Свето
- Успенска Кијево - Печерска Лавра јесте свето наслеђе православне Русије!
Од
Кијева у далекој прошлости благодатни зраци Православља распространили су се по
целој земљи руској. Средином 11 века Кијево - Печерска Лавра постала је
колевком духовног просвећења, главна светиња и центар народног поклоњења
светоруске земље. Несумњиво је то заслуга, што се Кијев јавио као један од
главних путева ка осталим православним хришћанским градовима.
Боравећи
у Кијево-Печерској Лаври, утврђеној Божијим Промислом и благословом Пресвете
Богородице, од 10. до 12. јуна 2003. год. , силаском у Пештере, примањем Светог
Причешћа и ноћењем у Лаври, видим како је Лавра васпитала велике подвижнике
благочестивости, и верујем, да богату историју и неисцрпно духовно благо
поседује наша Православна Црква.
Сваки корак по светој земљи Лавре
приближује нас ка познању вечних истина, подиже нас ка духовном буђењу и
осмишљавању свога живота. У пештерама Лавре ми молимо благослов и молитвено
заступништво од почивших здесна Печерских светих, а у храму - учимо се
предстајати Богу, освећујући и просвећујући светом Истином свој живот,
брзоизливене - кротости на земљу и бесконачно до гроба. То је искуство -
нетрулежно богатство, које засвагда остаје са нама.
Да вас благослови Господ, драги
богомољци и посетиоци Лавре, учествујте у духовном наслеђу наших благочестивих
предака и молитвама преподобних угодника Печерских који дарују вама све молитве
на спасење и живот вечни. Амин.
Један од мноштва најзнаменитијих
житеља кијево - печерских свакако јесте преподобни Антоније кијево - печерски
чији спомен празнујемо 10/23. јула. О њему изабрах да пишем и зборим, јер се на
дан његовог праника ја грешна родих.
Овај
свети и велики човек, отац руског монаштва, родио се у маленон месту Љубену у
непосредној близини града Чернигова. У његовом срцу заргорела се велика љубав
према монашком позиву и свом силином пламтела је и грејала његову душу. Решио
је да напусти своју матушку Русију и да крене пут нове отаџбине Свете Горе. У
овом прекрасном перивоју Пресвете Богородице, упознао је све монашке келије,
скитове и манастире светогорске. Овим је монаштво још више заволео. За место
свог подвига изабрао је манастир Есфигмен. У истом том манастиру се и замонашио
и постао смерни монах Антоније. После пострига даноноћно је учио од страијих и
искусних стараца како се постаје прави монах Христа ради. Учио је како да живи
тим великим и узвишеним монашким животом. Када је довољно очврснуо и накупио се
благодати Светога Духа светогорски игуман га отпушта са миром и уз велике
благослове шаље га натраг у мајчицу Русију.
Вратио
се свети отац Антоније носећи са собом благослов целе горе Атоске. Захваљујући
тој преобилној сили Светога Духа, а кроз светога Антонија, управпо се умножило
и раширило монаштво по Христовој Русији. За место свог плодног расадника
Антоније је изабрао град Кијев. На обали широког Дњепра и у кијевским високим
шумама решио је да запоје Господу. На овом месту створена је монашка тврђава
чувена Кијево-Печерска Лавра са својим многобројним пешчерама и чудотворним
моштима којих је око 120.
Преподобни Антоније је посећивао
много манастира и непрестано је тражио место за свој велики и надалеко чувени
подвиг безмолвија. Нигде се није задржавао, јер је ношем Божијим промислом
чврсто веровао да ће му сам Господ Бог рећи где треба да застане и да се преда
непрекидном посту, молитви и труду. Тако је и било. Он се ваистину и заустави
на кијевским брдима и горама и ту започе своје велико дело. Било је то место
где је за време кнеза Јарослава почео да поставља прве темељи овој славној
Лаври свештеник и испосник Иларион, који
је овде почивао и Богу се молио све до оног тренутка док га кнез Јарослав не изабра и не постави за митрополита. Прву
келију кијево-печерску устројио је отац Иларион. Преподобни Антоније пронађе
ову келију. Пошто му се она допала почео је своја сузна мољења да преузноси и
све време у срцу је осећао да га је Божија промисао довела на право и обећано
место. Живео је непрестано се молећи, трудећи и подвизавајући. Од хране трошио
је суви хелб само једном у току дана, а воду је пио по мало и крајње умерено.
Не штедећи себе копао је и ископавао све нове и нове ходнике, келије, и тако је
проширивао своју пешчеру. Пешчера је расла захваљујући сили Светога Духа од
које је нарастала попут квасца, велика попут највећег Живог Хлеба.
Убрзо
су многи добри људи чули за његов велики труд и бденије и решили су да му се
придруже. Било је и оних који су му помагали у материјалном смислу да се
подизање ове велике Лавре приведе крају. Сви су у њему препознали великог
старца и духовника, великог молитвеника и исповедника. Одједном се појавио
велики број оних који су пожелеи да приме монашки постриг и то баш из руке
преподобног Антонија. Прво манастирско братство чинило је 12 монаха. То је било
прво семе које је добар плод дало. Одмах је изабрао новог игумана и на ту
дужност је именовао оца Варлаама, а сам Антоније када све збрину, замоли да му
дозволе да се повуче у своју келију у непрестано безмолвије. Волео је самоћу и
живот у осами, јер је једино тако могао да се моли за цео свет, за све и
свакога. Његовој личности усамљеност је тако годила. У својој келији преподобни
Антоније је провео 40 година. Ни једном није изашао из ње, и у њој се и
упокојио и уснуо у Господу 1073. лета Господњег у својој деведесетој години
живота.
Из
године у годину братија црноризаца је све више расла и нарастала, па су се
подизале келије и манастири и над пешчерама, да буду видне и на земљи, а не
само дубоко скривене под земљом. Полако је Лавра добијала свој данашњи изглед и
блистала је својом светлошћу Духа Светога. Лавра је подизама молитвом,
постом,непрекидним бдењем и покајничким сузама које све чисте и веселе срце
свако. Игуман Варлаам одлази у други манастир, а за новог игумана изабран је отац
Теодосије, послушан, кротак и смирен. Теодосије је установио типик: строг пост,
сузна молитва и уздржање. Од само 20 монаха, број се убрзо попе на укупно 100
црноризаца. За манастирски устав узет је типик Студијског цариградског
манастира. Монах Студијског манастира Маихаило записао је све: како треба
појати, како чинити метаније, како читати и стајати у храму, како седети за
трпезом, шта јести у одређене дане и све што се тиче црквеног-богослужбеног
поретка.
Молитвама
преподобног Антонија и трудом игумана Теодосија
засијала је Кијево-Печерска Лавра у великом сјају по читавој Русији.
Она је матица, расадник и светионик руског монаштва кроза све векове.
Преподобни
Антоније је имао велика искушења, без којих и нема спасења. Знао је овај мудри
човека како да изађе на крај са свим злим и непријатељски настројеним људима.
Било је их је много, а нарочито оних који су својом злобом и оговарањем
покушавали да науде овом храбром војнику Христовом. Антоније их је побеђивао
својом кротошћу, смирењем и молитвом. И злобни људи и демони нису могли да му
науде и нашкоде, јер Бог чува своје верно чадо. Иамо је велике дарове, а
нарочито дар прозорљивости и исцелења свих болести и недуга.
Молитвама
преподобног оца Антонија кијево-печерског, Господе Исусе Хрсите, спаси нас!
неки делови су
превод са руског
јануар - јул 2004.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар