срушен до темеља, тако да није остао камен
на камену, али и да је обновом Пећке патријаршије 1557. г. васкрсао и манастир
Рача. Опет је срушен да би од 1795-96. г. опет и опет био обновљен трудом
мајстора, радника и зидара, кречара и тесара, кулучара и каменорезаца,
осаћанских неимара и охридских цинцара. Опет је рушен по трећи пут, али и
обновљен за време књаза Милоша и најугледнијих неимара чија имена гласе: Јања
Михаиловић Мали и Никола Ђорђевић Цинцар, а тада је највећи део сиге донет из
Перућца. Архимандрит и војвода соколске нахије Хаџи Мелентиоје Стефановић не
дочека да види обновљени храм, јер премину марта 1824. г. Манастир Рача после
три физичке смрти, засија светлошћу Христовог Васкрсења у јесен 1826. г. за
време архимандрита рачанског Мојсија, који беше родом из Мокре Горе.
По
чему нас то задужише ови славни рачани да их се сећамо и никада их не
заборавимо и изгубимо: Кипријан својим Букваром из 1771. г. ; Јеротеј описом
свога путашествија у Свети Град Јерусалим; Христофор својом службом Светом
Петру Коришком, Минејом из 1668. г. ,
Стихологијом из 1671. г. , Цветним Триодом или Пентикостаром из 1673. г., али и
Архијерејским чиновником из 1688. г.
Крајем
прошлог века, 1995. г. основана је фондација ''Рачанска баштина''; 1996.
Патријарх српски Павле (некадашњи искушеник рачански Гојко) свечано отвара
ризницу рачанску, а 1998. г. отвара се и библиотека манастира Раче. Прве озбиљније радове на сређивању и уређењу
рачанске библиотеке започела је госпођа Надежда Лукић Дринска уз благослов
архимандрита рачанског оца Саве, лета 2002. После дужих и краћих прекида, ове
2005. г. радови су настављени, а посао око сређивања библиотеке рачанске, ближи
се, у славу Божију, самоме крају. Број поновно оживелих рачанских књига ближи
се цифри од 3 хиљаде, а све што је живо и што оживи има тенденцију да расте и
нараста, да се увећава. Тако ће и фонд рачанске библиотеке кроз потоње векове
расти и обарати неке нове рекорде. Остаје да се поменути рад призна и озваничи,
да се изврши каталогизација књига рачанских и да се благо рачанско уведе у
регистар који и заслужује. Најстарија књига рачанске библиотеке, стара чак 158
година, са додељеним редним бројем и сигнатуром, јесте Свето писмо Новога
завета, у преводу Вука С. Караџића, издато у Бечу 1847. г.
Ове
јесени 2005. лета Господњег опет је засијала светлост Христовог васкрсења у
дому Спасову, као и јесени 1826. г. , а све са циљем да сачува и отргне од
заборава благо ризнице светилишта поред Дрине, чија звона звоне дринском
долином, у спомен на рачанске мученике свете: игумана Исаију и Игњатија ђакона,
којима на трпези рачанској некрсти одсекоше главе и крв невину пролише.
17. септембра 2005.
Бајина Башта
објављено у листу БАШТИНА
КЊИГЕ РАЧАНСКЕ РИЗНИЦЕ
Књига
чији садржај чини 150 псалама звана ПСАЛТИР, коју са грчког на словенски језик
преведоше свети Ћирило и Методије, а која је ради богослужбене употребе
подељена на 20 катизми. Псалтир се убраја у најчитаније књиге Библије, али и у
књигу која се највише цитира. У 17 веку то је била и књига која се највише
преписивала. Тако имамо данас у ризници рачанској Псалтир Киријака Рачанина из
1642. г. ; Псалтир јеромонаха Теофила са Свете Горе који беше наменски урађен
1654. г. за манастир Рачу; Псалтир Јеротеја Рачанина из 1700-те год. исписан у
Сентандреји.
МЕСЕЧНИК
или МИНЕЈ јесте богослужбена књига од 12 томова по угледу на 12 месеци у години
састављена од служби празницима и светитељима. Минеји су од велког духовног
значаја. У рачанској ризници имамо Службени Минеј за месец децембар Христофора
Рачанина који га преписа 1668. г. у Георгијевском скиту и Минеј за месец март
Јеротеја Рачанина из 1699. г.
СЛУЖАБНИК
јесте књига са описом црквених служби као што су јутарње, вечерње и свете Литургије.
Свети Ћирило и Методије преведоше Служабник на словенски језик. У рачанској
ризници имамо Сужабник Христофора Рачанина из 1670. г. и из 1690. г.
АРХИЈЕРЕЈСКИ
ЧИНОВНИКИ јесте служабник са описом чинова и молитвословља. У ризници рачанској
имамо Архијерејски чиновник Христофора Рачанина из 1688. г.; Архијерејски
чиновник Кипријана Рачанина из 1688. г.; Архијерејски чиновник Максима Рачанина
из 1705. г.
ЧАСОСЛОВ
или ЧАСЛОВАЦ јесте богослужбена књига са описом молитвословља за: полуноћницу,
јутрење, први, трећи, шести и девети час, получасове, вечерње и повечерје. Ту
су још тропари, кондаци и друге молитве дневних, седмичних и годишњих служења.
Прва књига штампана ћирилицом 1491. г. у Кракову на рускословенском језику била
је Часослов. Тако и рачанска ризница чува Часослов и Каноник са поученијем
Јеротеја Рачанина из 1698. г. који је написао у Фелдвару. КАНОНИК јесте књига у
којој су присутни канони за сваки дан према осмогласнику. ПОУЧЕНИЈЕ је краће
слово на неку задату и конкретну тему.
СИНАКСАР
или МЕСЕЦОСЛОВ јесте зборник са кратким животописом светаца. Зове се још и
ПРОЛОГ словенски речено. У Рачи имамо Синаксар из 1670. г. Из исте године је и
ТРОПАРНИК, то јест књига која поседује тропаре и кондаке и део је рачанске ризнице.
ТИПИК
или УСТАВ је зборник у коме се каже како и на који начин се врше службе
црквене. У Рачи је Типик јеромонаха Антонија из 1674. г. настао у Хиландару, а
урађен циљано за манастир Рачу.
Остале
књиге рачанске ризнице јесу: Служба и Житије Светог Петра Коришког дело
Христофора Рачанина из 1668. г.; Номоканон са додацима из Требника Христофора
Рачанина из 1645. г.; Устав Божанствене службе Христофора Рачанина из 1686. г.;
Номоканон са додацима из Требника Кипријана Рачанина из 1645. г.; Амартол
Јеротеја Рачанина из 1697. г. настао у Дунафелдвару.
Књиге
рачанске ризнице изложене ћуте и немо сведоче и све ове године назване ''ГОДИНА
КЊИГЕ''. Ћути и сведочи Србљак богослужбена књига са службама светима из 1762.
г. Ћуте и сведоче не само рукописне, већ и штампане књиге у Москви: Свето
Јеванђеље Архимандрита Хаџи Мојсеја из 1797. г. Ћуте и сведоче рукописи
Архимандрита Хаџи Хризостома Пајића из 1961. г. Ћути и сведочи Поменик
манастира Раче. Ћути и сведочи фототипско издање Мирослављевог Јеванђеља из
1998. г. које се 5. августа 2005-е године уписа у УНЕСКО-в програм ''ПАМЋЕЊЕ
СВЕТА'' и заузе место међу 120 предмета из читавог света о чему сведочи
сертификат.
Све
ово учини и у причу стави моја маленкост поводом десетогодишњице од свечаог
отварања ризнице рачанске од стране Патријарха Павла 1996-е године.
23-25. октобар 2006.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
СВЕТО ГЕОРГИЈЕВСКИ СКИТ ЛАЂЕВАЦ
Једног
срца и једне душе, рачански калуђери од горе и поља лађевачког начинише обитељ
скит Светог Георгија Победника, подигоше цркву пустиножитељку у кањону речице
Раче, осветише место звано Бања, украсише обитељ, оформише место за молчаније,
подигоше станове за ћутање у тишини планине Таре у Лађевцу близу извора
свелековите воде, исковаше испоснице своје. Нађоше најбоље, најлепше и
најприкладније место за дом Божији, за црквиште, за црквину, за светилиште чије
остатке видљиве данас срећем у подножју стене Крстаче крај лађевачке Бање
светорачанског извора живоносног, врела пречудесне лепоте и водоскока
величанственог.
Молили
су се иноци, писали и преписивали. Побожно су приступали преписивању књига у
име Свете Тројице Бога Оца и Сина и Духа Светога. Насеље и место скрито крај
обале речице Раче у клисури међу брдима, узводно од Драгутинове задужбине Раче,
која је нешто ниже, а названа је тако по истоименој речици Рача.
Овде
су ударени темељи рачанске преписивачке школе, темељи глагољивости и
писмености, за чији развој су заслужни најбољи и највештији радници, трудбеници
и неимари, многочасни оци црнорисци Рачани, мајстори и уметници. Рачани
преписивачи, словописци најискуснији, оставише не само слова златна, већ и шаре
и сваке друге украсе и иницијале. Од непроценљивог значаја и важности јесте
рачанска књижевност, рачанско прписивачко благо и преписане књиге у тишини
планинске горе.
Дивим
се и чудим у исти мах свему томе.
Дођите
и приђите месту светом што срце преображава, месту што срце исцељује чудом
исцељења као некада што исцели хромог човека испред храмовних Красних врата.
Приступите месту покајања, јер продали смо Христа и одрекли смо се Христа,
пресудили смо Светом и Праведном, распели смо начелника Живота.
Нажалост,
још увек предајемо и издајемо, пресуђујемо и судимо, распињемо и разапињемо.
Зато дођимо и приђимо месту великог духовног обраћења, преображаја и преумљења.
7/8. октобар 2006.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
ТРИ АНТИМИНСА РАЧАНСКА…
Антиминс је платно (плаштаница) четвероугаоног
облика у коме су ушивени делићи часних моштију светих мученика или светитеља.
На антиминсу је осликана сцена Христовог полагања у гроб. Ово платно се на
Светој Литургији развија на Часној Трпези на Светом Престолу. Свој почетак ово
платно има још од времена гоњења хришћанске апостолске цркве. Пошто су
многобошци, јеретици и незнабошци врло често и готово свакодневно вршили напад
на православне хришћане и њихове цркве и богомоље, да би сачували светињу од
скрнављења, свештеници су уместо данашње Свете Трпезе (Стола) користили
освећено платно (антиминс). У случају непријатељског напада брзо су увијани
Свети дарови и са њима се бежало и удаљавало из храма. У старини су цркве
подизане на гробовима светих мученика. Сходно томе касније је одређено по узору
на овај стари адет, обичај и навику да се у антиминсе који замењују Свети Престо
ушивају честице и делићи моштију светих мученика. Цркве без моштију мученика
нису се сматрале освећеним, али ни антиминси без делова и честица моштију нису
били освећивани. У старини епископи су имали право да дају дозволу и одобрење за
градњу и освећивање цркава. Данас су антиминси знак, дозвола и благослов
епископа за вршење светих радњи у дотичној цркви. У натпису који има сваки
антиминс помиње се црква за коју је антиминс намењен, али и име епископа који
даје тај исти антиминс цркви. По традицији из старине цркву треба да освети
епископ, а уколико је спречен, цркву може осветити презвитер са благословом
надлежног епископа. Епископ тада предаје презвитеру који ће осветити цркву
освећени антиминс, а презвитер га ставља при освећењу цркве на Свети Престо. Антиминсе
освећује епископ и даје их на дар црквама. Антиминси се могу преносити из места
у место. Када нема цркве или Светог Престола свештеник може да врши Литургију
на антиминсу, као што су то чинили војни свештеници. Антиминс означава оно
платно у које је било увијено Христово Свето Тело. Стога је на Антиминсу
насликана сцена Христовог полагања у гроб. Антиминс се ставља још на Свети Престо
што представља такође Христов гроб. У ризници рачанској чувају се три
антиминса. Први је освештан у Аустрији 1692. год. од стране Патријарха Арсенија
Црнојевића. Други је освештан 1770. год. од старне првог Ариепископа Карловачког
Јована. Трећи је освећен 1936. год. од стране Епископа Жичког Николаја, нашег Светог
Владике Николаја Велимировића. Први је стар 315 година, други 237, док трећи
броји равно 71 лето, тј. 7 деценија, ове 2006-е године, од како га освети својом светом руком наш Свети
Владика Николај Охридски и Жички, Српски и Свеправославни.
1/2. новембар 2006.
Бајина Башта
ББ Глас, октобар
2011.
ЗАПИС ПРЕПИСИВАЧА
ИСАИЈЕ РАЧАНИНА
Записе српске, по византијском
узору писане, записује у славу Бога Створитеља и Животодавца, дрхтава рука
прписивача, Исије Рачанина. Почетак, а и крај сваког богоугодног дела јесте
Исус Христос.
Христа моли Исаија Рачанин, да га
помилује и спасе. Пресвету Богородице дозива. Свету Тројицу прославља и
исповеда: ''У име Оца и Сина и Светога
Духа. Амин''. У манастиру Светој Рачи преписивач Исаија каже: ''Помени ме, Господе, грешнога и
недпстојнога раба''.
Пише књиге, преписује, исписује,
усрдни молитвеник Исаија Рачанин: бескорисни, неразумни, слаби, непотребни,
како сам себе сматра, назива, потписује и описује свима нама. Пише и записује
за спасење своје душе многогрешне, а свима нама који га се сетимо, на вечни дар
попут неке задужбине велелепне. Господе прости душу грешног раба Исаије
Рачанина. Оци свети служитељи и слуге Божијега Светог олтара, помените и ви
Исаију у молитвама. Људи, браћо, помолите се и ви сада скупа, и свуда, и
праштајте због љубави несебичне, Распетога Христа. Опростите и ове моје грешке
при писању, крива слова у рукопису, ово моје муцање, незнање и невешто писање,
с пером у руци.
Преписивач Исаија Рачанин, одвојен
од света, у манастиру Рачи, у самоћи ставралачкој омаленог скита, преписује
књигу стару, на обали речице Раче. Не осећа ни глад, ни жеђ, ни умор, ни
хладноћу, ни врућину, ни сан, ни јаву. Тврда столица троножица, мала келија,
једна асурица, не догорела воштаница, икона Светог великомученика Георгија
Победоносца.
Инок Исаија Рачанин, сликовито
казује, добрим народним језиком сензибилност своју показује. Кроз молитвени
шапат, кроз сузе, тужи и тугује, плачеван, јер невера турска на све старне
зулум чини. Рачански књигољубац, човекољубац и богољубац, хришћанским језиком
збори, хвалу за све патријархе и краљеве и цареве српске.
Тако је наш Исаија Рачанин, тог
далеког 1699. лета Господњег, записао и описао, веровали или не, помрачење
сунца. Било је то ваистину доба помрачених људских срца, доба глади, патњи,
невоља, страдања, сеоба, суза и мука. Исаија Рачанин помрачење сунца доживљава
са болом срца, јер дубок је и тајанствен смисао и мисао самога чина. То беше
време не крста, без три састављена прста, време смрада, поганштине,
мухамеданстава, нечасне купопродаје, невоље и спаљене српске отаџбине.
Запис од неколико редака, чини се
не велик, али довољно открива и показује, живо и сликовито прича, сведочи и
доказује, истиче важност и битност близине
крај Сунца што са Истока сину, о Божићу, најлепшем Христовом Рождеству.
Исаија инок рачански Богу послужи,
у светој обитељи, далеко од земаљских радости свих, у покоју и тишини, задојен
млеком Светих рачанских двери. Отпоја до краја, тропар свима знан, раб Божији и
монах. Свету хвалу Богу даде. Кроз душу рањену изнедри поученије, кроз срце
изли сузе, уснувши у миру, у рачанској
немој тишини.
8. октобар 2004.; Бајна Башта
објављено у листу БАШТИНА
ПУТОПИСЦИ ЈЕРОТЕЈ
И ГРИГОРИЈЕ -
РАЧАНИ
Путешествије, пут или путовање превозним
средством или пешице, по далеким пределима земље Свете посуте Светим местима,
ваистину је велико и блажено дело. Од најранијих времена не само да се ходи на
поклоњење Светим местима, већ се о свему томе пише и збори. Тако настају
најлепши путописи, који својом писаном речју одводе и воде сваког читаоца у
крајеве Свете и далеке. О тим и таквим крајевима, износе се разноразне
појединости и запажања оштрог ока, неуморне руке и велике моћи запажања,
путника-поклоника и путописца. Тако, та и таква путашаствија постају најбољи
водичи за све будуће путнике намернике, ходочаснике, хаџије, поклонике,
паломнике, боготаржитеље, богоискатеље, трудбенике.
У свом трагању за свим оним што је
рачанско и што се рачанским назива, а што је опет повезано са традицијом наше
лепе Раче украј Дрине хладне, са нашом баштином и наслеђем, долазим до открића
следеће приче о два прекрасна путописа, и још дивнија путописца.
Први је путопис сабрат манастира
Свете Раче свештеноинока Јеротеја Рачанина, који је 7. јула 1704. лета Господњег
кренуо пут Свете земље и Светог града Јерусалима. Пут нашег монаха Рачанина,
започет је из града Београда. Прешавши Египат и Гору Синај, група ходочасника
стиже до карјњег циља и највише тачке свог путовања, до Светог Јерусалима.
Поклоничку групу чинило је друштво побожно и високо духом: архимандрит
Григорије, свештеник отац Висарион из
манастира Раковице и још неки монаси. Пошто су се напили на Живоносном
Источнику Водом Живом јерусалимском, кренули су натраг дуж Родоса и Светог
Цариграда. Путовање је окончано 23. јула 1705. године од рођења Христовог.
Познато је да путописац не напише
одмах и убрзо своју поклоничку сторију. Тако је било и са јеромонахом Јеротејом
Рачанином, који је 1727. године по Христу, у манастирском нетакнутом миру, и
тишини келије фрушкогорског манастира Свете Ремете, записао и написао ''Путашаствије ка граду Јерусалиму'',
после 22 године целе.
Чак једну трећину овог путописа,
чини сам опис пута до града Светог Јерусалима. Јеромонах Рачанин записује све
конаке и места кроз која пролази на свом ходу до Јерусалима. Јеротеј даје опис
градова и светих храмова, па чак бележи и величину светих цркава у стопама.
Остале две трећине путописа, Јеротеј Рачанин, поклања описивању Светих крајева
и Светих места, која код путописца буде и порађају најдивније реминисценције на
велику плејаду живих личности из Светог Писма оба завета, као и на све велике
библијске догађаје и догађања. Врло описно и опширно писац Рачанин, преноси
слику са свих васкршњих Светих богослужења, која је овај ходочасник, живо и
лично, доживео и окусио у храму и граду јерусалимском.
Да је ово казивање јеромонаха
рачанског, живо, најбоље сведочи опис доживљене буре на мору, 18. септембра, на
пут којим поклоници пођоше из Родоса, на пучини великој, у другом часу ноћи.
Страшна бура и велики страх. Дан у коме се не види ни сунце, ни месец, ни небо,
ни земља, ни птице што лете. Само бура, таласи и облаци. У таквом дану, очај је
заменио поклич ка Богу и једнодушна молитва Светом Николају Мирликијском
чудотворцу, кога призваше у помоћ.
Други је путопис Григорија
Рачанина, који је 1739. лета Господњег путовао до Светог града Крајове, у
Румунији православној. Са својом поклоничком групом и дружином, Григорије се
отиснуо низ Дунав плави. Кренуо је из града Осијека. Овај свој путопис Рачанин
Григорије написао је, како то кажу критичари, ''готово народним језиком'', а као доказ се наводи један једини
његов одломак из путописа, који је и сачуван. Из поменутог одломка сазнајемо да
је у Недељу Свету, која паде одмах по празнику Велике Госпојине или Успенија Пресвете
Богородице, група ходочасника прошла град Смедерево, и његове куле високе, што
су воздвигнуте над водом.
Путописи ваистину доводе душе и срца
до големог духовног преображаја. Они спремају и припремају попут најбољих
водича, све оне који журе на поклоничко путовање, на поклоњење Светим местима.
Они усмеравају душе ка вери, буде наду у љубав и спасење, воде ка Богу.
О тајанственим путовањима, најбоље
говори ''кнез српских песника'',
ходочасник Хаџи Јован Дучић, који је 1930. године, посетио Јерусалим Свети, у
својој песми ''Путник'', кроз
стихове прве, шесте и седме строфе:
Ја сам тај путник што је кренуо
У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно свитање.
Прођох све своје страшне путање
Звезде и мраве; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.
Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!
4/5. октобар 2004.
у Бајној Башти
објављено у листу БАШТИНА
МИРОСЛАВЉЕВО ЕВАНЂЕЉЕ
Мирослављево
Еванђеље настаде у последњој четвртини 12-ог века на простору данашњег Бијелог
Поља, при храму цркве Светог Петра, која у то време би задужбином великог хумског кнеза Мирослава,
по коме и Еванђеље понесе име. Мирослављево Еванђеље јесте с пуним правом
сматрана и називана најстаријом, најлепшом и најзначајнијом староставном
рукописном књигом у Срба. Ово Еванђеље је грешни дијак Григорије исписивао
својом руком вођен невидљивом вишњом силом с Божијих небеских висина. Књигу је
писао руком грешном, у земљи хумској, баш у време када је мали принц Растко
Немањић живео своје безбрижне дане детињства и дечаштва. Еванђеље садржи четири
канонска Еванђеља по Матеју, по Марку, по Луку и по Јовану (Четверо Еванђеље).
У овом Еванђељу све је ваистину красно и лепо, али оно што се посебно издваја и
слободно назива најлепшим јесу минијатуре које краси пребогати хришћански
символи. Мирослављево Еванђеље јесте ћирилични рукопис и због тога је вредност
његова још већа, а значај и утицај огроман. Данас и један од богате лепезе фонтова носи
назив ''Мирослављева ћирилица''.
Посебну вредност у Еванђељу имају иницијали. Значај Мирослављевог Еванђеља је
надасве велики и лежи у чињеници да је оно
касније послужило као узор за настанак
будућих књига и рукописа, као што су Вуканово Еванђеље, Морачка крмчија,
Иловачка крмчија и Еванђеље од Ивоша Тихорадовића. Године 1846. при посети
Свете Горе неки Рус калуђер исцепао је један лист из Еванђеља Мирослављевог и
однео га у Русију тако да данас тај лист почива у Петрограду. Године 1897. у Бечу
је изашло прво фототипско издање Мирослављевог Еванђеља по оригиналу који је
краљ Александар Обреновић добио од монаха из Хиландара. Године 2005-е, у лето, УНЕСКО је Мирослављево
Еванђеље уписало на своју листу драгоцености и тако га уврстио у колективно
памћење света, у меморију овосветске културно-историјске баштине од огромног и
непроченљивог значаја. Питање је када ће народ српски умеморисати ово дело у
неки од својих многобројних ''фолдера''?
21/22. јануар 2007.
Бајина Башта
ББ Глас, новембар 2010.
Први словенски језик јесте старословенски, чију основу представља
дијалект македонских Словена из околине Солуна. Он је нестао, али је остао
књижевни језик, који ће се, дуго користити само у црквама, због чега је познат
и као црквенословенски језик. Током
времена, већ крајем 12-ог века, у овај језик уносе се елементи и народног
језика, и тако се врши приближавање народном језику. Долази до тзв. редакција
или рецензија, међу којима је српска
редакција која условљава тзв.
српскословенски језик. Овим језиком написано је и позанто Мирослављево
Јеванђеље. Доласком Турака и дугогодишње, петовековно ропство, прекида
тенденцију приближавања књижевног језика народном језику и у употребу се изнова враћа црквенословенски
језик. Век 17-и, доноси две големе сеобе
Срба. Срби прелазе Саву и Дунав, а са
њима и учени људи калуђери спшавају духовно и културно благо. На тлу данашње
Војводине, започиње нова књижевна активност, коју изнова прати приближавање
књижевног језика народном језичком изразу. Тако опет оживљава дух
српскословенског језика, којим ће писати велики Гаврил Стефановић Венцловић,
Захарије Стефановић Орфелин, Јован Рајић идр. Са добијањем већих аутономија
и привилегија, али и са све већим захтевима да се отварају нове школе, долази
до нових промена у језику. Те промене бивају под утицајем руских учитеља и
руских књига. Почиње раздобље старословенског језика у руској редакцији, познат
као рускословенски или рускоцрквени језик. Било је то ново
удаљавање од изворног српског језика. Под јаким и снажним захтевом грађанског
друштва, које се тек буди и рађа, долази до стварања нове мешавине познате као славеносрпски језик (у рускословенски
језик уносе се елементи народног српског језика). Овим језиком пишу и Орфелин и
Доситеј Обрадовић, као и други учени
људи српскога рода, све до прве половине 19-ог века, до појаве Вука Стефановића Караџића и победе
његове реформе.
Гаврил Стефановић Венцловић - рођен
око 1680-е године Господње, што значи да ове 2010-е која полако клизи свом
каленадрском концу, прослављамо 330 лета од рођења велике личности, чији живот
протече у знаку великих и вечитих сеоба Срба и који беше врли ученик нашег Кипријана Рачанина. За потребе Цркве,
писао је Венцловић, своје најлепше рукописаније и златна слова, на српскословенском
језику. За обичан свет из народа, исписивао је речи и слова на народном језику.
Писао је стихове, легенде, беседе и сакупљао народне мудрости и умотворине. Дух
који се проналази у његовим делима, што нам остадоше иза њега, и која се и
данас проналазе, јесте дух народног, библијског и савременог. Стил језика којим
пише и којим се јако добро служи, јесте стил језика који карактерише барокно
писање. То би значило и то значи, да ретко директно казује своје мисли. Прибегава алузијама, метафорама и
алегоријама. Јако је истицао и наглашавао култ књиге и науке. Критиковао је незнање
и примитивизам. Просвећење је схватао и доживљавао као спасење душе. Језик
наликује и налик је на рибарску мрежу. Као што се у рибарску мрежу могу ухвтити
и зле и добре рибе, тако исто бива и са говором и беседама у језику. Човек
треба да се ослобађа злих и тешких беседа и да задржи само оно што је добро,
што неће довести до непријатности и зла. У песми ''Црни биво у срцу'', биће
песничког субјекта је узнемирено: завичај ума настањује нешто друго, јаче. На
питање шта би могло бити силније и у свом ходу неиздрживо? Одговара да су то
човечије жеље и зле ћуди. То је зато што ум одмерава, испитује и гладно
наступа, а људске жеље и страсти то не познају. Кад оне проговоре, не мари за
опасност и препреке не постоје. У беседи ''Похвала
књизи'' Венцловић идење за знањем, пореди са људима који копају са мајдана
следећи упорно златну жицу све док постоји голема нада да ће се опат појавити.
Тако и сваки човек треба да ради на
стицању онога што је вредно. Он се критички односи према онима који ништа не
раде, који се досађују и заборављају на књигу и читање. Не оправдава ни оне
људе који се тобож извлаче да немају времена и да су заузети другим пречим
пословима. Човек мора да чита, јер је књига та која га саветује и пружа му наук
непролазни, бесмртни. Живот је као морска пучина по којој се плива и гњури, и у
много чему греши и погреши. А како ће се знати, шта треба чинити ако се не
чита. Много је пркоса, туге, бахатости и много тога што је лоше. Само књига од
тога особађа и човекову природу мења.
Венцловић се упокојио 1749-ог лета
Господњег (пре 261-у годину), проживевши 69 лета, а његове речи своју актуелну
живу потврду, оправдање и необориво сведочанство, имају баш данас на концу
месеца књиге, на вашару све већег броја читалачке публике, на концу 55-ог
Међународног сајма књига, о Лучиндану, последњег дана месеца октобра.
30. октобар
2010.
Бајина Башта
ББ Глас,
новембар 2010.
РУКОПИС ПИШЧЕВ
Сви писци, песници и путописци,
приповедачи и романописци, поете и драматурзи, аутобиографи и хроничари, стари
и савремени, блиски и далеки, пишу и причају о многим чудесним местима на
земљи, о људма, животним драмама и превирањима. Попут уморних путника намерника траже погодно и подесно тло да им буде
мека и драга постеља. Најчешће је то тврдо земљано тло, под звезданим небом, на
месечини или пучини плавој. То подразумева живот у складу са природом или као
што би стари Латини рекли: ''SECUNDUM
NATURAM VIVERE'', у преводу ''Живети
у складу са природом''. Овај начин живљења или ''MODUS VIVENDI'', срце и душу олако води до звезда и узводи до сунчаних
небеса. Као што Вергилијева реченица: ''SIC ITUR AD ASTRA'',
има исто значење као и наше ''Овако се иде до звезда''.
Сви ови писци, пустињаци, чудаци,
особењаци, усамљеници, монаси, знали су да не треба штедети речи, нарочито не
пред Лепотом Творчевом, пред оним што је Он, СвеЛепота, створио из ничега.
Попут Сенеке узвикнули су многи од њих питајући себе: ''Због чега да штедим речи. Бесплатне су''. Писали, причали
,исповедали и сведочили Христа, нимало не штедећи себе. Свети Никола Кавасила
то најлепше потврђује следећим речима: ''Духовни
живот се са једнаком лакоћом води у световном друштву и у монашкој келији, и
нема потребе за променом места, хране, облачења и животног ритма. Он се
остварује унутар самога човека, кога је Христос Својим очовечењем узвисио. Нема
тога храма нити таквога светилишта које је толико свето колико је свет човек са
чијом природом заједничари Сам Христос''.
Добри писци јесу добри људи, добре
личности, добре душе, добри и прави монаси. Добар писац јесте добар човек, који
у своје писање, у своје карснописе, у своје исповести и исповедање, у сваки
свој златно-тиск, уноси не само срце и душу, крв и сузе, борбу и зној, већ и
сва остала устрептала чула, сваки трептај и треперење нерава, док низ папир
клизи бледа и уморна рука, у ноћима без сна, у раним јутарњим сатима. Сви
написани редови јесу величанствени монументи, који не могу, а да нам свима не
кажу истину и то истину која је ваистину горка и пуна бола. Стога добро запамти
и уочи или ''NOTA BENE'', јер ово
није ништа ново под сунцем нашег бајнобаштанског неба и под овом капом
небеском. Свака написана књига јесте истовремено и ''MANU SCRIPTUS'' или руком писана књига, у коме ''Речи подстичу,а примери привлаче. Речи лете, оно што је написано
остаје''.
Сва њихова поетика јесте без
лапсуса како у говору, тако и у памћењу, али и у писању. Њихове едиције обилују
врлином. Знамо да врлина траје, док се новац расипа, а овоземљско благо и
богатсво пропада. Како да не прође слава која је од овога света, слава у којој
новац влада, слава која одбацује закон Божији, благослов и молитвени апел Првог
и Последњег, Алфе и Омеге, А и Ш. Новац не чини човека срећним. Без увреде и
нека вас ове речи не вређају. Имајте на уму да само оно што је врлинско, у исти
мах постаје вечно и славно. Врлина, а не човек који мрзи или звер. Врлина и
Богочовек. Њихово врлинско живљење, скренуло је на себе пажњу, тако да су
погледи свих и свакога, били уперени ка врлини. Слабашно тело, велике духовне
снаге и потенцијала, попут Хорација обзнањује: ''Добри људи мрзе грех, из љубави према врлини''.
Када би се људи кајали и покајали
за сва своја недела и злодела, знали би да живи добро и у добру, у радости и
унутрашњем миру, само онај ко искрено и поштено живи, ко богозаједничари у
Светој Евхаристији. Само ''саопшавам
саопштено'', то јест ''RELATA
REFERO'', или код нас Срба речено ''Пошто
купио, пото продао''. Али, тешко ономе ко не каже Сократову чувену
реченицу: ''Знам да ништа не знам''.
После кише сунце, после зиме лето,
после тмурних и олујних облака, опет се враћају лепи и суначани дани. Надају се
све док живе, знају да је Бог љубав, и као што Сенека давно рече: ''Док поучавају, уче''.
Овидије рече: ''Док будеш срећан, имаћеш много пријатеља, кад настану тешка времена
бићеш сам''. Не ми, Мајко Србијо, Моје Косово и Метохијо, нисмо сами, јер
Бог је с нама. Моје драге персоне, чисте и поштене душе, које мислите и
постојите, после онога што је написано или ''POST SCRIPTUM'', желим
да вам кажем да ''Побеђује храброст, а не мноштво''. У делу које златни и божанствени
конац краси, отвара се пут слободе у Христу Исусу, Новозаветни Пут, који спаја
угодно са душекорисним и спасоносним. Како је само Име Мира слатко и велико,
јер оно нас поучава из дана у дан, оно нас храни и оживотворава. Да, Господ наш
Исус Христос, Најслађи-Сладчајши. Знам траже се дела, а не речи, иако Цицерон
каже да су тежа дела, него речи.
Да коров не би брзо порастао, и да
плодно тле не би обрасло и зарсло у трњину, чичак и остригу, једанпут и заувек
треба имати на уму следећу латинску мудрост која гласи: ''Права линија је најкраћа, прави пут је најсигурнији''. Прави пут,
браћо моја, јесте Христос Син Бога Живога.
Моја маленкост поручује свима: ''Упознај самога себе'', јер тим чином,
говорићеш увек истину што се слива у следећи цитат: ''Најдивнија је ствар победити себе сама''. Да би пљескали и да би
се радовали, да би се веселили, клицали и ликовали, потребно је да се уздржимо
и да све храбро поднесемо и издржимо, да волимо, Пресвету Тројицу да славимо и
хвалимо, да истрпимо и мудро ћутимо, оћутимо, попут Виктора победоносног да
пишемо и вичемо, попут Христовог војника своју дужност да обавимо и испунимо.
Увек да имамо на уму речи: ''Сећај се смрти'' или ''MEMENTO MORI'', jeр живот хришћански шта је, него
непрестано сећање на смрт, сећање на будућност.
Да би био здрав дух и здраво тело,
да би се постојало и да би се изградило у христочежњиву личност, богобојажљиву,
послушајмо савет јунака Луиђија Пирандела који каже: ''Треба пронаћи неки ослонац, драги мој, ослонац за поглед на свет за
који се треба ухватити''.
Драги моји, наш Ослонац јесте Богочовек Исус
Христос. Наш поглед на свет јесте хришћански. Само питање је да ли смо се
упутили ка Христу Сунцу Правде, ка Врлини, ка Мудрости, ка Истини, ка Лепоти,
ка Цркви Православној, ка Учитељу? Да ли смо у Његовом наручју? Да ли журимо да
се ухватимо за Христов крајичак хаљине, за те целебне и чудесне скуте.
Узда се у обилну Божију милост да
тако чините, недостојна и грешна и страсна, која ова исписа, написа, записа,
дописа и описа, свима вама.
6/7. октобар 2004.
Бајна Башта
објављено у листу БАШТИНА
Нема коментара:
Постави коментар