У класној раздељености нашој
има ли простора сада
када више ничег нема -
за сва та сувопарна значења
далеко изнад овог ужасног
историјског рама и шамара,
кад зараза одузетих права
(неважно са којих долазили брда и страна) -
не престаје да ведри и облачи,
да хара и да нас лаковерне вара...
И каква то баналност или тривијалност,
опет без надахнућа удара,
кад онима којима не беше на далеко равна -
ускратисмо у име Бога
или у име народа (свеједно)
сва основна животна и људска права...
Њега црнорукца или њега кукца -
осудисмо подједнако обојицу на смрт,
као опасне заверенике,
а тек по њиховом смакнућу
или стрељању, као да
некад и негде признадосмо
да беху изван сваког ранга -
да тако непоновљиви и јединствени -
тако посебни и способни
Родољуби драгоцени...
Из ове оде закаснеле части,
зар се не види
колико нам је очеличио патриотизам
и колико смо опијени
искреним предубеђењима
смешног нам и трагичног
историјског контекста и часа...
И доиста, неописива је штета
што таквим дивовима
не дозволисмо да поставе
по два укрштена оштра мача
на Тријумфалну капију,
кроз коју се корачало у
Родину ослобођену српску
и што тада не пропустише
само оно заслужно да настави
и да нам ваља и даље...
Јер, нигде као код нас Срба
такав се заклети поборник
не кажњава срамном смрћу стрељања -
са одбијеном молбом помиловања
од стране регента уплашеног Александра,
а стари болесни Краљ Отац је ћутао
и том ћутњом одобрио исто,
а као да пред кончину своју заборави
да си му баш Ти ту круну донео
те 1903-е године...
И тако оде Ти у вечност
уједињен кроз своју смрт
као заклети поборник и поштовалац
војничке Речи и Части...
Нема коментара:
Постави коментар