Октобарског повечерја, дана седмог, са почетком у 20 сати у
дворани хотела ''Дрина'', свечано су отворене 16-е по реду духовне свечаности
''Дани Раче украј Дрине''... Прву поздравну реч и добродошлицу упутио је
господин Слободан Рогић председник фондације ''Рачанска баштина''... Уследило
је молитвено присећање минутом ћутања, на великана српске књижесвности,
почившег академика Милорада Павића, који се упокојио 2009-е године, два
месеца након завршетка прошлогодишње духовно-културне манифестације
''Дани Раче украј Дрине''... Господин Рогић је вечерас поделио са свим
присутним, којих је с обзиром на број свеукупног становнштва, било јако мало,
лепу идеју у зачетку... Наиме, уважени председник фондације ''Рачанска
баштина'' даје предлог да се у Бајиној Башти подигне спомен биста Милорада
Павића. Идеја је у најави и дај Боже да се и материјализује... Након тога
присутнима се обратио председник СО Бајина Башта господин Милоје Савић, који је
својим кратким говором свечано означио почетак и отварање свечаности, од
великог значаја за културно-историјску баштину нашега краја, и културно
михољско лето на почетку јесени, и то баш у месецу када се велича и слави
њено височанство књига, на предстојећем сајму књига... Трећи говорник и
благовесник лепе књижевне речи, беше проф. др Бобан Томић, који је читалачкој
публици и заљубљеницима у квалитетну књижевну писану реч, представио две
књиге од изузетне нажности... Било је збора најпре о књизи преминулог
књижевника Павића и књизи која је издата у његову част, под насловом ''Павићеви
псалимпсести''... У поменутој књизи, која је састављена од радова више аутора,
свега су два рада, две вињете, из пера самог Павића, како рече др Томић у својој
презентацији... Главна тема која је окупирала Павића била су вечита питања о
животу и смрти, и границе могућег и немогућег... Посебни нагалсак и пажњи
читалачке јавности, др Томић, препоручује рад Саве Дамњанова који је о Павићу,
који је за поемнутог аутора ''отац хипер текста''... Павић је много задужио ову
манифестацију и фондацију, и као велиакн, заслужујуе вечито памћење , све само
не заборав... Значајан је по томе што је пуних 12 година бивао присутан у
првим данима октобра и својим великим доприносом пунио ризнице прича и причања
о рачанском благу преголемом... Павић је ваистину, како је то вечерас лепо
примећено и наглашено од беседника др Томића - ''феномен рачанског
феномена''... Посебно је био величанствено читање сјаног одломка из Павићеве
вињете под називом ''Сан о ванземаљцима'' коју је др Томић прочитао... Том
причом аутор је предосетио и наслутио да му се ближи крај овоземаљског
трена, што се живот зове... ''...лоптасте творевине... НЛО... непркидне
лопте... велика грађевина од разнобојних трака које зидају људи... здање у
изградњи... права црта... гради крст... неко је умро... ја питам ко... неки
Милорад Павић''... Крају вечерашње вечери била је псовећена позоришна представа
у извођењу трочлане београдске глумачке екипе (један глумац и две глумице) под
називпм ''Сан о Балкану'' на музику композитаора Сање Илића... Била је то
представа, јаких покрета, диманична и препуна емоција и симбола... Права
балканска прича, која се још увек прича... У овом позоришном комаду преплиће се
традиција и наслеђе паганско и хришћанско... Игра, песма, коло,
преслица, вода, јабука, свећа, колач, тамњан, пшеница - добро позанти и
препознатљиви балкански симболи... Заљубљивање, брак, неверство, издаја,
превара - итекако присутне вредности и наслеђе међу балканским народима... Очај
и безнађе преварене, жене која уместо Богу да вапи, помоћ тражи од сила којима
се приписују магијска моћи... Смрт... А након смрти свеоппшта радост васкрсења
и тријумф добра над злом... Крај представе, као и сами актери, испраћени су
великим аплаузом, након чега се публика и разишла, жељно ишчекујући зору и дан
сутрашњи када су на програму - округли сто на тему ''С традицијом усвет'',
потом у вечерњим сатима изложба слика ''Велики празници'' и концерт великана
наше музичке сцене трио - Екстар Нена, Оливер Њего и пијаниста маестро Никола
Рацков...
7. октобар 2010.
Бајина Башта
ББ Глас
октобар 2010.
ДРУГИ ДАН – 8. ОКТОБАР 2010.
Други
дан ''Дани Раче украј Дрине'' - отпочео је јутарњим предавањем четири предавача
у свечаној хали хотела ''Дрина''. Тема овогодишњег округлог стола гласи - ''С
традицијом у свет''. Скуп је отворио и њиме председавао проф. Др Владета Јеротић. Уводна прва слова проф. Јеротића, у
актуелну тему, тицала су се и дотицала питања – шта је традиција? Гледано
етимолошки, позанто је да латинска реч ''традицио'' подразумева и значи –
усмено предавање с колена на колено. Одувек су се људски доживљаји и опажања
преносила и сакупљала. Испочетка додуше усмено, да би касније дошло и до првих
писаних сведочанстава свих тих људских доживљаја. Постоје три степена човековог
доживљаја: информација, знање и сазнање – које је најсавршеније, а све више се
тражи жива реч. Јавља се питање – да ли је традиција потребна? Наравно да нам
треба и да је преко потребна. Одмах се намеће и питање – ко ту традицију треба
да преноси и како? По речима проф. Јеротића, религију може преносити само онај
који исту и воли... Преносилац може бити само онај ко традицију познаје и ко традицију воли... Добро је што
да постоји разноликост и различитост и добро ј што нису сви Срби и што нису сви
православни, нагласио је проф. Јеротић, додајући при томе како је јако опасно
стварање ''етнички чистих простора''. Потребно је имати и бити упућен на
другога, јер уколико нема тог другога, доћи ће - да ћемо се међусобно посвађти.
Као добар пример средине у којој је различитос традиција итекако евидентан,
проф. Јеротић наводи Војводину. Такође, може доћи и до умирања и одумирања
традиције и то у случају да мањка и недостаје подстицаја. Није баш адекватан
слоган данашњице који млади често користе ''овде и сада'', већ је права реч
''јуче, данас, сутра'' и то је јако добро по оцени проф. Јеротића и тако би се
требало владати.
Први
међу предавачима наступио је проф. Др
Бојан Јовановић, који је одмах на почетку истакао да о традицији можемо
говорити на различите начине, а тиме добити и различите одговоре. Озбиљно
питање са којим се данас суочавамо и сусрећемо јесте квалитет нашег живота, а
прави одговори на то питање као да недостају. Сви покушају огонетања тих питања
и дилема, као да су спори и неуспешни. Какав је наш однос према прошлости и традицији?
Проблем је што ми немамо адекватан однос према правим вредностима. Добре вредности
нису присутне и евидентне у нашем колективном памћењу и у нашим животима. Има
оних који воле да говоре о традицији као непроменљивој. Као да тиме покушавају
негирати оно што се негирати не може. Принцип промене је потребан и веома
важан. Традиција је жива. Живот сваког човека јесте саткан од прегршта
''сложених културних искустава и садржаја''. Традиција значи – предати, дати,
приповедати. Стара српска реч за традицију била би баштина – очевина, родно
место. Предање подразумева и обухвата и знање и мишљење и понашање. Традиција
је наш однос према наслеђу које смо дужни преносити потомству. Тим преношењем
успоставља се ''културни идентитет колектива'' – одређује се садашњост и
будућност народног (колективног и појединачног) идентитета. Постоје многи
радикални и веома изражени критички односи према културној прошлости и наслеђу
и по њима традиција јесте сметња и бреме кога се треба нужно ослободити. То су
негативне појаве када се традиција покушава идеолошки дисквалификовати и све је
више нихилистичких ставова према традицији, и оптуживање прошлости. Слобода и
право на слбодни идентитет. Прави однос према традицији подразумева нешто
сасвим друго. У самокритици често негирамо традицију. Традиција јесте жива,
присутна у нашим генима и ми је носимо са собом кроз културно иксуство, језик,
навике, обичаје. На старним говорним подручјима често долази код прикривања
традиције, до потискивања и одрицања своје језичке традиције. Али кад тад,
језик матичне традиције проговара у човеку – традиција проговара из појединца и
колектива несвесно, обично када је нисмо свесни. И када идемо у свет у тај свет
идемо са својом традицијом. Када је колектив или појединац у кризи, долази до
враћања миту и креће се у реконструисање традиције и њених почетака. Колективан
мудрост проговара када се нађемо у кризи. Поред несвесног аспекта традиције постоји
и онај свесни аспект. Треба порадити на свесном доприносу грађења сопственог
традиционалног образца. Традиција је сложен феномен. Однос према прошлости и
прошлом, старом и древном, може бити различит. Музејске вредности, по причању
проф. Јовановића, јесу значајне и то су архивиране вредности доступне ради
нашег сазнања и њих треба актуализовати. Треба представити свету културну
прошлост заједнице, митове, фолклорно наслеђе. Треба оживети традицију и
трансформисати, преобразити традиционалне праве вредности. Жива традиција живи
у нама и у нашим животима. Данас се то ради путем реклама у дневно пропагандне
и комерцијалне сврхе. Рекламирање може бити један вид афирмације културног
наслеђа. Треба промишљати стартешки уграђивати своју традицију у будућност, јер
то је улог наше извесније и сигурније будућности. Приказивање ТВ-е филмова на
тему културно историјских споменика и традиције, у закупљеним терминима може
бити једна од могућности. Данас
некритички прихватамо традиције других кроз разноразне карневале и фестивале, савремене
културе и традиције, при чему је приметно одсуство промишљеније културне
политике, нарочито у домаћој киноматографији. Традиција се преиспитује,
нагалсио је проф. Јовновић. Наш однос према традицији огледа се и у језику када
га неадекватно именујемо. Извори наше тардиције све су замућенији. Језик је
''духовна узвишица'', а све више су магловити односи према језику и не види се
баш јасно. Много је проблема и питања. Круг свога излагања, проф. Јовановић је
завршио с освртом на наш однос према традицији која подразумева сталну промену,
као и наше несналажење и '''духовну конфузију'', јер као да не знамо шта бисмо
с традицијом. Тако имамо или негирање
или претерано глорификовање и величање или традиционализам. Потреба је
жива традиција коју живом чини принцип промене. За разлику од хладних друштава,
топла друштва спроводе промену унутар традиције. Мењају се унутра себе и живе динамично. Све што је створено уникатно
је и представља непоновљиви израз у -
стваралаштву, као аутентичном човековом културном самопотврђивању, у
креативности, у новим формама израза, што све заједно чини основу за сигурну
будућност.
Након
излагања проф. Јовановића, председавајући проф. Јеротић додаје, и појашњава, па
каже како човек јесте биће сталности и промене и да смо ми или бунтовни, што је
негативно, или ''револуционарни'', што је позитивно. Битно је ''мењати се и
остати исти'' – ''мењати се као народ, а ипак остати као свој српски народ''.
Живо јесте оно што је променљиво. Људи не воле сложено. Треба размишљати
богатије и живље и разликовати традицију од традиционализма. Човек јесте биће
инерције и као такво има потребу за сталношћу, за променом, за Богом. Човек
јесте трагично биће једино ако у борби ''нагона живота'' (ероса) и ''нагона
смрти'' (о чему говори Фројд), дозволи инерцији ''нагону смрт'' да се враћа на
лошу традицију.
Друго
у низу предавања било је предавање проф.
Жарка Требјешанина који рече да дете упија традицију у себе, још од мајке у
најранијој фази развоја, преко језика, прича и обичаја. Истакао је потом проф.
Требјешанин да се у стабилним временима
о традицији много и не размишља. Човек почиње да размишља о традицији једино
када су друштво и традиција у кризи. Традицији се враћамо у кризи. Евидентна је
појава преиспитивања традиције. Традиција је преношење свеукупне културе,
материјалне и духовне. У колективном памћењу се чува оно што је добро и вредно
и преноси с колена на колено. Битно и вредно остаје, али треба да дође и до
промене, ''промене на темељу традиције'', јер ништа не може бити створено из
ничега. Захваљујући традицији сачувалао се и човечанство. ''Човек без традиције
исто је што и човек без памћења''. Традиција није важна и није крута у свим
видовима културе. Традиција у религији јесте најкрућа – недодирљива и
незаменљива догма. Срећом то није свуда тако. У уметности у књижевности и науци
мења се правац, мења се парадигма. Свака традиција подразумева да има
континуитет и промену. Обичаји, веровања и магијски обреди нпр. код зачећа не
користе се више, подсетио је проф. Требјешанин, али и додао да око 40 %
популације у Србији веже црвени кончић око руке новорођенчету и меће чено белог
лука у дечји креветац или под јастук. Ти лоши обичаји су још одржани и
присутни. Неке ставри се мењају, али неке на жалост и остају. Ослањање на
тардицију јесте еластично, креативно, критично – и то је жива традиција.
Традиционализам је некритички култ прошлости, где се дословно узима оно што је
било, и то је уствари подражавање, имитација, а никако није живо живљење.
Постоји и антитрадиционализам које је негирање и то форсирају савремени
мондијалисти, глобалисти и кажу да је традиција застарела и неупотребљива.
Професор Требјешанин је даље причао о томе како је дијалог са другим немогућ,
уколико немате свој сопстевни језик, своју традицију и своја тачна гледишта. Од 1945-е дошло је до
прекида са традицијом, религијом и патријархалном културом, у којој није све
рђаво и лоше, већ је превише добра као што је – саосећање, родољубивост,
достојанство, част, поштење. Данас су ове праве вредности урушене. Створен је
''синдром празнине и вакума'' у коме је човек остао без духовног темеља и утемељења.
Све је више празнине, потиштености, депресије. Човек је изгубио смисао свог
постојања, нема смисла и путоказа. Зато је човеку неопходна традиција, јер му
она помаже да зна шта треба да чини. Присутан је у Србији и ''приземни
нихилизам'' по коме све је допуштено ако нам користи, и ту се губе друштвене
норме и стандарди. Уместо традиције место полако почиње да заузима и
''милитантни атеизам'' или неке друге религије, туђе традиције, које могу бити
накалемљене на своју традицију само ако се ''те традиције оплоде'', као што је
нагалсио проф. Требјешанин. Јунг је говорио о ''вештачком калемљењу туђе традиције''.
Мондијалисти желе да се ослободе традиције, а традиционалисти кажу како им свет
не треба. Човек треба да буде присутан у свету, а да остане свој. Свет треба
добро да нас разуме и схвати. Морамо комуницирати са светом. Препреке нису
непремостиве. Српска књижевност је присутна итекако у свету – Андрић, Црњански,
Киш, сликарство, народна књижевност. Однос
према глобализацији треба да буде такав да нађемо прави однос. Процес глобализације
има негативну компоненту, јер тежи уништењу и потирању мањих култура, тежећи да
мале културе и народе утопи у једну свеопшту културу. Други лик глобализације у
сфери технике и технологије не би смели да одбацимо и не треба се противити
интернету и модерним технологија. Добре тековине модерне цивилизације било би
сулудо одбацивати. Треба изаћи у свет и своју културу показати свету. Излазак у
свет мора бити двосмерна комуникација.
Од света треба одабрати све оно што може да нам помогне. Треба сачувати
свој идентитет и обогатити га. Овим причањем закључио је своје приповедање
проф. Требјешанин.
Председавајући
проф. Јеротић истакао је да сваки човек у несвесном делу свога бића носи старозаветно
(Мојсијев закон) и новозаветно (Христове препоруке, опроштај, љубав), и да смо
ми још увек паганска бића. Такође имамо у нама памћење. Човек све памти и то
целога живота. Дете више није бесловесно и неразумно биће како се сматрало.
Модерни психолози кажу да је дете
''бескрајно сложено биће'' и ми нешто морамо дати детету и да није добро
пустити дете и не гњавити га. Дете је '' упијајући ум'' до 5 године живота и
треба му понудити здарве духовне вредности.
Трећи
предавач, историчар и философ, професор са Факултета политчких наука Часлав
Копривица, из племена Бањана, како се сам представи, на почетку свог говора.
Ми смо ти који правимо традицију и
навике наше сами стварамо. Свет је немогућ без традиције и свету јесте потребна
традиција. Данас је присутан ''присилни модернизам'' и терање у неки свет.
Стално се чује ''идемо у свет, идемо у Европу''. Треба знати да смо и ми свет.
Сваки човек има неки свој свет. Свет настаје интеракцијом онога што јесмо и
онога што желимо бити. Границе света налазе се у нама и ми их померамо. Свет је
интеракција наше датости и онога што желимо бити. Ускалђеност нашег идентитета
и наших жеља јако је битна. Ако нас не желе тамо где упорно хоћемо и тежимо,
значи да смо разапети, лепо је приметио проф. Копривица. Водеће силе света
нажалост нису мислећи и умни људи, већ менаџери. Ни радикално знање нема
утемељења. Када не би било ничега у нама традиција би се укинула. Наше амбиције
да заснујемо свој духовни фундус само на знању нису реалне. Човек није господар
света и себе самог, јер му је биће дато од Бога. Постоје и границе ума. Наш
свет јесте оно што можемо да образложимо и онога што не можемо да образложимо и
то је питање традиције. Прошлост нам често бива неразумљива. Просветитељство је
ширило идеју да се ум није развио јер постоје талози традиције и да је препрека
уму управо традиција и да традицију треба збрисати и избрисати. Духован Европа
почива на рационалном мишљењу. Срби у историји први свој додир са икуменом и
цивилизацијским светом доживљавају у додиру са Византијом. Пре тога били су
варварска племена. Све до тада ми нисмо били актери прошлости, јер тај део не
постоји у нашем памћењу, и наше биће је било у власти других. Тек примањем
хришћанства постајемо актери историје и то је наш први додир са цивилизованом
иккуменом у коју бивамо укључени хришћанизацијом. Срби под турском влашћу
престали су да буду део историје, део повести, али су се са ослобођењем опет
вратили у повест. Јуначке старнице наше историје не би биле исписане, да се
нисмо ослободили, нагласио је проф. Копривица. Човек је слободан када има увид
у оно што му се догађа и дешава. Човек мора бити актер онога што жели да му се оствари.
Али увек је присутан и јаз између онога што желим и онога што ми се
дешава. Срби док су живели под Турцима
имали су препреку и живели су у ропству. Нису били кадри да слободно обликују
своју егзистенцију и тада су били искључени из повести. Повест пре свега значи
''из мојих намера настаје оно што ме се тиче'' и још значи ''морам да прихватим
оно што ми се десило''. Европски пут Србије почео је још 1804 г. Било је то
време трагичне напетости. Под Турцима традиција је била потиснута и по мало је
живела у црквеним круговима. Срби су били тада разапети и нису знали куда да иду.
Било је и романтичарских претеривања. Европа доживљава ''фрустрацију својом
реалношћу'' и тежи да се одрекне себе како би имала будућност, да се одрекне
своје традиције и свог идентитета. Западна Европа намеће ''присилну
модернизацију''.
Уследило
је четврто последње предавање проф. Др економисте Часлава Оцића, који је први пут присутан на овом скупу, како сам
рече. Одмах на почетку истиче да жели да подари неке практичне одговоре који су
употребљиви. Приметио је да је Србија закључана и споља и изнутра. Данас смо - или Срби или анти Срби и то је главна битка
у нашем савременом друштву. Како с традицијом у свет? Шта је било у прошлости?
Време се скраћује, информација нема и све личи на зону сумрака. Ми смо и
субјекти и објекти историје, али смо исто тако у стању ''рата''. Потребно је
истраживати смисао живљења и читати као што би Шопенхауер рекао '''из књиге
живота''. Данас пред нама и пред српством стоје многобројни изазови. Двадесети
век за Србе беше губитнички, пун дефицита и пораза. Зашто се то десило? Да ли смо
били незналице, кукавице, поткупљиви, или беше кварна елита? Зашто се све
десило? Треба извући поуке из сопствене историје. Свет, па и Европу треба
посматрати као америчку колонију. Данас је и
у Европи изражена економска криза и Европа се бори око питања свога
идентитета. Присутни су интереси, центри моћи, државе и ратови. Проблеми су
крупни. Дубља анализа и неко дубље размишљање јесте потреба данашњице. Како?
Наши порази су оргомни, а користи су минималне. Имамо лош биланс. Потребно је
отварање, а никако затварање. Лоше је што не пратимо шта се дешава у свету и
што не знамо како разговарати са светом. Немамо прилике, а ни способности да
комуницирамо. Човек треба да мисли на стратешки начин. Битно је креативно
понашање – стратегија, а никако није пожељно конфликтно понашање. Отварање није
проблем, већ би проблем био уколико други треба да нас отвори. Као пример
успешног отварања проф. Оцић наводи Јапан. Треба нормално реаговати и мислити –
шта радити у будућности. Опстати или нестати. Стога судбину треба узети у своје
руке. Овим излагањем закључен је први круг другог дана свечаности на тему ''С традицијом
у свет''.
У
19 сати у сали за посетиоце НП ''Тара'' отворена је изложба слика ''Велики
празници'' београдског сликара и књижевника Александра М. Ђурића. Изложбу је
отворио господин Радован, назвавши свих 12 слика великих Христових празника
''новом иконографијом'' која је препуна јарких боја и симбола, геометријских
облика, попут - троугла, круга. Ове слике настале су у временском периоду од
2000 – 2003 године. Након уводне речи, уследило је и само обраћање сликара
домаћина свим присутним гостима. Аутор је истакао да су ове слике предвиђене за
гледање, јер је уметност у очима и у души, оно што видимо и оно што гледамо и
што са собом понесемо. Ове иконе треба да буду ''ликовне сугестије'' или
''саобраћајни знаци'' према нашој духовности. Ово је необична иконографија
измештена ка савременом животу. Свако од нас има свој дан рођења, и сваки од
ових 12 празника присутно је у животу сваког од нас. Овим сликама јесте
постигнута суштина и то је оно најважније. Та суштина је наше угледање на
Христа и виђење Христа у сваком човеку до нас. На крају аутор је пожелео свима
само једно – ''пробудите уметност у вашим очима''.
Око
20 сати у свечаној хали хотела ''Дрина'' одржан
је двочасовни концерт ''Трио снова'' – Снежана Берић – Екстра Нена,
Оливер Њего и маестро Никола Рацков, који беше задужен за изванредну клавирску
пратњу. На репертоару су биле заступљене песме - изворне српске народне, шлагери, италијанске
канцоне, руска циганска музика, делови из опера и оперета. Сала је била препуна
и публика је заиста уживала свим својим чулима.
8. октобар 2010.
Бајина Башта
ББ Глас
октобар 2010.
ТРЕЋИ ДАН -
9. ОКТОБАР 2010.
Трећи дан свечаности у хотелу ''Дрина'', зопочео је председавањем проф. Др Бојана Јовановића,
који је за данашњи округли сто најавио три предавача. Тема у наставку јучерашња
- ''С традицијом у свет''. Данашњим излагањима биће закључена тема овогодишњег
скупа 16-ог по реду, духовно-културног сусретања, свечаности и манифестације
''Дани Раче украј Дрине''. Поздравну реч присутнима упутио је домаћин –
господин Слободан Рогић. Након тога уследила је уводна реч и кратко слово председавајућег,
који је истакао да је читање традиције битно.
Први
међу предавачима започиње проф. Др
Владета Јеротић, упитивањем свих нас – шта то треба да кажемо о традицији
данас и да ли треба да будемо савремени или традиционални? И како се мењати, а
са друге старне остати опет исти? Питање које смо поставили јуче, а на које
покушавамо да одговоримо данас, а на које ћемо одговарати и у будућности.
Наравно да треба примити многе позитивне ствари из Европе, а остати свој.
Традиција јесте данас намењена за онога ко хоће да мисли и да учи. Професор
Јеротић помену стару народну пословицу и мудрост која гласи: ''Човек се учи док
је жив''. Данас се каже како је традиција у опасности да ишчезне код већине
народа. Треба прихватити са опрезом да је хришћанска европска цивилизација и
култура ургожена. Није исто цивилизација и култура навео је проф. Јеротић и
додао де се треба клонити теорија завере. Прво треба добро упознати своју
традицију, па тек онда посегнути и отворити се у ширину за туђу традицију. Али,
Срби као народ не могу да живе без политике, истакао је др Јеротићи и подвукао
да је то наша највећа страст и старшан нагон, при чему се губи огромна
енергија, беспотребно. Могуће је сагледати и у Европи данас и на Балкану угроженост традиције. Имамо нужна
историјска збивања последњих 100 – 200 година, али никако не смемо рећи да је
хришћанство у кризи, мада је и стално у ''кризи'', јер грчка реч ''кризис''
значи суд. Никада није довољно учвршћена вера у Бога. Не постоје чисте расе.
Однос према традицији временом се мењао. Још пре Христа очекивало се неко
''ново боље доба''. Велики људи били су велики утописти. Велики грчки мудраци
Есхил, Софокле, очекивали су долазак нечег новог. У 20-ом веку појављује се
велики изазов – критикујемо традицију, долазак ''новог доба'', ''њу ејџа''.
Стална је борба између старог и новог, између добра и зла, свесног и несвесног,
активног и пасивног. Шта треба бранити у нашој традицији старој преко хиљаду
година? Образовање данас итекако фали и недостаје свима. Шта је позитивно, а шта негативно у ''православној српској
традицији''? Шта од тога задржати, а шта је штетно? Религија је старија од
народа, нагалсио је проф. Јеротић. Како се односити према новом, корисном и
потребном? Папа Бенедикт 16-и говори о
''диктатури релативизма''. Данас имамо неопаганизам или равнодушност према
свему. Све религије имале су један добар заједнички темељ и залог. Биле су то
вредности религије, морала, етике, културе. Култура управо јесте религија,
философија и уметност. Примери тога јесу: Бах, Рембрант, Гете, Достојевски,
Толстој. То су хришћанске непролазне вредности и нема места ни повода за
''нарицањем''. Можда је европска стара традиција уморна и посустала. Скептици
воле да кажу да ће ишчезнути цивилизација. То није задовољавајући одговор, већ треба
својим животом сведочити своју традицију – ''православну хришаћнску српску''.
Овим речима проф. Јеротић завршио је своје излагање.
Председавајући
најављује другог предавача за ово дивно октобарско осунчано културно јутро.
Најављен је уредник Другог програма Радио Београда господин Ђорђе Малавразић, који негује у својој
програмској шеми традицију, са посебним освртом на емисију под називом
''Ризница'' која се емитује на програму недељом од 14 до 16 часова. Било је
речи о томе да ли се могу замењивати културне традиције неким другим
традицијама и са којим последицама. Хегел је говорио да је ''традиција човекова
друга природа''. Традицији треба приступати прагматично. Имамо пример замене
крсне славе на краљевском двору наших Карађорђевића, који су узели другу славу
да славе, верујући да ће им нови светац заштитник донети више напретка и
бољитка. Неки нас оттужују да смо као народ још од далеких прошлих векова склони
агресији. Чујемо да су православље и демократија спојиве. Све се некако знало задрмати
још од митлогије, религије, па преко историје. Веровало се да неке старе
''стубове културе'' треба заменити неким новим. Неке критике са Запада биле су политички
мотивисане. Глобализацијом смо сви захваћени. Питање је да ли је формирање
''једне хипер модерне културе'' могуће? Глобализација јесте процес интеграције
света, јаче повезивање, већа међузавосност свих земаља. Ми смо преко интернета ''мреже
свих мрежа'' интегрисани у процес глобализације. Новог се не треба плашити. Шта
са антиглобалистима? Ко би се одрекао те интеграције? Да ли је тај процес донео
неко добро свима и неко опште напредовање? Имамо хијерахијске лествице и меримо
ко је први, а ко последњи по моћи, богатству. Видимо да су поделе неправедне.
Хегел каже: ''историја се развија својом лошом страном, а листови среће остају
празни'' – рекао је Малавразић. Треба рећи
да није дошао крај традицији, већ традиције треба да се отварају и отворе према
разним и рзличитим питањима. Свако може да склапа коцкице свог идентитета.
Најприхватљивији је продуктивни дијалог са традицијом и њено преиспитивање, у
коме је сувишан традиционализам по библијском стиху ''не помичи старе међе које
су оци твоји поставили'' – закључио је своје предавање Малавразић.
Трећи
и последњи предавач проф. Драгослав
Делић, врстан познавалац наше музичке традиције. Његово излагање тицало се
српске народне музичке традиције и фолклора, које обухвата народно певање и
песму, народне инструменте и свирку, народно оро, коло и плес. Симбол кола –
круг, животни круг који је више отворен него затворен, али круг може бити и
затворен. Српски музички фолклор условљавају и различити фактори. Нашу музику
можемо проучавати са више аспеката. Данас бољу прођу имају аматери и гранд
звездице, од школованих музичких академаца. А када се помене незаобилазна Гуча,
најмање се помиње музика. Најбитнији је
спонзор и његово пиво, као и питање – ко
је освојио златну трубу? Наш бренд јесте наша традиционална музика и стари
напеви са српских подручја. Наше старе песме одушевљавају публику широм света.
Хрватска је искористила промовисање далматинских клапа у сврхе туристиче. Коло
јесте најстарији облик играња у целом свету, али и симбол сунца. У тим колима
настајале су бројне песме. Наша црквена музика примљена је из Византије, али
наша најстарија музика потиче из паганског. Шантићева песма ''Емина'' постала
је готово народна песма. Гусле су дошле рано на Балкан. Постојала је жена
гуслар Јеца слепица, од које је Вук добио многе песме, једна од њих је
''Бановић Страхиња'' коју изванредно пева Милија Колашинац, рекао је проф.
Девић. Труба није инструмент нашег порекла. Имамо још у Библији помен
јерихонских труба и од силине њиховог звука попадале су градске зидине и бедеми.
Године 1831. кнез Милош направио је оркестар краљевске гарде. Вуков ''Рјечник''
јесте наша прва Енциклопедија и ту је Вук описао многе инструменте и напеве.
Данас по речима проф. Делића, има доста љубитеља сеоског певања и све је више
успешних етно група које негују ову врсту музике. Буди се велика нада и интересовање за ту нашу певачку традицију.
Своје предавање проф. Делић је дочарао и музиком групе ''Моба'', а за презентацију изабрао три песме. Прва је била
песма ''жањем жито и на уже слажем...'' која се пева у жетви док се косци не
уморе. Друга песма ''бела вило'' беше љубавне тематике, као и трећа песма љубавна балада са карактеристичним
прекидањима. Пева се са понављањем истих речи , народски, и припада песмама ужичког краја. Та прекидања
била су својстевна певању уз гусле, а сада се могло чути и у вокалном певању.
Прекидање јесте манир певања. Лежећи тон ''исон'' имамо присутан и у духовној
музици. Држава би требала да стимулише развој изворног певања.
Након
завршетка предавања, председавајући је отворио дискусију, у коју је била
укључена и пажљива публика. Било је коментара и допуна. Занимљива је допуна
проф. Јеротића које је рекао, да је од круга лепши и бољи симбол спирала, и да
је то лепша фигура која показује наше идење ка горе. Проф. Јовановић је причу о
симболу кола допунио реченицом, да коло треба да буде здружена игра парова,
мушког и женског, али да данас нема више игре у паровима, већ појединац игра
сам, независно од кола, и то је та самодовољност. Нема комуникације између
народа. Има комуникације, али оне техничке. Наше старе обичаје који су
окамењени и који се тешко мењају и који су конзервисани, као на пример даћа и
изношење хране на гробља јесу пагански. И код славских обичаја имамо наметање
слике и друге истине од онога што ставрно јесте у нашој традицији. Нема краја
традиције док год постоје људи који ту традицију негују. ''Све што се негативно
дефинише пропада'' – гласила је једна од допуна проф. Оцића.
На
крају скупа све присутне, поздравио је домаћин господин Рогић. Након тога, по
програму, следи излет за госте предаваче по пределима НП ''Тара''.
У
20 сати у хотелу ''Дрина'' одржана је промоција монографије ''Дани Раче
украј Дрине 1995-2010'', о којој је говорио песник и академик Милосав Тешић. Започео је речима свог
имењака, такође академика Пантића, који је рекао да смисао и значај
манифестације ''Дани Раче украј Дрине''
јесте у томе што је ''ово догађање културе... које остаје у душама и
срцима... остаје забележено у зборницима... једно догађање које води
преображавању Србије''. Моногарфија изашла из штампе ове 2010-е управо пред
почетак свечаности. Речи изречене буду и
прођу, а оно што је написано остаје. Ова
монографија делом и фотографијом осликава шта се дешавало на рачанских духовним
саборима у протеклих 15 година. Описано је како се обликовала замисао оснивања
фондације ''Рачанска баштина''. Књига изобилује прегрштом фотографија и ликовно
је врло жива, а живом је чини мноштво фотографија. Ово је једна врста и фото
изложбе. Дух преминулог Милорада Павића првог међу ''новорачанима – добитницима
рачанске повеље '', лебди над овом фототеком. Он је заштитни знак ове
манифестације, а њена круна јесте додела рачанске повеље. У књизи су кратке
биографије и беседе свих добитника повеље. По препоруци Милосава Тешића посебно
место припада Павићевим прилозима, којих има свега четири, а од којих се
посебно истиче ''Плава џамија'' – где је већ наслутио своју смрт и о њој
прозборио. Занимљива је и његова једна песма. Зна се да је написао и две збирке
песама. Павић је и старорачанин и новорачанин. Писао је о калуђерима рачанима,
а једну песму Кипријана Рачанина, један запис, допевао је, и то је тренутак
када - син рађа оца, што се иначе дешава у књижевности, истакао је Тешић.
Приказан је и попис рачанске ризнице која чува 43 експоната. Монографија се одликује богатством
разноврсних тема. Поменуте су све позоришне представе, сви концерти и изложбе,
као и чувене књижевне вечери Павића и Дејана Медаковића, Љубомира Симовића...
Посебно је важно помена учествовање хора ''Јаор'' из Сент Андреје... Ова
монографија по речима Тешића представља ''малу антологију књижевних писаца'' и
својеврстан ''мали времеплов враћања у протекле године''. После 16 година може
се казати да манифестација премашује локалне оквире, и да је ово особена
манифестација од републичког значаја. Организаторима треба одати и јавно
признање и дужно поштовање, посебно господину Рогићу за његов ''подвижнички
труд око чувања рачанске баштине на високом нивоу – научном и културном'',
закључио је Тешић на крају.
Потом
је уследио концерт духовне и српске народне музике у извођењу Павла Аксентијевића и групе ''Запис'' (
Милош Николић, Миле Коцић, Растко и Дамњан Аксентијевић). Први део концерта
испевано је седам духовних песама: песма без речи коју је Богородица певала
малом Христу док га је њихала у колевци, песма о оцу Дионисију, песма по појању
монаха из манастира Симоно-Петра, појање ''кратиме'' – Богородице Дјево
(терирем), песма ''Камен који одбацише'', ''Тебе појем'' по Јефрему
Ксиропотамском. У другом делу концерта уз инструменталну пратњу старих, по мало
заборављених инструмената као што су: тамбура, фрула, гајде, бубањ, могли су се
чути мелодијски записи из Источне и Јужне Србије, Космета, записи из Мокрањчевих
руковети. Девет предивних песама, од тога последња изведена на бис публике ''Росна
ливада''. Речи старих заборављених песама - благо традиције наше непресушне:
''Дошла мома платно бели... Сузе рони Бога моли... Дај ми Боже врућо сунце...
Да осушим бело платно...'' ... ''...Устани млади Јоване.... Моје се драго
удава... Некаго нек се удава... Доћи ћу драги на свадбу'' ... ''Ој, мори, фрбо
зелена''...
Овим
су тродневне свечаности завршене... Пошто је овогодишњи добитник рачанске
повеље књижевник Петар Хандке, био спречен из приватних разлога да лично дође
на сам чин доделе, који по традицији треба обавити у порти манастира Раче,
организатор је отказао све оно што је било предвиђено четвртим даном менифестације.
Овога пута по први пут изостао је долазак на Свету Литургију... Жељно
ишчекујемо долазак Петра Хандкеа, који жели лично да прими повељу у Бајиној
Башти. Остајемо у дубоком веровању да ће повеља бити уручена у духу рачанске традиције
у манастиру Рача украј Дрине.
9 – 10. октобар 2010.
Бајина Башта
ББ Глас
октобар 2010.
Нема коментара:
Постави коментар