То више није ни сненост над нама
ни небески свод што пулсевима својим
храпаво удара по нама
по нашим грамзивим стварима
а панорама и овог јутра
ко шупља цев
неукусно се усеца у теснац
а хазардера два у нама
напрежу сву расположиву снагу
провлачећи се кроз клисуре Живота
и ако икад више достигнемо речно дно
трошни и оронули
тражићемо градске четврти
и покопаћемо баш тамо
главну аорту наше Среће
заглављени од много лажи
и понећемо све опиљке терета
кроз активно учешће подељеног бола
и хладни као лед
утопићемо у тугу
овај рани мраз
као још један одлучно задати ударац
у меке срчане мишиће
усамљеног Ждрала
на ободу замућене баре...
Нема коментара:
Постави коментар