ЉУБЕЋИ СТОПЕ ХРИСТОВЕ РУСИЈЕ...

Године 2003. по Христу, месеца јуна, деветога дана, сабрасмо се у порти ваљевскога храма. Све по ред и по броју: свештеници отац Гроздан, отац Драган, отац Нешо, монахиње манастира Соко Града, Ћелија, Троноше, побожна браћа и сестре у Христу. Крећу наоружани вером живом на пут покајнички и спасоносни. Молитвено носећи све наше ближње у срцу, чекамо да запловимо у сусрет светињама Украјине, Русије, Белорусије и Румуније. Са амвона ваљевске цркве отац Гроздан упутио је свим ходочасницима поучно слово и богонадахнуте речи. Позвао нас је да кренемо на пут у име Оца и Сина и Светога Духа. Благословила нас је и високопреподобна мати игуамнија ћелијска Гликерија уз речи да смо ми молитвеници пред Господом за цео србски народ. Својим сестрицама, мати Ксенији и Евгенији, али и свима нама рекла је:' 'Молите се, само се молите, непрестано се молите''. Отац Гроздан је рекао да ћемо имати велика искушења, и да се ради тога наоружамо живом вером и молитвом. Знамењем часног крста побеђиваћемо све нападе и насртаје лукаваго. Стога се закрстисмо и прекрстисмо у име Свете и Животворне Тројице и почесмо одбројавати километре који нас деле од свете земље и места, која су ваистину рај Божији, рај на земљи. То је Царство небеско које се пројављује и просијава још овде на земљи. Све оно о чему смо слушали и читали, сада ћемо окусити и видети. Крећемо на тајанствено путовање. Сабирали смо нашем малом стаду поклонике на путу до Београда, тачније у Лазаревцу, али и у самом Београду, па све до Новога Сада. Када се сви путници сакупише, уз звуке духовне музике настависмо жељно да ишчекујемо сусрет са црквама, манастирима, светим кивотима и чудотворним иконама. Не замерите ми и опростите што се ја грешна раба Божија и недостојна, ето удостојих писати у име свих нас. Сваку реч коју до сада сакуписмо и ослушнусмо, јесте реч медоносна и душекорисна. Зато се трудим да их прибележим и вама одсутнима који нас ишчекујете да се у здрављу и радости вратимо, пренесем и у ваше срце унесем. Пишем и да се свега овога сетим и да у свему овоме сакупим што вишег живог искуства, благородних и радосних догађаја. То ће ми помоћи да храбро ходим стазама тесним и уским. Хвала свима, због којих ја сада убирам ове плодове рајске и ове бисере духовне. Хвала им што ето мене изабраше да се ја у име њихово и за душе њихове Господу помолим. Хвала им што ћу ја моћи њихова имена да помјанем пред светим ћивотима и у светим храмовима. Хвала им за ову духовну радост и умиљење што ми учинише. Хвала Господу за све. Око 14 сати прешли смо мађарску границу. Небо се наоблачило, дува ветра, севају муње. Почиње да пада киша, ''крупна'', како Милка рече. Бар ће поља житородна утолити своју жеђ. Пољем се разлеже звук грмљавине. Испред и свуда унаоколо простиру се непрегледна поља зрелог жита и сунцокрета. Како је дивно гледати боју зрелог жита и равничарска поља која се сударају са небом плавим, сивим и кишним. ''Како су величанствена сва дела Твоја Господе!Све си премудрошћу створио!''. Уз поздрав, отац Гроздан нам саопштава план и програм нашег путовања. Пожелео нам је богомблагословен пут. Запевао је богомољачке песме, а за њим и бледе монахиње запојаше песме духовне лире. Умилно славослове Господа певају монахиње од Соко Града, Ћелија, Троноше, Беочина и Ваведења крај Овчар Бање. Другог дана прелазимо у земљу Украјину. Хитамо у загрљај граду Кијеву и Светој Кијево-Печерској лаври. Читам молитву Св. Партенију кијево-печерском да моли Господа Исуса Христа, да благослови наш долазак у ову свету обитељ. Радујем се сусрету. Молитвом се припремам да се што лепше и благородније поздравимо, Лавра и ја. Што смо све ближе, сунце све јаче греје и све лепше сија. Ову нашу радост подражава и читава природа, учествује и весели се са нама. Машу нам својим иглицама и лишћем зелени борови, вите јеле и беле брезе. Стижемо у Кијево где нас топло и срдачно прима отац Александар, свештеник кијевски. Повео нас је даље у разоткривање тајних лепота и радости свете земље Христове створене из крви хришћанских мученика. Најпре одлазимо у женски манастир св.Флора и Лавра (Флорјански). У манастиру није уведена струја, тако да свака монахиња у својој келији ради уз пламен воштанице. У овом манастиру био је припремљен гроб за Св. Тихона Задонског, али је у њега сахрањена монахиња Јелена. Ова светиња има и свету воду богату јодом и жуте је боје. Радост је вишеструка. Из приче оца Александра сазнајемо да ово наше путешествије пада на 100-годишњицу од канонизације Св. Серафима Саровског и на 300-годишњицу од оснивања града Санкт Петербурга. Наше ново свратиште је мушки манастир Св. Ваведење. Некада је ово био женски манастир. Данас се у њему чува чудотворна икона Пресвете Богородице Призри на смиреније. Предвече долазимо у Кијево-Печерску Лавру, наше прво коначиште. Отрчала сам у обилазак Лавре. Како је лепо, како је дивно! О, велике и неизмерне радости моје! Па ово је рај на земљи! Какав мир, каква благопријатност облива срце моје. Како је велика и дубока њихова вера, духовност и молитвеност. Кренула сам у спознају чудотворне тајне ове Свете Лавре. Како је леп и миран Дњепар, који протиче ту испод Лаврице, испод ових белих зидина камених. Кубета су сва од злата. Све блешти и сија. Тако је пријатно и лепо бити овде. У Лаври је тако лако узети бројаницу у руке и молити се непрестано: ''Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну!''. Ово је грда, усред главног града Кијева. Ово је град монашки и подвижнички. Како је лепо корачати стазама кијевских и печерских великосхимника, отаца и подвижника. Ако је где права и дубока вера, и монаштво, онда је то овде. Дува ветрић и баш је пријатно. Како је лепо у мом срцу и души, када знам да спавам две вечери у Лаври. Како је ово заиста велика милост и дар Божији. 

Дан трећи учествујемо на светој служби у Трапезном храму. Некада је монаштво долазило ту да руча, па отуда овај назив. НА Литургији је било као на небу. Такво појање моје ухо још не чу. Како је све дивно и заиста божанствено. Звоник код храма висок је 98 метара. После ручка и трпезе љубави, уследило је оно најлепше: спуштање и силазак у Ближњу и Даљњу(Горњу и Доњу) Пештеру(пешчеру). Лавра је основана 1051.г., а 2001.г. је обележено 950 лета од њеног оснивања. Свети апостол Андреј Првозвани је у руским земљама, на реци Дњепар и на Кијевским горама проповедао Христа и Јеванђеље. Он је и благословио ову земљу. Оснивачи Лавре су Св. Антоније и Св.Теодосије. Број св. моштију у обе пештере износи 120 светитеља, целих, али и делова моштију. Ове две пештере зову се још Антонијева и Теодосијева. Спуштамо се уским, стрмим степеницама, држећи у руци упаљену воштаницу. Лавра је дала чак 118 канонизованих светитеља. Свети Антоније је оснивач руског монаштва, а Св.Теодосије је родоначелник општежића. Доле под земљом осим ходника и келија, налазе се и хармови. Пре уласка у пештере читају се молитве. Без тога нема уласка. Такав је типик: строг и монашки. Након обиласка пештера, одлазимо у кијевски женски манастир Св.Теофанија. Сестринство чине 44 монахиње. У манастиру се чува кивот са делићем моштију Св.великомученика Пантелејмона и још 17 светих честица. Манастир је стар 100 година. Ово је саборни храм. У близини, у дубокој шуми, налази се и извор Св.Теофаније. Њега чине три источника: Пресвете Богородице, Св. Пантелејмона и Сузе Богородичине. Жедне душе напојише се, умише се на овим светим изворима, светом водом са живоносних источника. Понели смо свете воде свим жедним душама воде живе, воде Христове. Наше ново место похода беше мушки манастир Св.Тројице или Јоновски манастир. У њему се чувају мошти Св.Јоне. Овом светом угоднику јавила се Богородица и Св. Јован Богослов. На месту где му се јавила Свепречиста налази се камени крст. На нашу радост једна од икона на иконостасу крај десних двери беше и икона нашег Св. Саве Србског. Касније одлазимо у женски Покровски манастир у коме живи и Богу се моли 400 монахиња. Манастир је стар 110 година. Нашу пажњу привукао је гроб схимонахиње Анастасије. Помолили смо се и поклонили њеним сенима. Прекрасан је врт и цвеће на гробовима монашким. Прелеп је врт у коме почива света инокиња Анастасија. Кажу нам да се на њеном гробу дешавају многа исцелења. У близини је и манастир Св. Николаја мирликијског са 6 часних престола. До манастира се попесмо високим степеницама. Тешка манастирска врата отворише за нас убоге и грешне. Зову је и Николски сабор. Велике су руске цркве, као што су велике и њихове душе. Прелепо цвеће својим миомирисом уми наше грешне душе. Манастирска порта дише и мирише миомирисима рајским и цветним. Фасада храма је нежно розе и беле боје. Све је лепо, дивно, красно и прекрасно. Духовно опијени вратили смо се у Лавру и преноћили. Како је лепо бити у овој светој обитељи. Ови св. подвижници су се затварали и скривали под земљу и ту су успели да се спасу. Колико тек ми морамо да побегнемо од злог света да би очистили своја срца. Овде се сви поздрављају речима: ''Спаси Господи''. Такав је живот у Христу, прави живот по Богу.

Дана четвртог одлазимо у Успенски храм, који, на жалост, још увек чува држава. Он је сада затворен за свакодневна служења. Многе цркве и манастире држава још увек није вратила цркви. Након тога присуствујемо Св. Литургији у топлом храму. После ручка, одлазимо из Лавре око 16.30 часова. Осим светих моштију, у пештерама се налазе и мироточиве лобање знаних и незнаних угодника Божијих. Збогом Лавро, збогом пештерци, збогом свето Кијево, збогом Дњепре. Из Кијева свраћамо у Чернигово и посећујемо Черниговски манастир. Поклањамо се моштима Св. Лаврентија Черниговског. Ово је мушки манастир. Црква сва миомирише, а ми у уму и срцу творимо: ''Св. Теодосије и Св. Лаврентије молите Бога за нас''. У храму је и мироточива икона Св. Варваре. Свети Теодосије је канонизован 1896.г., а те године се родио Св. Лаврентије. Лаврентије се упокојио 1950.г., а канонизован је 43 године после упокојења 1993.г. Град Черногово је стар 1100 година, а манастир је стар 200 година. Ови свеци били су прозорљиви. Тако је Лаврентије говорио да ће се градити цркве са златним куполама, а човеку је потребно да му душа буде златна. Говорио је да треба мислити на своје душе, исправљати их и покајати се.

Петог дана прелазимо из Украјине у Русију. Идемо ка Оптини Пустињи. Како су дивна руска поља. Све је велико и широко. Читави редови белих бреза протежу се крај пута. Реке су простране и широке. Вредни руски аласи пецају са обала. Дивне су борове шуме. Сећају ме на светог баћушку Серафима, који је у истој шуми хранио медведа и миловао остале звери. Чујем његове речи: ''Радости моја!''. Сунце греје благо и пријатно. Све је благопријатније око наших срца. Све смо ближе Оптини пустињи. Она сија као и ово сунце радосно. Сада ми је све јаснији стих који изговори оптински мудрац Варсануфије: ''Сијала је Оптина пустиња''. Стигли смо у оптину. Поклањамо се светим старцима и целивамо њихове мошти. Свакоме дах застаје, нарочито пред гробовима новомученика оптинских, које су 1993.г. секташи-сатанисти зверски и мучки поклали. На поклон од братства оптинског добијамо хлеб насушни. Био је то црни и ражани хлеб, најслађи хлеб. Миомирисало је све. Ширио се благоухани мирис, који је пријао и лечио свако срце. Манастир Оптина почиње да се буди у 14 и 15 веку, а нагли духовни процват почиње у 18 веку. То је трајало све до 1924.г. до доласка поганих бољшевика који су манастир претворили у музеј. Овде се родило и духовно руковођење познато као старчество, које је у Русију донео са Св. Горе Св. Пајсије Величковски. Старци су поучавали широке народне масе, како интелектуалце, тако и најобичније сељаке. Оптину је 1878.г. посетио и Достојевски, али и горди гроф Лав Толстој. Последњи оптински старац умире 1931.г. од последица мучења од стране бољшевика. У оптини је била развијена богата издавачка делатност. Библиотека је бројала око 30 хиљада књига. Комунисти су уништили све то, а највредније књиге су распродали у иностранство. Звоно од 15 тона, које се чуло на велику удаљеност, срушили су и разбили. Лета 1987. Оптина је васкрснула из пепела попут Феникса. У јуну 1996.г. канонизовано је 13 стараца: Св. Леонид, Мојсеј, Макарије, Антоније, Иларион, Исакије, Анатолије, Јосиф, Варсануфије, Анатолије, Нектарије, Никон и Исакије. Из  Пустињице одлазимо у оближњи манастир Шамордино у коме се чува Казанска икона Пресвете Богородице. Манастир је ставропигија и под влашћу је московске патријаршије, иако је на територији Калушке епархије. Исто је и са Оптином. Овај манастир зове се још и Свето-Амвросијева женска пустиња, јер је њен оснивач старац оптински Св. Амвросије. Монахиње ове обитељи највише су страдале од комуниста. Шамординска обитељ заливена је крвљу шамординских мученица које се непрестано моле Богу за нас. Пут нас одводи на живоносни источник Св.Тихона Калушког у Калуги. Црква је окружена шумом. Овај свети се подвизавао у дупљи храста калушке шуме. У вечерњим сатима стижемо у престону Москву. Овде су сада беле летње ноћи и види се лепо као у сред белог дана. Москва одише красотом и лепотом. Велики град, пун зеленила. Неки необичан мир, сјај и светлост. Какву ли тајну крију московске цркве и светиње, којих је 420. У пречнику град је широк 65 километара.

Шестог дана одлазимо на литургију у женски московски Зачатајевски манастир, ставропигијални. Њега је 1360.г. основао митрополит московски Алексеј. Московски патријарх Тихон 1930.г. овде је служио своју последњу литургију. Од 1993.г. у манастиру се поново служи. Игуманија је матушка Јулијана. Литургија је била мирна, лепа. Чини ми се најлепша до сада. У манастиру је чудотворна икона Пресвете Богородице, два кивота са честицама моштију и крста са 3 честице из Св. Земље. Крећемо у чувени храм Христа Спаситеља, који је свечано освећен на Преобаражење Христово 2000.г. Великом освећењу присуствовао је наш Патријарх Павле, али и многи православни патријарси и 10 хиљада верних. Лепшу и величанственију цркву још не видех до данас. Хвала Богу за све. Каква красота, величина, сјај и слава. Уносе и ките храм брезовим гранчицама и цвећем. Сутра су Духови и овде ће служити патријарх московски Алексеј Други. Све је зелено, јер зелена боја је боја Светога Духа. Како је све дивно и величанствено. ''Слава Теби Боже, слава Теби'', јечи и одјекује срце моје. Људске очи ову красоту још не видеше. Из храма Христа Спаса одлазимо у манастир у коме су чудотворне мошти Св. Матроне Московске. Поклонили смо се Св. Матушки. На дар добијамо цвеће освећено над њеним кивотом. Сви су се тискали и жељно очекивали да јој се поклоне. Многи су држали у руци цвеће понето на дар Матушки. Она је била слепа од рођења и рано је задобила дар прозорљивости. Лечила је, тешила и поучавала. Након тога уследио је обилазак Кремља и чувених цркава. Свакако најлепша јесте црква Св. Василија Блаженог, у коју, на жалост, нисмо могли ући. Она је сада музеј, у њој се не служи. Чува је држава и још увек се њена спољашњост рестаурира, а видне су и скеле. Москва има и чувени метро, изграђен из три нивоа.

Седмога дана на Св. Педесетницу стижемо у манастир Сергијо-Тројицке Лавре где присуствујемо Св. Литургији. Све је било украшено зеленим брезовим гранчицама. Поклонили смо се Св. Сергију Радоњешком и Св. Филарету Московском. Манастир је основан у 14 веку и има богословију. У близини је и чудотворни источник Св. Сергија, који има извора. Са овога места Сергијева братија, доносила је воду за потребе манастира. Царска Лавра Радоњешка подигнута је на Сергијевом поседу. Сам Св. Сергије имао је 50 манастира под својим непосредним духовним руковођењем. Године 1380. кнез Димитрије Донски добио је благослов за борбу против Татара. Победио их је на Куликовом пољу. Крећемо источно од Москве и на 300 км стижемо у Муром. Прелазимо реку која се зове Ока. У касне ноћне сате долазимо у чувени Дивјејевски манастир у коме се чувају мошти Св. баћушке Серафима. Ово је женска обитељ. Ноћили смо у Дивјејеву.

Дан осми, Друге Тројице, проводимо на Литургији у манастиру Дивјејеву. "Св.Серафиме заштити ме и узми под своје окриље. Не одбаци нас грешне. Молимо те моли онога који све види и све зна'' - гласило је наше мољење. На Литургији за време причешћа пред Св. путиром видели смо чудо. Жена коју су опседали демони уз велику борбу успела је да се причести. После примања светих дарова нестало је плача и непријатних звукова, које је ова напаћена душа изговарала прилазећи светој чаши. Целивамо мошти и свету главу Серафимову, али и његове папуче, појас, крст и крамп. Након изласка из цркве одлазимо да се купамо на Серафимовом Св. источнику и малом језерцету. Погрузили смо се у белим власеницама 3 пута у име Оца и Сина и Светога Духа. Сестринство нас је почастило ручком који се састојао од чорбе са доста поврћа (брошч) и каше од хељде. По окончању ручка узели смо бројанице у руке и започели смо опход по каналу Пресвете Богородице, који су ископале сестре дивјејевске након јављања Богомајке премиле. Идући тихо и молитвено овим каналом, који окружује манастир, творили смо 150 пута молитву Богородице Дјево. Из Дивјејева крећемо у сусрет Петрограду који је удаљен 650 км од Москве. ''Сви руски и србски свети,молите Христа Бога да спасе душе наше''. Напустили смо Дивјејево. Пада киша. Грмљавина одјекује. Свима је жао што се растајемо.

Дана деветог, Треће Тројице, свраћамо у Вириц и манастир где су мошти Св. Серафима Вирицког. Удаљен је 60 км од Петрограда. Овај свети човек био је ученик и духовно чадо Св. Серафима Саровског. Продао је све своје имање још као мирјанин и замонашио се. Исто је учинила и његова жена, поставши смерна Серафима. Серафим Вирицки је био ђак и Св. Јована Кронштатског. Упокојио се 1945.г. Био је прозорљив. За време другог светског рата одбранио је село од Немаца. Ни једна бомба није пала на село захваљујући његовим молитвама. Сваком немачком војнику прорекао је ко ће се вратити из рата, а ко не. Овај свети угодник творио је правило Св. Серафима Саровског: коленопреклона молитва на камену 1000 дана и ноћи. Стижемо у Санкт Петербург. Покровитељ града је Св. Александар Невски. У овом граду чувају се велике светиње: мошти Св. Александра Невског, Св. Ксеније, Св. Јована Кронштатског, Св. Венијамина и мит. Серафима, казанска икона Сан Петербуршска и икона свих жалосних радост Пресвете Богородице. Летње беле ноћи овде су најјаче. За разлику од Москве која је православни град, Петроград је европски град. Нема зеленила. У њему живи 6 милиона људи. Ове године град слави 300 година од оснивања од стране Петра Првог Великог. Слава града је Св.Тројице. Све петроградске мошти скривене су под белим мермером и нису откривене. Ово је град са 300 мостова и много речних канала. Зову га још и северна Венеција. Прво смо се поклонили Св. Јовану Кронштатском и гробу схиигуманије Ангелине, које је ту поред. У манастиру се чува и риза Пресвете Богородице, кивот са честицама светих и икона Покрова. Ноћили смо две вечери у Духовном центру који се преуређује и припрема за Подворје. У њега ће бити пренета икона Тихвинске Богоматере из Америке.

Десетог дана присуствујемо литургијском сабрању у Св. Тројицком сабору у храму Св. Александра Невског, чијим смо се моштима поклонили. Он је чувени непобедиви витез православља. Након тога одлазимо на Смоленско гробље, и поклаљамо се Св. Ксенији Петроградској, јуродивој Христа ради. У цркви у близини чува се Смоленска икона Богородице. Отац Гроздан читао је Акатист блаженој Ксенији, која нас је све благосиљала и миловала по глави. Након тога седела сам крај црквице на летњем сунцу, на гробљу великом и светом. Плакала сам од радости. Држала сам руже са њеног  светог гроба. Љубила сам их, миловала и мирисла. Красне су, дивне и лепе. Са Смоленског гробља одлазимо на Балтик, на северно море, на место где Русија има излаз на море. Враћајући се, на небу смо видели предивну дугу, исту као и некада давно праведни Ноје након свеопштег потопа. Дуга је била предивна, шарена, велика и чудесна.

Једанаестог дана обилазимо саборни храм Свете Тројице, који ликом подсећа на московски храм Св. Василија блаженог у Кремљу. Овај храм сада је музеј. У њему се не служи и у власништву је државе. У њему је видно обележено место на коме је убијен цар Александар Други. У олтару нема часне трпезе. Црква је сва у мозаику. У близини је Спасо-Преображенски сабор, чија је ограда изграђена од турских пушака, које су заплењене након једне борбе. Напуштајући Санкт Петербург пут нас доводи у Свир у манастир где почивају мошти Св. Александра Свирског. Био је прозорљив и удостојио се јављања Пресвете Тројице. Манастирски комплекс чине Свето-Тројицки сабор и Спасо-Преображењски манастир. На месту где му се јавила Св.Тројица подигнута је капелица. Ово је мушка обитељ и броји 17 монаха. Манастир има три језера и један извор. Поклањамо се Св. Александру. Његове свете мошти мироточе, што се може и видети. У Тројицком сабору је и мироточива икона Св. Александра Свирског.

Дана дванаестог литургијско сабрање у манастиру где су ове целебне мошти. Прислуживали су и наши свештеници. Произносиле су се јектеније на руском, србском и црквенословенском. Након Литургије читали су Акатист. Затим смо отрчали на источник крај језера. Умили смо се и напојили живе воде, спасоносне и целебне. Напуштамо ову красоту и крећемо ка Валааму. Преко језера Ладоге превезли смо се за 45 минута из места Сантовали хидроглисером ''Серафим''. Када сам угледала дивно острво Валаам и скитове разасуте по острву и острвцима рекох: ''Да ово је Света Гора''. Валаам и зову Северна Света Гора, Северни Атон. Угостио нас је отац Методије Македонац, поделивши нам скромне поклоне. Он је дошао 1991.г. на Валаам. После 11 година први пут је проговорио са неким србски, јер јако дуго никога није срео из Србије. Главни храм је Спасо-Преображењски. У њему су 3 мироточиве иконе и мошти Св. Сергија и Св. Германа (оснивача валаамске обитељи), 2 кивота са честицама, чудотворна икона Богородице Државне, мошти Св. Антипе Валаамског. Ладошко језеро зову и ледено језеро. Оно је по величини на четвртом месту у свету. Европа се снадбева пијаћом водом из овога језера. Богато је и рибом. Ноћили смо на Валааму.

Дан тринаести проводимо на Светој Литургији валаамској. Пробудила су нас клепала. Било је као у рају, слушајући валаамце. Ово је анђеоско појање. Након литургије обилазимо валаамске скитове и гробове игумана валаамских. У једној цркви 4 чувена валаамска појца одржала су за нас мали концерт духовне музике. Било је божанствено. Након ручка напуштамо ову прекрасну и дивну обитељ. Вратили смо се узбурканим језером, по великим таласима. Певали смо тропар и молили се. У касним вечерњим сатима стижемо у Петроград, одакле крећемо за Псков од кога нас дели 265 км.

Четрнаестог дана напуштамо Христову Русију и прелазимо у Белорусију. Наше свратиште постаје женски манастир у Полоцку где су мошти Св. Ефросиније полоцке. У мнастиру има 70 монахиња. Ово је Спасо-Преображењски манастир. После поклоњења, изувају се ципеле и провлачи се испод кивота. Такво је правило. Потом се пењемо и молитвено улазимо у ћелију Св. Ефросиније. При изласку из келије налази се камен на коме сви болни добијају оздрављење.То је камен на коме се Св. Ефросинија одмарала. Волела је да чита, преписивала је житија, писала је молитве. Манастир је из 12 века. Сестре су нас почастиле ручком. Окрепивши се настављамо до главног града Белорусије Минска. Из Белорусије прелазимо у Украјину.

Дана петнаестог стижемо рано изјутра у велику украјинску светињу Почајево. Успенска Лавра Почајевска основана је 1240.г. На месту где се Богородица јавила монасима остао је траг њеног стопала из кога је потекла света вода. Године 1597. манастир добија на поклон имање и чудотворну икону Мајке Божије. Игуман почајевски постаје Јов. Лавра је имала основну школу и штампарију. Црква у част Св.Тројице са Богородичином стопицом у средини саграђена је 1649.г. Липе које су и данас у граду Почајеву засадио је Јов. Около манастира подигнуте су зидине. Од 1887.г. издају се и новине ''Почајевски лист''. Архиепископ Антоније 1906.г. даје благослов и почиње градња великог Тројицког сабора у старом руском стилу. Године 1914. из Лавре односе звона, архиву, а Почајевску Богородицу и мошти Св.Јова до 1918.г. боравиле су у Житомиру. Манастир је 1915.г. ослобођен од Аустријанаца, а 18 монаха се враћа из заробљеништва. Од 1920.г. до 1939. пољска војска држи манастир. Године 1990., 5. августа, било је 750 година од оснивања манастира. Присуствовао је и Патријарх Алексеј Други. У манастиру је била недељна школа, богословско училиште и духовна академија. Молитва је најјача и највиши је подвиг на Почајевској светој гори. Године 1997. прослављено је 400 година од преношења иконе Почајевске. Светиње Лавре Почајевске су: стопица, извор свете воде, икона Почајевска (1559.г. грчки митрополит Неофит поклонио је ову икону велепоседници Ани. Она је 1597.г. дала ову светињу манастиру. Прво чудо исцељења десило се када је Анин брат, слеп, повратио вид.). Посетили смо и Пешчерну цркву у којој се подвизавао Св. Јов Почајевски. Ту су и његове мошти. Он је дошао на ову гору 1604.г. Звали су га Јов Жезло (Гвоздени). Дошао је да би се заштитио од светских похвала, али га монаси бирају за игумана. Претрпео је увреде од Пољака и Аниног унука, који је хтео да манастир преда римокатолицима. Свети Јов је оставио у аманет свим хришћанима: ''Борите се за правду, истину и чврстину вере''. Ово је мушки манастир. Има 7 храмова, а на удаљености од 7 км је Скит почајевски. У њему се води строго монашко правило. После поклоњења Св. Јову спуштали смо се и провлачили до његове пећинице, молчалнице. У Успенском храму целивали смо свету стопу, пили св.воду, а потом су нам спустили икону Почајевску, да је целивамо. Било је лепо, божанствено и величанствено гледати како царица силази са неба, да је грешни ми целивамо. Она се чува испод крста на иконостасу. Њен силазак раван је силаску са небеских висина. Кажу нам да је ово велико светилиште и да су овде молитве најјаче, као што је код нас у Острогу. Ноћили смо у почајевској лаври.

Дана шеснаестог крећемо из Почајева за Румунију и свети грда Јаши. У Тернопољу поздрављамо се са оцем Александром. Предвече стижемо у Јаши, где се поклањамо Св. Параскеви (Св. Петки србској). Овим завршавамо поклоничко путовање и крећемо назад ка Србији.

Дана седамнаестог стижемо својим кућама у вечерњим сатима. Шта рећи на крају који је почетак новог препорођеног живота у Христу, са Христом и ради Христа. Све би било сувишно, осим следећег: ''Хвала Господу за све!''.

Јун 2003.

У Бајиној Башти

објављено у листу ИЗДАНАК